Подземље је спас

In the beginning... Genesis 1/1 У почетку... научници су веровали да Свемир постоји одувек, да је суштински непромењив. Кад кажем да је то било веровање, то значи да та теорија никада није доказана. Међутим, све је указивало да је тако, а знања физике су била тако заокружена да су неки већ тврдили да се нема шта ново пронаћи. Занимљиво је како је ово научно веровање повезивао са својом религијом, рецимо, Исак Њутн који је био познат протестантски фанатик. Свеједно, почетком прошлог века слика је почела да се нагло мења. Ајнштајн је такође веровао у непромењивост Свемира, теорија која је касније названа S t e a dy State ( насупрот њој је Bin g Bang или Велики Прасак). То се уклапало са његовим филозофским (и верским?) ставовима – веровао је у „бога Спинозе“, за њега је бог био хармонија Свемира. Хармонично је да свет постоји одувек, непромењив. Уочимо овде да за религију уопште није неопходан почетак света, заправо постоје религије, рецимо хиндуизам, које играју на карт

„За Словене је уопште карактеристично следеће: прву њихову слободну државу организује туђинац Само; прву државну организацију стварају међу њима на југу Бугари, а на истоку Варези. Словенске иницијативе за стварање своје државе још није било; барем им се ниједан покушај у том смислу није могао испунити и битно видно примећен.“ Владимир Ћоровић, Историја Срба Кренимо прво од оправдавања наслова. Он је просто тачан пошто Ћоровић јесте студирао словенску филологију, историју и археологију на Бечком универзитету. Међутим, да је само то било би стављање баналне чињенице у наслов. Осим тога рећи да је неко "ђак" окупационе силе (у његовој Херцеговини и формално окупационе) може да значи не малу увреду. Већ ми је речено да Ћоровић никако није био "германофил" (ако се ту мисли на политичког следбеника германске доминације), што је наравно тачно - осуђен је од стране аустроугарских власти на "велеиздајничком процесу". Па ипак је његова историја бечка...

Др ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ (28. III 1881 - 6. VIII 1946)  (Примљено на седници Научног савета Етнографског института САН 7, IX 1954. г.)*  Рад на науци о класичној старини у модерном смислу у Србији је почео последњих година прошлог и првих година овог века, када су наставницима Велике школе и Универзитета у Београду који се из ње развио постали г. др Милоје Васић и покојни професори др Никола Вулић и др Веселин Чајкановић. Сваки од њих је био пионир у дисциплини на којој је сам радио, али је ипак, благодарећи њиховом залагању, за прве три деценије овог века, и поред три рата вођена за то време на Балкану и у свету, због којих је код нас научни рад за неколико година био прекинут, проучавање класичне старине у Србији толико напредовало да је, може се слободно рећи, пред почетак Другог светског рата у Београду била створена читава мала школа у којој су се, под њиховим руководством, млади људи спремали за наставнички позив и научан рад, Због тога је смрт двојице последњих тежак уд

Циљ овог текста је објашњавање предности Евроазијске уније за очување класично схваћеног националног интереса и вредности које је неолиберализам предвидео за нестајање. Ако читалац мисли да треба да му се посебно објашњава национални интерес Срба и како и које вредности савремени либералисти хоће да униште, најбоље нека престане са читањем овога текста. Ако већ нема јасан макар начелни став по том питању, овде га неће стећи. Потписник ових редова сматра да је подела већ направљена а сви "разговори" између, јасно опредељених, припадника двеју страна служе за оно што назива надгорњавање , односно међусобно надмудривање које евентуално утиче на избор неког од све мањег броја неопредељених, а заинтересованих... Под Евроазијском унијом се сматра збирно име за резултат процеса евроазијских интеграција, што укључује чланство у конкретним организацијама као што су Евроазијска економска унија (политичка, економска, царинска и војна сарадња) и ОДКБ - Организација договора о коле

