Значај Чајкановића

Др ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ (28. III 1881 - 6. VIII 1946) 

(Примљено на седници Научног савета Етнографског института САН 7, IX 1954. г.)* 

Рад на науци о класичној старини у модерном смислу у Србији је почео последњих година прошлог и првих година овог века, када су наставницима Велике школе и Универзитета у Београду који се из ње развио постали г. др Милоје Васић и покојни професори др Никола Вулић и др Веселин Чајкановић. Сваки од њих је био пионир у дисциплини на којој је сам радио, али је ипак, благодарећи њиховом залагању, за прве три деценије овог века, и поред три рата вођена за то време на Балкану и у свету, због којих је код нас научни рад за неколико година био прекинут, проучавање класичне старине у Србији толико напредовало да је, може се слободно рећи, пред почетак Другог светског рата у Београду била створена читава мала школа у којој су се, под њиховим руководством, млади људи спремали за наставнички позив и научан рад, Због тога је смрт двојице последњих тежак удар за нашу науку уопште, нарочито за дисциплине којима су се они били посветили, и то тим више што данас нема људи који би могли наставити њихов рад. 

* Марићево казивање допунио је професор Ђорђе Живановић (у Прилозима за књижевност, језик, историју и фолклор, LIII--LIV, 1987 -1988, стр. 235 ид) важним подацима о стању у којем је затекао Филозофски факултет после свога повратка из заробљеништва у марту 1942. »Само се видело да се ништа не ради« -сажето изражава Живановић утисак о факултету без наставе, и одмах, без прекида, наставља како у том суморном мртвилу људе оживљује једино нада у ослобођење: "Сваки дан су се у подне ту окупљали да Растко Марић, доцент са класичне катедре, донесе нове вести са америчког радија". С посебном пажњом говори Живановић о првом човеку факултета у таквим приликама: »Јавио сам се и декану професору Веселину Чајкановићу. Дочекао ме је веома обрадован, јер ће катедра - рекао ми је одмах - имати бар некога од старих чланова.« И мало даље: »Чајкановић се радовао што је некако мојим доласком 'затворио' катедру да не дође неко кога би министарство радо довело.« Satis sapientibus. Тешке повреде на души, нанете неправдом после ослобођења Београда од Немаца на крају Другог светског рата, нису могле бити мање смртоносне него неизлечиве телесне повреде, задобијене у одбрани Београда од Аустријанаца на почетку Првог светског рата, На будућем биографу је да и то тачно одмери.  Примедба приређивачева. 

Рођен у Београду 28. марта 1881. године у чиновничкој породици, Чајкановић је још у средњој школи заволео класичне језике и класичну старину уопште, па је, по положеном испиту зрелости у Првој мушкој гимназији (1899. године), студирао класичну филологију на Великој школи на којој су већ предавали професори Васић и Вулић. Завршивши студије у Београду, као државни питомац одлази у Немачку на усавршавање. У Лајпцигу је четири семестра, поред класичне филологије код Бругмана, Хирта и Имиша, изучавао и стари словенски код Лескина и јеврејски код Крамера. Из Лајпцига одлази у Минхен, где, поред осталих, слуша Христа, Пелмана и Фолмера, а нарочито Крузиуса и Крумбахера, код којих је положио и докторат. 1908. године постао је доцент за латински језик на Философском факултету у Београду, настављајући научни рад у правцу у коме се био упутио код Крузиуса и Крумбахера. Догађаји, међутим, који су ускоро настали, прво на Балкану а затим и у читавом свету, одвојили су га од школе и науке за скоро читавих седам година.  Као резервни официр, водник и командир чете и командант батаљона у VII пешадијском пуку I позива, учествује у балканским и Првом светском рату. Учествовао је у многим биткама које је српска војска водила да би донела слободу потлаченим балканским хришћанима и одбранила своју земљу од агресора. После велике ноћне борбе на Конатици (24. новембра 1914. године) он је био најстарији по чину неповређен официр у пуку и када су га ујутру потражили да преузме команду над пуком, нашли су га у рову како плаче због тешких губитака које је пук те ноћи претрпео. У Првом светском рату је, у неколико махова, учествовао у одбрани Београда. Ту је, на положајима негде источно од њега, једне ноћи, на вест да Аустријанци прелазе Дунав, улазећи у ров пао и повредио се и та се повреда, како изгледа, касније развила у болест која га је најзад и савладала. Тешко болесног од трбушног тифуса војници су га на рукама пренели преко Албаније, одакле је евакуисан на Крф, а затим у Бизерту.  

