Подземље је спас

Сви знамо шта се догодило са изворним становништвом у Америкама, односно који је био исход. Међутим, око узрока постоје две супротстављене приче, које се условно могу везивати за "левицу" и "десницу".  Прича "левице" је како су домороци живели у рају на Земљи, који је инвазија белаца уништила јер само су хтели њихову земљу и њихова богатства. Прича "деснице" је како су они махом страдали од неотпорности према болестима, злочина према њима је било, али нису ли они жртвовали децу и потлачене својим крвожедним боговима, што је пракса коју је бели човек окончао... Чак и да не улазимо у нека верска разматрања, раније ми је "лева" прича била много ближе срцу, пошто сам био класични антиглобалиста (неко рече "водећи идеолог антиамериканизма") - знате оно другови Чавез и Ахмединеџад , пљување Израела се подразумева... Међутим, они који и даље фурају ту причу о изгубљеном рају , а подела око ове теме је разуме се увек актуелна

Срања се једноставно догађају, и најбоље је помирити се с тиме да ће се повремено догађати. Наравно, волели бисмо да што је могуће више смањимо утицај нежељених непредвиђених догађаја (како насловни термин дефинише Њики ), али параноичним избегавањем да се неко срање догоди, које све више добија законске оквире , постајемо закономерно жртве неког другог срања. Или стара курва судбина својим изузетним смислом за иронију нам ували управо оно почетно од кога смо бежали. Нужно је зато понекад опустити се... Међутим, да би се опустили можемо филозофирати , па ће се потписник ових редова сетити свог некадашњег посла - информатичке безбедности. У овој области имамо "свето тројство" које се представља занимљивим акронимом - CIA. Confidetiality, integrity, availabilitiy. Поверљивост, интегритет (веродостојност) и доступност . Податке треба да види само онај ко треба, не смеју се неовлашћено мењати, али наравно морају бити доступни ономе коме су потребни и за кога су предвиђени.

Уз сваку нову појаву вршњачког насиља извлачи се статистика, пишу радови, конкурише за истраживачке пројекте, радионице, крше руке, опомињу родитељи, наставници, школе. Све док се и даље омаловажава породица, породични живот, школа, ваншколске активности деце и жмури пред бестидном промоцијом насиља у медијима.  Увек је било и биће малих локалних "силеџија", који тероришу "добру децу". Истина, пре пола века отац би пратио своје дете, уверио се ко га малтретира, припретио малом злотвору који би се обично повукао, а ако би наставио следиле би оштрије, васпитне мере. За мало старије, жестоке момке, постојала је и мера служења војног рока у морнарици. У то, према садашњим мерилима некоректно време, било је сијасет могућности да се деца после  школе забаве "социјализују" на племенити начин: школске секције, млади горани, извиђачи, планинарске дружине, спортска и културно-уметничка друштва, и све то бесплатно. Ни "т" од тржишног диктата. Са садаш

Писао сам праву „алтернативну историју“ о Мехмед-паши Соколовићу, једном од најзначајнијих везира Османског царства, и једном од најзначајнијих (свакако и најмоћнијих) Срба историје. Коју ћемо можда видети на блогу, рађена је према свим правилима жанра. Аутори обично имају инстинктиван однос према тзв. ефекту лептира . И најмања ситница може изазвати несагледиве последице. Писац контрафактуалне (односно „алтернативне“ или „паралелне“) историје понекад пише под претпоставком такве ситнице, али много чешће све нуспојаве онога што је замислио једноставно игнорише. Можете мислити колико би „ситница“ нека крупна промена – другачија одлука или исход – изазвала, па тешко да би било онако како писац жели. Но, њему (односно мени) се може да све то игнорише. Уосталом, „алтернативна историја“ се углавном пише зато што у ствари жалимо (бар понекад) што исход није био другачији, или што смо захвални што до таквог исхода ( црног сценарија ) није дошло. Некад се жели проблематизовати оно што сад

