Зашто Евроазијска унија

Циљ овог текста је објашњавање предности Евроазијске уније за очување класично схваћеног националног интереса и вредности које је неолиберализам предвидео за нестајање. Ако читалац мисли да треба да му се посебно објашњава национални интерес Срба и како и које вредности савремени либералисти хоће да униште, најбоље нека престане са читањем овога текста. Ако већ нема јасан макар начелни став по том питању, овде га неће стећи. Потписник ових редова сматра да је подела већ направљена а сви "разговори" између, јасно опредељених, припадника двеју страна служе за оно што назива надгорњавање, односно међусобно надмудривање које евентуално утиче на избор неког од све мањег броја неопредељених, а заинтересованих...

Под Евроазијском унијом се сматра збирно име за резултат процеса евроазијских интеграција, што укључује чланство у конкретним организацијама као што су Евроазијска економска унија (политичка, економска, царинска и војна сарадња) и ОДКБ - Организација договора о колективној безбедности (безбедносно-војна сарадња). Остале организације на које се референцира евроазијство као покрет на свет су Шангајска организација за сарадњу (ШОС) и БРИКС, и овде их само помињемо. Текст ће се углавном бавити геополитиком, а много мање идеологијом. Навешћемо евроазијски пут насупрот неких других алтернатива.

Пуна интеграција у Евроазијску унију

Ова могућност биће разматрана напоредно са осталима. Нећемо се задржавати на ономе што сматрамо предностима оваквог избора, као што су огромни простор и велико тржиште, затим чињеница да Русија (стожер ове области и поменуте две организације) подржава Србију у Уједињеним нацијама. Ове чињенице се тешко могу оспорити као макар разлог за најбоље могуће односе и са Русијом и са њој најближим земљама (Казахстан и Белорусија). Међутим, пред уласком Србије у Евроазијску унију, и уопште кретањем у том смеру се простиру препреке, на које се указује добронамерно и недобронамерно, и овде ћемо покушати да нађемо одговор.

Као проблем се истиче економска везаност за земље Европске уније, па и земље региона; и чињеница да Србија нема са Русијом копнену границу, односно одсечена је од исте. Да би о томе разговарали треба прво да поставимо који су нам циљеви. Економија и безбедност спадају у класично постављене националне циљеве, али не могу бити једини циљеви. Јер ако је циљ да "ми" живимо у благостању и осећају безбедности поставља се питање који смо то "ми", ако постоји опасност да нам земља нестане. Посебно што саме по себи никакве интеграције у данашњем свету не гарантују ниједно од наведена два (сетимо се, рецимо, миграната). 

С тим у вези указаћемо на велику повезаност привреда Русије и Немачке, која и данас постоји, а која ни у условима санкција није навела Русију да одступи од своје политике (Крим, Украјина, Сирија...) нити Русе да то масовно захтевају од својих власти. Сетићемо се да су Немачка и Британија биле највећи трговински партнери 1913. (уз то исте већинске вере, док су њихови монарси били рођаци). Најзад, сетићемо се да је Краљевина Србија била не мало економски зависна од Аустроугарске почетком ХХ века.

Што се тиче окружености Србије НАТО земљама одговор је јасан - модерне технологије. Атомска бомба није најновији изум, али спада у најсавременије технологије, зар не! Јасно је да би Русија тамо где има своје војне базе, такође тамо где је савезник реаговала претњом (имплицитном са тенденцијом да постане експлицитна) коришћења свог нуклеарног потенцијала у свеопштем рату, ако би нека страна сила запретила инвазијом. Видели смо у Сирији ту способност одвраћања. Све остало је пре свега одговорност наших власти. 

Уопште, кад је реч о мирном пословању или о могућим претњама са Западом, важи исто правило без обзира да ли причамо о економији или војном окружењу. Док смо у миру можемо сарађивати по свим питањима, ако нам прете поставља се питање шта од нас траже и на шта смо све спремни да им не дамо. Уосталом, Арменија нема границу са Русијом (ни осталим чланицама ЕАУ или ОДКБ). Исто важи и за Придњестровље које чак није међународно призната држава. Обе земље немају излаз на море. Па ипак и једна и друга земља постоји...

