Бечки ђак Ћоровић

„За Словене је уопште карактеристично следеће: прву њихову слободну државу организује туђинац Само; прву државну организацију стварају међу њима на југу Бугари, а на истоку Варези. Словенске иницијативе за стварање своје државе још није било; барем им се ниједан покушај у том смислу није могао испунити и битно видно примећен.“

Владимир Ћоровић, Историја Срба

Кренимо прво од оправдавања наслова. Он је просто тачан пошто Ћоровић јесте студирао словенску филологију, историју и археологију на Бечком универзитету. Међутим, да је само то било би стављање баналне чињенице у наслов. Осим тога рећи да је неко "ђак" окупационе силе (у његовој Херцеговини и формално окупационе) може да значи не малу увреду. Већ ми је речено да Ћоровић никако није био "германофил" (ако се ту мисли на политичког следбеника германске доминације), што је наравно тачно - осуђен је од стране аустроугарских власти на "велеиздајничком процесу". Па ипак је његова историја бечка...

Уосталом, било је не мало бечких ђака и у Србији, можда и од оних који нису учили у Бечу, што је у 19. веку ипак био најчешћи случај. О чему је реч? Цела та "критичка историографија" се у родољубивим круговима често назива бечко-берлинска школа. Она је бечка зато што је одговарала интересима Аустрије на Балкану, а у круговима просветитеља који нису били чисто историографски и започела је у Бечу (Вук Караџић и његове реформе)... Берлинска је због обавеза које су Србији наметнуте Берлинским конгресом. Данас ће неко рећи да је то "теорија завере", али јесте чињеница. Европеизација се наметала као "уозбиљавање" за земље које су тражиле еуропско признање. Претеча ЕУ-интеграција зар не! Дакле, ту је била железница, давање држављанства иноверницима (често се Јевреји помињу у том контексту), разоружавање народа (стајаћа војска) те одрицање од "националног романтизма". Јасно је да свему томе није било озбиљног политичког па ни интелектуалног одговора. Истина, оно је време без интернета, кад је било лако одузети неком реч, скрајнути га... Код нас смо имали издану Тимочку буну, железници тешко да се неко озбиљно противио (ма шта другосрбијанци причали), док је бечка историја схватана озбиљно и од људи који нису били за Беч. А шта тек рећи за просветне кругове у Босни и Херцеговини којима је национална историја могла бити тек инспирација за "модерни национализам", који је иначе по опредељењу био - југословенски.

Владимир Ћоровић је доста тога написао, и нема сумње да стилски добро пише. Зато је једно време био "хит", па сам и ја јефтино купио његову књигу Историја Срба на Сајму (издање Логоса, видљиве правописне грешке, ситна слова, без слика, дакле колко пара, толко и музике...). Има ту доста ствари које ми не делују спорно, рецимо граница српског и хрватског племена (мада није баш јасно описана). Мада и ван тзв. Сеобе Словена се може понешто замерити. Рецимо, "Босна као стожер нове српскохрватске државе", мисли се на Котроманиће. Но вратимо се на однос према древној историји, односно оно одакле по Ћоровићу та историја почиње. 

Већ сам у веома читаном блогу рекао да се тзв. Сеоба Словена може представити моделом Великог Праска. Сада ћу мало релативизовати своју тврдњу. Почео сам цитатом Радивоја Пешића који као "прадомовину" по бечко-берлинској школи узима Полесје, величине пола Енглеске. Онда сам представио које су све земље Словени заузели за кратко време (око три века), упоредио просторне величине - и тако настаје хит! Све је то илустровала мапа на којој ширење тих Словена (иначе народа које не сматрају ратничком елитом) иде тако радијално, у свим правцима. 

Истини за вољи, искључиво Полесје као "прадомовина" се данас ређе помиње, мада не сумњам да је Пешић поновио оно на шта је наишао. На графичким приказима се тежи неком "центру масе", па можда ту једну "тачку", односно на мапи малу област не треба дословно схватати као полазиште нечијег излагања. Али ту има један скривени проблем...

Ћоровић узима много ширу област постојања Словена "на подручју које је хватало иза карпатских гора и од Висле све до Азовског мора, а делимично и преко њега". Дакле, "Велики Прасак" не бисмо могли да му замеримо. Међутим, словенско име не постоји пре шестог века (Ћоровић га је објаснио, вратићемо се...). Све оно што је било раније покрива се омиљеним речима: нејасно је. То би могло бити прихватљиво ако бисмо се држали феудалних граница између разних "наука" (наводници ће бити објашњени) које су некад постојале. Историја се бави писаним изворима, а Словени (односно њихови неименовани преци) су били, јел' те, неписмени; археологија се бави својим налазима, али она обично и не говори о народима, често ни племенима, пошто немамо њихова имена (осим ако их неко "цивилизован" није записао), па имамо културе, као што је рецимо Халштатска култура која се води по данашњем називу места на којем је најзначајнији налаз. Уосталом, и Винчанска култура је тако названа. 

Међутим, јасно је да ти Словени нису никли као трава, они су имали своје претке. Такође је јасно да на широком подручју које наводи Ћоровић имамо разне народе, добро нам познате, непосредно пре тог шестог века. Зашто да их једноставно не сматрамо прецима Словена?! На пример, Школски историјски атлас, који ја имам (Завод за издавање уџбеника Социјалистићке Републике Србије, Београд 1970.), наводи на подручју које је Ћоровић навео као "прадовомину" Готе, Херуле, Алане, Вандале. Скита и Сармата нема, док су "Словенска племена" померена негде на север, на нешто већу област од Пољесјеа, али ваљда тамо "где је безбедно". 