Замислите, тамо је некоме пало на памет да на кружном току, у оквиру рекламе новог (реновираног) хотела Славија подигне бисту словенском богу Перуну. Тако би се, наиме, имао звати нови (реновирани) туристички објекат. Црква је анатемисала предлог, одлучна да лакше прихвати џамију од тог паганског знамења. Такође, успут су се решили и споменика двојици партизанских вођа, јер ће на том месту нићи вештачки водопад, као онај у Јагодини. Зглајзали су и Перун и народни хероји Миодраг Чајетинац Чајка и Жика Ваљаревић. Уместо њих, предложено је да споменик, ако је по правди и првенству, добије коњ проте Јефимија Поповића који је према предању био на самрти, па оздравио пијући бањску воду. До овог тренутка име тог ата је непознато ТВ Манијаку и редакцији "Времена". Ајд' да не буде само спрдња од предлога, неко је придодао и Крцуна, ред је. Тај гневни отпор прасловенској традицији, која је према Веселину Чајкановићу управо уклопљена у хришћанство код Срба, мало ме подсетио на

Писмо, којим су се служили ти муслимани, била је ћирилица, која се још у наше дане звала "стара србија" и "српско писмо", и која је била у општој употреби све до краја XIX века. Извесни научници давали су том писму назив босанчица, а један се трудио да докаже како је настало без везе са ћирилицом осталог српског подручја, што је скроз погрешно. То писмо примили су и сами цариградски Турци, и то непосредно од Срба, и служили су се њим у општењу не само са словенским суседима него чак и са млетачким и угарским властима. Знали су добро да  је то писмо било освојило цели Балкан сем грчког подручја; њим су писали Срби, Бугари, један део Хрвата, Румуни и извесни албански господари и то, у ово време, претежно у српској редакцији. Прво султаново писмо, са царском тугром, писано српски и ћирилицом, упутио је султан Мурат II 10. јула 1430. Дубровчанима. Таквих султанских писама до Сулејмана Величанственог има очуваних преко стотине, и то понајвише у дубровачком архиву. Ср

Један наш јавни радник у последње време се прославио позивом на стварање постмодерногДушановог Царства . То царство у новом тумачењу није занимљиво спроћу територије коју је оно историјско (једино српско) царство имало, него у својој “духовној” димензији која би значила доследну примену старозаветних правила (наводници јер Стари Завет је скоро у потпуности “спољашњег” карактера, он даје низ правила за овоземаљски живот, нема ту мистике, тиме ни онога на шта многи прво помисле кад кажу – духовност). Ново Душаново Царство тако би било можда као оно Соломоново. Али не баш... Соломон иако мудар владар јесте око неких ствари грешио, што је забележено, а апологети Библије већ знају да га оправдају. Ново “Душаново Царство” требало би бити нешто као митска “теолошка држава Израел”, која је Свети Грал наших нововерника (неојевреја). Можда паралела са Соломоном има смисла из разлога односа званичне религије према обојици владара. И ту долазимо до теме овог текста – Цар Душан Силни

У почетку... научници су веровали да Свемир постоји одувек, да је суштински непромењив. Кад кажем да је то било веровање, то значи да та теорија никада није доказана. Међутим, све је указивало да је тако, а знања физике су била тако заокружена да су неки већ тврдили да се нема шта ново пронаћи. Занимљиво је како је ово научно веровање повезивао са својом религијом, рецимо, Исак Њутн који је био познат протестантски фанатик. Свеједно, почетком прошлог века слика је почела да се нагло мења. Ајнштајн је такође веровао у непромењивост Свемира, теорија која је касније названа Steady State ( насупрот њој је Bing Bang или Велики Прасак). То се уклапало са његовим филозофским (и верским?) ставовима – веровао је у „бога Спинозе“, за њега је бог био хармонија Свемира. Хармонично је да свет постоји одувек, непромењив. Уочимо овде да за религију уопште није неопходан почетак света, заправо постоје религије, рецимо хиндуизам, које играју на карту бесконачних циклуса Природе. Међутим, из опш