Неутралност (са ослонцем на Русију)

Ово је најчешће помињана алтернатива (што се тиче макар делимично патриотских кругова) евроазијским интеграцијама. Она лепо звучи и има ранију историју успеха, мислимо ту на несврставање СФРЈ. Међутим, има не мале проблеме. Неутралност мора неко са стране да гарантује, а најбоље је кад то гарантује више страна, или постане чак навика међународних односа (случај Швајцарске). Међутим, Србија није Швајцарска. Подсетимо да је Белгија била нападнута у оба светска рата иако јој је гарантована неутралност.

Први проблем са неутралношћу је што се Србији не верује. Србији не верују ни Исток ни Запад, а нама је нешто битније да нам не верује Русија. Управо она земља од које очекујемо да нас брани чак и ако јој нисмо званично савезници. Немојмо се заваравати срдачношћу (обично једностраном) у односима људи на власти. Потписник ових редова има разлога да тврди како Руси Србији не верују, а немају ни разлога да много верују. Ту наравно мислим на власт, заправо власти (спољна политика је константа од 2000.), а "шта народ мисли" је ипак од мањег значаја. 

Други проблем са неутралношћу је оно одакле нам проблеми иначе долазе. НАТО претња није никад била независно од Србима суседних народа. Нити је фазон да они нама прете само зато што смо овако или онако опредељени. Међутим, друго је кад се интернационализује сукоб нашег са осталим народима, што смо имали деведесетих прошлог века. Управо због суседа Србија не може бити Швица. Чак и да НАТО (и ЕУ) напрасно нестане, наши суседи и даље имају своје интересе који су супротни нашим. За своје циљеве они ће тражити помоћ њима блиских сила. Онда ће Србија свеједно морати да тражи помоћ Русије. Зашто то већ сад да не ради? Помоћ се тражи, али рекли смо на онај начин због којег нам не верују. 

Добар део проблема у данашњем свету почиње тзв. сукобима ниског интензитета. Тероризам је добар пример. Ако Русија само гарантује неутралност Србије (у случају инвазије стране војске) то још не значи да ћемо добити већу подршку у спречавању тероризма, што је једна од делатности ОДКБ. А ми наставимо да особљу центра у Нишу не дајемо дипломатски имунитет. 

Трећи проблем је што се увек добија мање од онога што се жели (као што рече Калајић). Стварно желиш неутралност како је у поднаслову описана? Онда се залажи за чланство Србије у ЕАУ и ОДКБ, и можда је добијеш. Ако си на речима само за ту неутралност, остаће на томе да нисмо ушли формално у НАТО и (за сада) нисмо увели санкције Русији. Док улазимо у ЕУ која и пре чланства намеће низ ограничења суверенитету, укључујући ту политичка и војна питања. И тако имамо у пракси трули компромис који би требало да задовољи присталице пуне неутралности...

Истрајавање у неутралности (док се у Европи ствари не промене)

Ово је пут за који неки мисле да се отворио. ЕУ (па и НАТО), чињеница је све мање играју активну улогу, све више одговарају на многе проблеме, као што су рецимо они у Украјини и Сирији. Проблеме им све више прави и некакво национално буђење у самој Европи, тачније земљама које су одавно чланице ЕУНАТО. Неки мисле да треба сачекати промену режима тамо, уз постојећу сарадњу са Русијом и осталима (види претходни одељак). Можда би неко мислио да већа ангажованост у савезу са Русима може само скренути пажњу врхушке ЕУНАТО и изазвати нам проблеме. 

Проблем је што ми не знамо кад ће до те промене доћи, чак је сад она нешто мање вероватна него пре годину или две. Друга ствар, како рекосмо: српски класично схваћен национални интерес суочава се са суседима. Проблеми не постоје од како је ту ЕУ, НАТО или либерализам, него су много старији. А већ рекосмо да ће наши драги непријатељски суседи тражити своје савезнике, као што су одувек и радили.

