Петербуршке вечери - О џелату

Оно што верујемо да је истинито, треба рећи и то храбро; хтео бих, макар ме скупо коштало, открити неку истину која би шокирала цео људски род. Рекао бих му је без длаке на језику.

Жозеф де Местр

Књига О џелату у издању Службеног гласника (на попусту 100дин) је извод из разговора у Санкт Петербургу, како стоји на корици. То је нека врста теодицеје, али не оне као што је Лајбницова, ова се ослања на католичку догму и њено учење о греху и испаштању. Такође, Де Местр не дели Лајбницов антрополошки оптимизам, напротив. По својој форми, књига је написана, како сам аутор кроз уста учесника разговора који преноси каже, као класично дело, рецимо као Платонов Теетет. 

Каналом на реци Неви, на изласку из најпланиранијег светског града Санкт Петербурга, Сенатор, Гроф и Витез плове током једне од чувених белих вечери. Призор је идиличан, али као да се из те лепоте провлачи мрачна слутња. Та сва лепота подстиче витеза на чудну мисао - волео би да ту види неког од злочинаца, "чудовишта која муче земљу" и питао би га да ли му се призор чини једнако лепим као и њима. То је почетак филозофске расправе, у којој сам Жозеф учествује као Гроф. 

Основна идеја није посебно оригинална. Речима грофа: бол није могла ући у универзум на други начин него грешком слободних створења. Она постоји само као лек или испаштање, па стога Бог не може бити њен директни творац. И то се износи без сумње, курзив ауторов. Мој поглед на то је сасвим другачији. Ако ћемо рећи да је бол зло (посматрати као синоним), онда ни ја немам сумње. Зло постоји зато што се ствари међусобно разликују. Када би сви живели једнако дуго, и не би чак ни посумњали да се може живети дуже, макар тај животни век био кратак то би била чињеница у којој не бисмо видели никакво зло. Ако би сви имали исте приходе, и не би знали за веће, чак ни скромно материјално стање на би сматрали злим. Но, како су прошли, чак и парцијални покушаји уклањања зла?! Живот једнаке дужине имамо у делима дистопије (Логанов бег, Врли нови свет), па нам се такав свет баш и не свиђа. Материјална уравниловка је покушана у научном социјализму, читалац може слободно имати свој суд о томе... 

Ако би се вратили на Бога, наравно да је он директни творац зла, као и добра, односно света у којем су и добро и зло (међусобном разликом) могући и стално се догађају. А да се вратимо на бол дословно она је веома битно чуло, један од алата за опстанак. Опстанак (погрешно назван теорија еволуције) је један од три основна макроскопска закона Бога или Природе - друга два су термодинамика (ентропија) и теорија хаоса. Но вратимо се Жозефу де Местру.

Његов поглед на порекло зла је рекосмо доста различит од мог, што не значи да немамо комплементарне ставове. Када говори о правди и кажњавању Де Местр каже да када би видели јасну овоземаљску последицу сваког дела, не бисмо могли говорити о моралу. Зато је неопходно да врлина буде награђена, а порок кажњен, још на овом свету, али не увек и не одмах. Како немамо извесну последицу морално процењујемо понашање, а како то не раде сви - Бог је, желећи да влада људима, барем споља, дао владарима првенство да кажњавају злочине, и они су у томе пре свега његови представници.

Подсећа то на оно што је речено у Махабхарати, како је владару дата палица којом спроводи закон. Занимљиво, тамо је такав став дат одмах после недвосмисленог детерминизма - што ће рећи да моралну одговорност по том индијском делу појединац нема, бар не у апсолутном смислу. Де Местр се позива на једно друго индијско дело - Мануов законик. Тамо се каже како казна управља целокупним човечанством. 

Занимљиво је да када сам се ја бавио овом темом коју многи сматрају најтежом, баш у том одељку, рекох да је највеће питање зашто нешто уопште постоји, јер да нема ничега, не би било ни зла. Ипак, Творац нам је дао овакав свет -  можемо сматрати да је тајна над тајнама зашто нешто уопште постоји. Жозеф де Местр не поставља нигде то питање, али као да га следи. Тако ће он (преко учесника његовог дијалога) одмах након што је објаснио ово о неопходности казне прећи на различитост језика, па онда различитост идеја.

