Подземље је спас

Хиљадугодишњи Фнаргл и "неореакционари" Посетилац мојих последњих блогова би могао помислити да сам баш заређао са ванземама, међутим овде је реч о једном политичком (или боље рећи идеолошком) огледу, gedanken experimentu . Кога занима шта мислим о ванземама, постоје ли, може читати рецимо ово . Овде коментаришем нечију екскурзију у научну фантастику, што је сасвим легитимно имајући у виду да најбоља дела (што се тиче укуса потписника ових редова) овог жанра јесу она у којима се заправо говори о нашем свету, а сва та егзотика са чудним технологијама (магијама) и туђинима треба да нас измести из ове реалности, јер некад стварно видимо боље кад се одмакнемо. До краја можда и поменем нека од дела фантастике која се баве људским уређењем... Чудно, али чини ми се да је о том неорекционарном покрету највише речено кроз псеудо-духовиту критику оних "рационалних" . Ретко кад се слажем с овима, али овде бих се за почетак сложио. Само за почетак... Чини ми се да ови м

У усамљеном поткровљу, недалеко од Британског музеја: Корнелијус је зграбио чист лист хартије, ставио га у писаћу машину и почео да куца. Своју сагу започео је самим Великим праском када је космос, ширећи се, отпочео своје путовање у будућност. После краткотрајне експлозивне инфлације, свемир је прошао кроз низ фазних прелаза и створен је вишак материје над антиматеријом. Током читавог праисконског раздобља, свемир није имао никакву космичку структуру. После милион година и много табака папира, Корнелијус је стигао до доба звезда, временског раздобља у ком звезде снажно сагоревају кроз свој животни век и при нуклеарним реакцијама старају енергију. Ово сјајно поглавље окончава се кад галаксије истроше водонични гас, прекине се формирање звезда и најдуговечнији црвени патуљци полако избледе.  Упорно куцајући, Корнелијус и његова прича стижу до дегенеративног доба с његовим смеђим патуљцима, неутронским звездама и црним рупама. Усред ове ледене пустиње, полако се у мртвим звезда