Неутралност и сарадња са НР Кином

Најзад, економског џина као што је данашња Кина немогуће је игнорисати. Постоје бројне  економске иницијативе које нам долазе од "жутих људи" (који ће пити воду с Мораве, како рече бивши председник). Неко би помислио да је ту решење економских проблема, док безбедности неће шкодити што НР Кина и ЕУ данас сарађују, па нас бар неће неко минирати због сарадње с Кином, с којом сарађују и многе друге европске земље.

Овде је проблем што ми не можемо знати да је уопште Кини циљ некаква Србија ван ЕУ, односно да им је то привлачнија алтернатива. Постоји могућност некаквог оф-шор дистрибутивног центра који не би радио по строгим правилима која намеће ЕУ, а продавао би робу тамо. Само, зашто да мислимо да је та бирократија тако наивна?! Зашто би оваква могућност Кини била ближа него да је цео регион у једној економској интеграцији, а политички да Кина у ЕУ има (још један) прокинески глас.

А онда уз те "европске интеграције" долази све оно што нам намећу, а што није супротно кинеским интересима, иако Кина и даље подржава Србију. Кина ће нас вероватно и даље подржавати у УН, али не може нас Кина спасити од нас самих.

Вишеградска група

Најзад, многе ствари су нам се промениле у суседству и даљем суседству. Ту је Вишеградска група (Пољска, Чешка, Словачка и Мађарска) која све чешће, појединачно па и групно, пркоси Бриселу (схваћеном као седиште ЕУ, са НАТОм ове земље немају проблема). Можда се можемо окренути сарадњом са њима?

Сарадња наравно, међутим... Овакво груписање мањих земаља подсећа на некадашњу Малу антанту, и сличне планове којима се повремено приступало. Једноставно, кад се велике силе озбиљно умешају, заједништво се распада. Однос према Русији, санкцијама уведеним истој је сада овде 2:2 (на једној страни Мађарска и Словачка, на другој Чешка и Пољска). Однос према признању "Kosova"-е је 3:1 - Словачка није признала, мада су отпори признавању били у Чешкој и Пољској, за Мађарску аутор текста не зна. 

Уопште, има и даље идеја о некаквој свесловенској сарадњи, па погледајмо наше класичне националне интересе у том смислу. "Kosova" нису признали Русија, Белорусија, Словачка, Украјина и БиХ. Нека се читалац подсети појединачних разлога. Постоје ли негде они везани за словенство, а невезани за евроазијско опредељење?! Да ли је однос словенских земаља, само зато што су словенске, бољи према Републици Српској него што је то однос осталих земаља?!

Најзад, иронија је што неку већу добит од блискости (државне и идеолошке) са Вишеградском групом можемо имати само као чланица ЕУ. Овде већ нема говора о неутралности (ако истом не сматрамо само пуки изостанак чланства у НАТО), а испуњава се иронично оно што је Теофил "пророковао" да мораш бити у систему да би се бунио против истог. Ове земље јесу против неких политика Брисела, али ништа нису учиниле ка свом изласку из ЕУ. Неких добити би могло бити што се тиче идеолошких светоназора ("илиберална демократија" Орбан), али нема разлога очекивати их у вези националних интереса.

Најзад, мало о идеологији

Евроазијство, оно које су имали оснивачи покрета или ово нео- које је Дугиново, дало је допринос мишљењу у областима културног релативизма, односа према традицији и геополитике (просторног мишљења). Допринос овог покрета одбацивању, рецимо, идеје о линеарном напретку у који нас (пред)води "Европа" (романо-германска цивилизација), па онда и Америка је просто непроцењив. Ако је неки покрет окренут континенту (против атлантиста) и укључује три горе наведена чиниоца, он се што се тиче потписника ових редова може сматрати евроазијским. 

Покрети који себе не сматрају евроазијским, а испуњавају наведене критеријуме, односно људи који себе виде у таквим покретима, требало би да размисле о реалности остваривања различитих опција, посебно када се има у виду историјско понашање различитих земаља, и оно што се стварно данас догађа. Ту треба имати у виду понашање стварних политичких актера а не некакво "мишљење народа" које уопште не мора да обавезује некога ако није политички организовано. Примера ради, милион људи је на улицама Лондона демонстрирало против рата у Ираку, па ипак је УК учествовало у тој агресији.

Иван Вукадиновић