Касније је био на Солунском фронту, а затим враћен у Бизерту, где је, с француским инжињером, поручником Албером Офором, основао Штампарију српских инвалида, у којој су се српски инвалиди обучавали типографском занату. Ту, у Бизерти, уређивао је лист Напред с књижевним додатком Из старих ризница и Библиотеком листа Напред (изашло 25 књижица различите садржине), у коме је објавио неколико врло добрих репортажа о животу наших избеглица и војника у Африци. Из Бизерте прелази на Крф за уредника Српских новина, у чијем су додатку, Забавнику, тада објављивани различити књижевни састави и научне студије, а затим одлази у Париз и Лондон да ради у тамошњим библиотекама.  Вративши се у земљу, у којој је требало и обнављати оно што је непријатељ био уништио и стварати ново, он је, поред редовне дужности, једно време вршио и дужност начелника Одељења за вишу наставу Министарства просвете и дужност управника Државне штампарије. У овом периоду обнове и изградње Универзитет у Београду нагло се развија. Стварају се нови факултети и нове институције, и Чајкановић, који је 1919. постао ванредан а 1921. године редован професор, активно сарађује у тој изградњи. Он је био члан Одбора за грађење Универзитетске библиотеке, у чијем је одбору, као представник Философског факултета, био све до 1941. године, и члан Комисије која је, у Немачкој, на рачун репарација, набављала књиге и опрему за семинарске библиотеке и лабораторије. У то доба, по оснивању Богословског факултета, он бива изабран за хонорарног наставника Упоредне историје религија, коју је на њему предавао пуних 35 семестара. Када су се после Првог светског рата, прилике у земљи средиле, Чајкановић се сав посвећује научном раду, али ипак налази времена да активно учествује у јавном животу. Неколико година узастопце био је биран за декана Философског факултета. Био је у управи Српске књижевне задруге, Задужбине Николе Чупића, Друштва св. Саве, члан Главног просветног савета и Комисије за полагање професорског испита, а једно време и председник Народног универзитета, који је био основао професор Никола Вулић. Да би се научним радницима олакшало информисање о стручној литератури која се у Београду може наћи у јавним и већим приватним библиотекама, предложио је оснивање Централног каталога Универзитета у Београду и по његовом оснивању постао његовим управником. Тако исто активно ради и у Српској академији наука, чијим је дописним чланом постао 1922. године а коју је више пута заступао на међународним скуповима у иностранству. Повољне прилике за научни рад нису дуго трајале и слободољубиви народи света крајем четврте и првих година пете деценије овог века били су приморани да оружјем бране своју слободу и независност. Предосећајући развој догађаја, Чајкановић је неуморно радио да би привео крају студије које је дуго година припремао. Догађаји у свету, међутим, развијали су се брзо. Пред 6. април 1941. године опет је требало да стане на браник отаџбине као помоћник команданта једне пешадијске дивизије (Чајкановић је тада био резервни пешадијски потпуковник), али није стигао да се јави команди, јер је већ било наступило расуло пред капитулацију Југославије. Тешки услови за научни рад настали под окупацијом омели су га да заврши оно што је био започео и, знајући судбину дела која аутори нису стигли да објаве, он је пријатељима често говорио како да се поступи с његовим незавршеним радовима. Искрено ожаљен од многобројних пријатеља и ученика, преминуо је 6. августа 1946. године. Необично скроман, Чајкановић није много причао о своме животу и доживљајима, нарочито о учешћу у ратовима када је, због показане храбрости, био одликован сребрном и златном медаљом за храброст, орденом Белог орла с мачевима и Легијом части, али би понекад, као илустрацију онога што је причао или предавао, испричао понеку анегдоту, неки свој доживљај или описао неки догађај за који је чуо од очевидаца. То су, најчешће, били примери високог схватања дужности и витештва које су показали српска војска и појединци при успесима исто онако као и у тешким по Србију временима.  

