Жозеф де Местр о правди и кажњавању

Почнимо најпре тако што ћемо изузети појединца: општи закон, видљив и видно праведан, наводи да највећа количина среће, чак и овоземаљске, припада не врлом човеку, него врлини. Да је другачије не би постојали ни порок ни врлина, заслуга ни кривица, а као последица тога, не би било ни моралног поретка. Ако претпоставимо да се сваки врли поступак плаћа, да тако кажем, некаквом овоземаљском предношћу, сам чин, који више не би имао никакву узвишену сврху, не би заслуживао такву награду. Ако, међутим, претпоставимо да, захваљујући божанском закону, лопову отпадне рука пошто нешто украде, људи би се уздржавали од крађе исто као што се уздржавају да ставе руку касапину под секиру, па би морални поредак потпуно нестао. Ради помирења тог поретка (јединог могућег за разумна бића, што је показало искуство) са законима правде, неопходно је да врлина буде награђена, а порок кажњен, још на овом свету, али не увек и не одмах. Неопходно је да много већи део овоземаљске среће буде додељен врлини и да пропорционални део несреће припаде пороку, али да појединац никад не буде сигуран ни у шта, као што и јесте случај. Свака друга претпоставка довела би вас директно у рушење моралног поретка, или стварање неког другог света. 

Да бисмо се сад мало бавили детаљима, почнимо, молим вас, од људске правде. Бог је, желећи да влада људима, барем споља, дао владарима првенство да кажњавају злочине, и они су у томе пре свега његови представници. О тој теми сам пронашао диван одломак у Мануовим законима. Дозволите ми да вам га прочитам из трећег тома Дела сер Вилијема Џонса који ми је на столу. 

"Брахма је, на почетку времена, за потребе краљева створио духа казне, дао му тело од чисте светлости: тај дух је његов син. Он је сушта правда и заштитник свих створених ствари. У страху од тог духа, сва разумна бића, покретна и непокретна, суздржавају се од упуштања у природна задовољства и не одступају од својих дужности. Краљ онда може, када добро и прописно размотри време, место, своје моћи и божански закон, праведно да одреди казне свима који поступају неправедно. Казна је делотворни владар, она је прави руководилац јавних послова, доносилац закона, а мудри људи је зову јамцем четири наредбе које гарантују прецизно испуњавање дужности. Казна управља читавим човечанством, казна га чува, казна бди док људске страже спавају. Мудрац казну сматра савршенством правде. Ако неки лењи монарх престане да кажњава, најјачи ће испећи најслабијег на жару. Читава љуска раса се држи у реду заваљујући казни, јер невиности нема нигде, па само страх од казне омогућава свету да ужива у срећи која му је предодређена. Све класе биле би искварене, све границе пробијене, постојала би само конфузија међу људима, ако би казна престала да се спроводи, или ако би се спроводила неправедно. Али кад Казна, мрког лица, зажареног ока, крене да згроми злочин, народ је спасен ако је судијино око праведно.

Жозеф де Местр, Из разговора у Санкт Петербургу, О џелату