Де Местр се показује као велики ерудита. Његове лингвистичке теорије и данас су актуелне. Он се супротставља идејама Русоа (или беше Волтер?) о племенитом дивљаку. И код Де Местра језици воде порекло из старине које се не сећамо, али они нису настали усавршавањем, него деградацијом ранијег савршеног језика. Као доказ даје примере творбе речи из класичне старине, док су данашњи језици стерилни.

Што се идеја тиче, оне постоје као урођене, човек их се само сећа. То су знали сви мудри људи, као Лајбниц и Декарт, односно Платон у антици, и многи други... Он заступа класичан рационализам, док Локов емпиризам сматра заблудом. Лично сам и даље присталица рационализма, мада ми се неки емпиристи, као рецимо Хјум, све више допадају.

Занимљиво је да код Де Местра наилазимо на некакав обрнути еволуционизам, какав постоји и код неких данашњих нововерника. Склоност ка греху се преноси, тако да је на неки начин генетски детерминисана. Ако је неко наследно грешан, где је ту слободна воља?! Да ли је онда сам крив за своје зло?!? Занимљиво да данашњи верски праведници сматрају највећом претњом по етику виђење света по којем способнији преносе своје гене и тако опстају, односно владају. Док су мање способни практично у положају који заслужују. По некима данас, а то смо имали и код Де Местра, деца испаштају последице греха својих предака. Те последице могу укључити и болести. Божије "кривице" (одговорности) ту нема, иако он походи децу до трећег и четвртог колена, како је писало у Библији на хебрејском. 

Занимљив је и Де Местров поглед на рат, који такође почиње објашњењем једне контрадикције. Она ме подсети на филозофску мисао коју смо неочекивано видели у комедији Жандари из Сен Тропеа. Нико не воли рат, док сви воле ред и мир. Ипак се генералима аплаудира, док се полицајци баш и не воле. Код Де Местра је ствар још радикалније постављена. Џелата који не може да погреши (он спроводи оно што су наредили судови односно власти чији легитимитет даје Бог) људи избегавају. Војник, који често убија невине, је насупрот томе цењен. Прво што се у дијалогу уочава је како војник често може ван борбе бити миран човек, који ни веверицу не би (без гађења) убио. Док се на бојном пољу пење по брдима лешева...

Да би оправдао војнике и официре Де Местр каже да је рат по природи божански. Бог ретко делује директно чудима, али је ствари тако уредио да не побеђују увек већи батаљони. Способност и одлучност имају већи значај. На крају одлучује нека сила коју је немогуће дефинисати. Рат има улогу прочишћења. Међутим, у рукама безбожника може постати обична кланица. 

Овај мислилац је данас неоправдано заборављен, иако је утицао на многе мислиоце прошлог века, рецимо на Емила Сиорана, Рене Генона, Бодлера... Због своје скепсе према разуму Жозеф де Местр се може и данас сматра контракултурном фигуром. Он је уочио неоправданост савремених митова још док су они настајали. Па ипак, није неко којег би лако прихватали као свог чак ни идеолошки правци којима би могао бити близак. Солерс је рекао: Не причај никоме да читаш Жозефа де Местра, највећег противника наше врле демократије, умрећеш. 

Иван Вукадиновић

п.с. Па ипак се у самом читању Де Местра може наћи не мало задовољства:

Зато се, драги читаоче, смести удобно, јер ће те овај писац повести на дијалектичко путовање на коме ћеш се једног тренутка дружити с краљевима древне Индије, а идућег са врхова Анда посматрати обичаје Инка, мало пити чај и разгледати библиотеке учених аристократа, а мало упознавати дневну рутину једног џелата, затим се дивити Хомеровим стиховима, чути понеку лингвистичку теорију, часком завирити у Волтерову преписку о великим аферама његовог доба, те сазнати понешто о Санкт Петербургу, а понешто о читавој Европи с краја 18. и почетка 19. века.

Милица Стојковић