Балкански ратови и Први светски рат већ припадају прошлости од које нас деле многи велики и судбоносни догађаји који су потисли у заборав оно што се код нас десило између 1912. и 1918. године, и нестанком учесника у тим догађајима чили и сећање на дела која су они починили. Да би се ипак спасло од заборава нешто од онога што је Чајкановић причао, навешћу само један пример високог схватања дужности које су тада показали српски војници а који је он једном приликом на часу испричао студентима. Прикупљајући рањенике по бојишту на коме је вођена брегалничка битка, болничари су наишли на једног погинулог регрута поред којега је лежала пушка без затварача. Изненађени тиме, подигну леш и примете да је земља испод његове главе била разривена. Они је претраже и у њој нађу затварач: војник је, тешко рањен, сећајући се како су му старешине говориле да не сме дозволити да му оружје исправно падне у руке непријатељу, последњом снагом извадио затварач и затрпао га у земљу да се непријатељ не би могао послужити његовом пушком. За време Другог светског рата, када се сваки дан говорило о војним операцијама и препричавале вести са бојишта растурених по целој земљиној кугли, Чајкановић је радо причао о кумановској бици, првој великој борби у којој је учествовао, и тада је његово лице добијало нарочити расположен, насмејан израз, који је показивао да он у мислима преживљава поједине моменте из тог сукоба којим је, у нашим крајевима, била ликвидирана једна некада моћна царевина.  Батаљон, причао је он, - Чајкановић је тада био у четвртом батаљону - развијен у стрелце и поравнат као на вежбалишту, кретао се преко тек поораних њива из чије су расквашене земље војници с муком извлачили ноге, а из правца у коме су се они кретали допирали су звуци трубе: то је пуковски значар непрестано свирао број батаљона и сигнал »пожури«. И док је он свирао, ту, одакле су се чули звуци, погинуо је командант пука ... Војска је наступала за потученим непријатељем и војници су, према ономе што је било, нагађали какав ће бити сукоб с турском главнином који се очекивао на Овчем пољу. На све стране по бојишту разбацана спрема и напуштени топови. Војници их броје 1... 10... и тада долазе до сазнања са каквом су се силом били сукобили и какву су победу однели. Сећање на те велике дане изазвало је и успомене на тешке борбе Првог светског рата, нарочито на први сукоб с Немцима 1915. године, када се Чајкановић, претрпевши велике губитке од немачке артиљерије, морао повући. Студенте је необично волео, и код њега, и као професора и као декана, за њих није постојало одређено време пријема. Изванредно предусретљив у опхођењу, увек је био спреман да помогне и посаветује. Својим опхођењем умео је да придобије студенте за рад на науци којој се сам био посветио и сталним указивањем на њихове погрешке и недостатке њиховог рада упућивао их у методе научног рада. Због тога није ништа необично што је скоро сваки девети студент који је од 1919. до 1941. године код њега положио дипломски испит положио и докторат, а тезе које су они израдили не показују само владање методом научног рада и познавање предмета, него су и знатни доприноси науци.* 

* У књизи његових изабраних радова Мит и религија у Срба (1973, 650 ид) описао сам његово јединствено залагање да мене приволи за рад на докторској дисертацији о тужбалици у светској књижевности. - Примедба приређивачева. 