Na primer, često je navođen članak antropološkinje Emili Martin "Jaje i sperma" u kome se navodi da se "crtež jajne ćelije i sperme koji je opšteprihvaćen kako u popularnim tako i naučnim prikazima reproduktivne biologije, zasniva na osnovnim stereotipima naše kulturološke definicije muškog i ženskog". "Ti stereotipi impliciraju ne samo da su ženski biološki procesi manje vredni od muških već i da su žene manje vredne od muškaraca". U takvoj literaturi, tvrdi se, imamo "pasivnu", "krotku damu" jajnu ćeliju, naspram "aktivne", "mačo" sperme muškarca. Izgleda da bi se zaista moglo reći kako opisi iz nekih udžbenika primenjuju tako tendenciozan prikaz, međutim, ima tu još nešto. Prema mišljenju postmodernista, patrijarhalni naučnici, s obzirom na njihove subjektivne i politički kontaminirane pretpostavke, neizostavno su pogrešno shvatili taj odnos. Jer sada se veruje da (žensko) jaje "zgrabi (mušku) spermu"

Оно што верујемо да је истинито, треба рећи и то храбро; хтео бих, макар ме скупо коштало, открити неку истину која би шокирала цео људски род. Рекао бих му је без длаке на језику. Жозеф де Местр Књига О џелату у издању Службеног гласника (на попусту 100дин) је извод из разговора у Санкт Петербургу , како стоји на корици. То је нека врста теодицеје, али не оне као што је Лајбницова , ова се ослања на католичку догму и њено учење о греху и испаштању. Такође, Де Местр не дели Лајбницов антрополошки оптимизам, напротив . По својој форми, књига је написана, како сам аутор кроз уста учесника разговора који преноси каже, као класично дело, рецимо као Платонов Теетет .  Каналом на реци Неви, на изласку из најпланиранијег светског града Санкт Петербурга, Сенатор, Гроф и Витез плове током једне од чувених белих вечери. Призор је идиличан, али као да се из те лепоте провлачи мрачна слутња. Та сва лепота подстиче витеза на чудну мисао - волео би да ту види неког од злочинаца, "ч

Из Културног додатка "Политике" од 20. јануара 2018. године сазнао сам да је после убиства краља Александра Обреновића запаљена његова кућа у Такову, коју је народ тог краја саградио кулуком и да је преостала имовина из запаљене куће распродата. Не тврдим да неке особе које данас живе у Србији или изван ње то нису знале, али та чињеница мени заиста није била позната.  Неких сто година касније дошло је до сличног догађаја - паљења и пљачкања Дома Народне скупштине у Београду који је, свакако, саграђен вољом и о трошку народа Србије и других народа који су у време изградње живели у заједничкој држави. Том приликом је нестао одређени број уметничких слика, које још нису пронађене и враћене. Што је још чудније, о томе се не пише и не говори јавно. Како "власнике" ових слика није срамота што поседују нешто што није њихово или су то купили од препродаваца на нелегалан начин? Зар им није познато да постоје фотографије украдених слика и да ће их кад-тад неко препо

Почнимо најпре тако што ћемо изузети појединца: општи закон, видљив и видно праведан, наводи да највећа количина среће, чак и овоземаљске, припада не врлом човеку, него врлини . Да је другачије не би постојали ни порок ни врлина, заслуга ни кривица, а као последица тога, не би било ни моралног поретка. Ако претпоставимо да се сваки врли поступак плаћа, да тако кажем, некаквом овоземаљском предношћу, сам чин, који више не би имао никакву узвишену сврху, не би заслуживао такву награду. Ако, међутим, претпоставимо да, захваљујући божанском закону, лопову отпадне рука пошто нешто украде, људи би се уздржавали од крађе исто као што се уздржавају да ставе руку касапину под секиру, па би морални поредак потпуно нестао. Ради помирења тог поретка (јединог могућег за разумна бића, што је показало искуство) са законима правде, неопходно је да врлина буде награђена, а порок кажњен, још на овом свету, али не увек и не одмах. Неопходно је да много већи део овоземаљске среће буде додељен врлини и