Ћоровић спекуише са једном од теорија о пореклу Срба (овде већ не говоримо о свим Словенима) које је данас познато као Иранска теорија о пореклу Срба. Теорија не каже да су Срби из Ирана (немамо ми Туђмана), него да су потомци "иранских племена" Алана, који се код Плинија називају као Серби. Сулимирски наводи име Сербои, што ако је грчко Σερβοι може да се чита (на новогрчком) као Серви, што је тачно оно како Грци данас називају Србе, тј. нас. Заправо, под оним "потомци" треба подразумевати да се наше народно име баштини одатле, док су ти сарматски Алани се стопили са словенским живљем у средњој Европи, можда у земљи коју ромејски извор наводи као Бојка. 

Сам Ћоровић каже да тако нешто "није немогуће" (цитат), али остаје скептичан према тој теорији, и своју скепсу изражава. Иначе, ако је и имао неких сумњи према осталом што пише, ми те сумње нисмо видели у делу Историја Срба. Каже да би случај потпуног стапања "у кратком периоду" (од три века) био нешто "незабележено". При томе он наводи идентичан случај код Бугара, од којих је на Балкану остало само име. Мада је код њега да су, опет за три века, ти турански Бугари "једва срасли" са Словенима, рекао бих да је то углавном његова импресија. Историји је, рецимо, данас тешко да разликује државу "македонских Словена" Самуила (из Ћоровићеве историје јасно се види да скоро сва његова властела има српска имена) од раније бугарске државе цара Симеона. Рекло би се да су за та три века Бугари изгубили све туранско.

Сличан случај, мада укључује и "даривање" језика имамо код Мађара. По неким савременим генетским истраживањима они и јесу Словени. Међутим, Ћоровић нигде баш не наводи шта је са Србима у Панонији (а знамо да је Будим био српски град), Срби-Словени су доласком Мађара тамо једноставно престали да постоје, а и пре су ваљда били на нивоу обријске стоке (користи се назив Обри уместо Авара).

Међутим, постоји битна разлика између односа Словени - Алани и односа Словена са Бугарима или Угрима. Реч је о томе да су Алани народ исте језичке индоевропске групе. Имајмо у виду да говоримо о временима пре диференцијације језика, када "званична историја" и не сматра да савремени језици уопште постоје. Зашто би мислили да су ти Алани (Серби) говорили језик толико неразумљив људима које су затекли (историја их још не зове "Словени") као што је језик туранске или угрофинске групе могао бити балканским Словенима?! А ови су, као што видимо, се са дошљацима међусобно асимиловали. Дакле, асимилација је могла тећи релативно брзо, чак и без таквог интегришућег фактора као што је хришћанство, коме је Ћоровић несумњиво склон. 

Језичка, и остала сличност, такође би могла објаснити брзо сједињавање "Словена" са "Илирима" које су ови затекли на Балкану. Наводници јер зашто бисмо их уопште сматрали различитим народом!? Нека ми само нико не говори о поделама индоевропских језика на сатем и кентум, које би требало да нас разликују. Нека ми такав састави реченицу на илирском, па да причамо... (Иначе, албански би био кентумски језик, а ми уопште не можемо тврдити да је он уопште сличан језику Илира)

Уосталом, Алани као и данашњи Срби припадају истој сатемској групи. Уочимо на овој слици простирања језика да пише Srubna. Везује се за Срубна културу касног бронзаног доба. Случајно, као и име Сарбан које авганистанска племена баштине од "Белих Хуна", односно Скита?! Не бих рекао.

Али вратимо се самом имену Словена. Вероватно у складу са "историјском науком" тог времена (мој пријатељ филозоф по звању каже да данашња филозофија науке не зна за друштвене науке, већ само "научне дисциплине", са чиме се слажем) Ћоровић вели да име долази од корена kleu - κλυσω - cluere, што би значило они који живе поред река. Међутим, данас је прихваћено много логичније објашњење од речи "слово". То би могло да објасни релативно касно појављивање овог имена, када се налази на етничко-расно страни елемента (турански) или потомке истог народа с којима се услед диференцијације језика више не може словити - па они постају Нем-ци. Не мислим да су наши преци уопште имали збирно име које би их све "окупљало", јер за тим нису имали потребе. Коловени и сличне глупости треба да буду одбачене. Називи као што су Венди, Расјани или Сораби могли су означавати касте једног народа. 

Најзад, чему све ово? Неко ми рече да оставим човека, а било је тешких речи с моје стране поводом онога цитата с почетка текста. Он је радио оно што је "наука тог времена" - данас не бисмо могли да примењујемо Њутнове формуле на џи-пи-ес, знамо да је Сунце много старије од двадесет милиона година како је ауторитативно тврдио лорд Келвин, па ипак се не спрдамо с тим физичарима. Чак их сматрамо великим. Међутим, данас нико не посматра физику као да не знамо за релативност или нуклеарне процесе. (Друга је ствар што у физици можемо испратити линију континуалног ширења спознаје, док у историографији то може бити линија заблуде, због чега историграфија можда и јесте само научна дисциплина). 

Рекао сам - пустио бих када би они мене ме пустили! Није проблем Ћоровић, него они који неће да признају да се ишта изменило од времена "критичке историографије". Док су спремни да вређају или омаловажавају свако другачије мишљење. Ћоровић је тако студија случаја. Ја Радивоја Радића не читам кад не пише о "Византији" која му јесте струка (та држава је себе звала Ромејско царство, али он је византолог). А ови "лумени" по нету ионако само папагајски понављају, што се из приложеног да видети. 

Иван Вукадиновић