Услови за рад на науци о класичној старини у Србији, у време када је Чајкановић почео свој рад, нису били најповољнији. У Србији није постојала ни једна библиотека у којој би се могле наћи најпотребније књиге и часописи. Библиотека Семинара за класичну филологију и историју старог века, основана последњих година прошлог века, била је тако мала да није могла послужити ни настави ни спремању студената за испите. Благодарећи заузимању професора Чајкановића, она је, пред крај треће деценије овог века, била снабдевена збирком текстова, часописима и другим потребним књигама тако да је био достигнут ниво сличних установа на страни, што је утицало и на квалитет наставе и развој научног рада.  И недостатак могућности објављивања резултата научног рада спутавао је, све доскоро, развој класичних студија. Сем Гласа Српске академије наука и њених посебних издања, затим Годишњице Николе Чупића и Старинара, у Србији, до Првог светског рата, није било часописа у којима би се могле објављивати студије из класичне филологије, а они су примали радове већ признатих научника. Стање се није поправило ни после Првог светског рата, иако је тада Павле Поповић покренуо Прилоге за књижевност, језик, историју и фолклор, у чијем је уредништву био и Чајкановић. Тек када се те чињенице имају у виду и узму у обзир број радова које је Чајкановић објавио и оставио у рукопису и дисциплине на којима је радио, може се правилно проценити значај његовог рада и његов допринос науци и нашој националној култури. Своје прве радове Чајкановић је објавио још као студент. За нешто више од четири деценије плодног рада он је објавио велики број студија по разним научним публикацијама, књижевним часописима, новинама и израдио неколико уџбеника. Велики број његових студија остао је необјављен, иако су одавно биле готове за штампу, не само због рата него и зато што због прилика насталих у Немачкој после Хитлеровог доласка на власт нису могле бити објављене неке публикације у којима је он био обрадио наша народна веровања. Све док се не објави његова научна заоставштина неће се моћи дати потпуна слика његовог рада и зато ћу овом приликом, у главним цртама, говорити о његовом раду уопште, трудећи се да истакнем најглавније резултате до којих је он дошао. 

Осећајући да су за правилну наставу латинског језика у средњој школи и на универзитету и упознавање ученика и студената с класичном старином потребни добри уџбеници, избори занимљивог штива које ученике може да заинтересује и придобије за учење једног старог језика, Чајкановић је израдио Латинске читанке за више разреде гимназије (VI-VIII) као и један избор из римских писаца за потребе универзитетске наставе, у којима је дао избор из најзначајнијих дела римске књижевности архајског доба и златног века, сребрног латинитета и доба каснијег царства, подешен тако да читаоци упознају и најбоља дела римске књижевности и приватне и сакралне старине. И поред доброг избора интересантног штива, његови се уџбеници нису могли одржати у средњој школи зато што знање латинског језика, а нарочито реалија, код ученика није било такво да су могли читати ове текстове без опсежних језичких коментара и објашњења. Избор текстова за потребе универзитетске наставе, Florilegium Latinum, у коме се, једним делом, налазе и чланци из Латинских читанки, изашао је из штампе непосредно пред рат, тако да није могао бити употребљен. Други Чајкановићев уџбеник, Преглед историје римске књижевности, кратак и прегледан, с најпотребнијим подацима из старог века о појединим писцима али без модерне литературе, корисно помоћно средство свима који би желели да се упуте у историју римске књижевности, доживео је два издања. Штета је што није објавио и Преглед историје грчке књижевности, који је на исти начин био израдио за потребе универзитетске наставе. 

Одличан зналац класичних језика, које је волео тако да је и неке своје веће студије писао на латинском, Чајкановић је још као студент почео преводити и преводио је, тако рећи, до смрти. Његови преводи с грчког (Херондини Мимијамби) и латинског (Изабране Плаутове комедије; Тацитова Германија; одломци из Вергилија, Хорација, Светонија, Ливија, Тацита, Федра...) верно репродукују мисао оригинала, али и потпуно одговарају духу нашег језика, и по томе спадају међу најбоље преводе које имамо. И они су, као и текстови у његовим Латинским читанкама, изабрани тако да наша читалачка публика, која не може читати оригинале, упозна и значајна књижевна дела и старине, али су га, у избору неких дела, руководили и практични разлози. Тако је Тацитову Германију превео зато што обичаји и веровања Германаца, како их је Тацит описао, у многоме одговарају обичајима и веровањима нашег народа. Од римских писаца, сем оних чија је дела превео, волео је и ценио и Светонија и Квинтилијана и желео је да преведе и њихова дела. Да ли је ту жељу и остварио није ми познато. Ширењу знања о класичној старини међу школском омладином и широком читалачком публиком, која се не може служити класичним језицима, сем избора из дела писаца и превода, служе и популарно написани чланци о појединим питањима. Чајкановић је радио и на том пољу. Његова предавања о жени код Грка и Римљана и о грчком трагичном песништву и позоришту, објављена у Српском књижевном гласнику, израђена с добрим познавањем предмета, написана лаким и сваком разумљивим стилом, значајан су прилог популарисању класичне старине. Исти је случај и са његовом књигом Вергилије и његови савременици, израђеном поводом двехиљадугодишњице Вергилијевог рођења, састављеном тако да читалац добије представу и о Вергилију и његовом раду и о најзначајнијим  његовим  савременицима  и пријатељима (Август. Хорације, Мецена) и о животу у Риму његовог доба. То је, за сада, код нас најбоља, свакоме приступачна књига у којој се могу наћи обавештења о римским старинама. Свој научни рад Чајкановић је почео студијама о античким збиркама грчких пословица, да затим пређе на наше народне пословице, што га је одвело проучавању наших народних веровања и умотворина као остатака старе српске религије, веровања српског народа пре него што је примио хришћанство. Иако је на овом последњем пољу имао претходника - године 1901. објављена је расправа Милоја Васића Слава - крсно име, први рад на проучавању старе српске религије, Чајкановић је својим студијама не само поставио основ проучавању старе српске религије него је и толико ушао у проблеме да је могао почети са израдом обимног систематског прегледа старе српске религије који није стигао да заврши. У вези с овим његовим студијама су и његова коментарисана издања народних умотворина. Иако је на проучавању античких збирки грчких пословица релативно мало радио - њима је посветио само два већа рада, - Чајкановић је урадио много на овом пољу и резултати његових испитивања и данас се наводе у стручној литератури. Главни његов рад из ове области, О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима, објављен само на српском језику непосредно пред Први светски рат, остао је незапажен на страни, иако су у њему решена питања о изворима Зенобијеве збирке пословица, изворима Зенобијевих извора - Лукила из Таре и Дидима, и одређен садржај Лукилове и Дидимове збирке. Ослањајући се на резултате Крузиусових проучавања, Чајкановић је показао да измене и скраћивања у сачуваним збиркама пословица нису вршили писари који су преписали рукописе у којима су оне сачуване, него аутори који су те збирке саставили. Тако је Зенобије скраћивањем од три Лукилове књиге пословица начинио своју прву књигу, а од Дидимове збирке своју другу и трећу. Лукил и Дидим су, на исти начин, саставили своје збирке од збирки Аристида, Клеарха, Аристофана из Византије, Демона и Хризипа, док је Клеарх своју збирку израдио од пословица узетих из Теофраста, Дурида, Дикеарха, Аристотела и комичних песника, а Хризип своју од пословица узетих из комичара, Платона, трагичара, и перипатетичара. Сви се ови извори лако могу издвојити из Зенобијеве збирке на основу цитираних имена аутора чије су језичке и стилске особености сачуване. Иако није ништа више објавио из ове области, Чајкановић се стално интересовао за питања у вези с проучавањем античких збирки грчких пословица, а нарочито за реконструкцију збирке Лукила из Таре, и није искључено да се у његовој заоставштини налази и неки рад из ове области. У исто време када је радио на Зенобијевој збирци Чајкановић је, применивши исти метод, проучавао и дела једног нашег књижевника. Године 1911, наиме, прослављана је стогодишњица смрти Доситеја Обрадовића, којом су приликом објављена целокупна његова дела и многе студије о његовом животу и раду. Ова прослава била је повод да се Чајкановић позабави питањем односа грчких и римских писаца и Доситеја, нарочито античким изворима његове збирке басана. У две краће студије показао је он да је Доситеј примио идеје грчких хуманиста и да је од класичних грчких писаца читао оне које су византијски критичари огласили за добре, нарочито Плутарха. Као основа за његову збирку басана послужила је нека вулгарна збирка Езопових басана коју је допунио баснама из других баснописаца старог и новог века, Бабрија, Федра, Лафонтена и Лесинга. Као што сам већ рекао, проучавање наших пословица, на чему је почео да ради у исто време када и на изворима Зенобијеве збирке, навело је Чајкановића на изучавање народних веровања и, преко тога, на испитивање старе српске религије. Већ један од првих његових радова из ове области, студија У Бога су вунене ноге, а гвоздене руке, има све одлике његових каснијих радова: солидно познавање античког и нашег фолклора, упућеност у модерну литературу, познавање проблема. Да би се, међутим, схватио његов рад на овом пољу и значај резултата до којих је он дошао, потребно је, у неколико речи, објаснити суштину проблема у изучавању старе српске религије. Као што је познато, савремених података о религији коју су Срби имали пре него што су примили хришћанство нема и зато нам, као извор за њено проучавање и реконструкцију могу послужити једино њени остаци у данашњим народним веровањима. Позната је, наиме, ствар да се стара религијска схватања никад потпуно не губе, него се прилагођавају насталим приликама. То је нарочито случај код народа који су примили хришћанство, јер су се код њих прехришћанска веровања и култне радње под новим рухом сачували све до данас, зато што их је, у највише случајева, сама црква, да би их лакше искоренила, прилагођавала својим потребама. Проучавање ових остатака, међутим, није лак посао зато што оно захтева солидно познавање паганских религија, у првом реду грчке и римске, код којих се сачувани литерарни подаци у много случајева могу контролисати сачуваним савременим им остацима материјалне културе. То је узрок што су баш класични филолози већ по самој својој струци предодређени за студије овакве врсте и што научници других струка који су испитивали религију старих Словена -међу њима има највише слависта - у својим студијама нису могли да искористе и њене остатке у данашњим веровањима.  Веровања и обичаји нашег народа, међутим, сачували су веома старе елементе зато што он, док је био под Турцима, није битно изменио начин живота нити је био у тешњем додиру с народима средње и западне Европе да под утицајем њихове културе мења и свој живот и своја веровања, а када су се, с ослобођењем од Турака, прилике измениле, почело је и систематско прикупљање народних веровања и обичаја, тако да су, тако рећи на самом врелу, побележени подаци за познавање религије нашег народа пре него што је примио хришћанство. У многим студијама и чланцима Чајкановић је, на основу сличних веровања код класичних и других народа, показао да су веровања и обичаји нашег народа поуздан извор за познавање његове религије пре него што је примио хришћанство, па је, на основу тога, приступио изради једног систематског прегледа те религије. Рад није стигао да заврши, али се, према његовој студији О српском врховном богу, објављеној 1941. годиие, у којој је изложио основне принципе свог рада и своје закључке о српском врховном богу, његовој прнроди, области и функцијама, може закључити да је то по обиму велико дело рађено на основу обимног материјала. Све Чајкановићеве студије из ове области показале су да су и Срби, као и други пагански народи, пре примања хришћанства знали за богове које су, у данашњим народним веровањима, заменили поједини светитељи (св. Сава, св. Ђорђе...) или ђаво, а који су имали свој култ и одређене функције, и да је и код њих постојао култ предака. Крајњи закључак његових студија је да се на основу заједничких елемената у религијама словенских народа може реконструисати религија Словена у њиховој прапостојбини, док се из заједничких елемената у религијама индоевропских народа могу одредити њихова веровања док су били у заједници. У вези с проучавањем народних веровања је и Чајкановићев рад на издавању народних умотворина, које такође садрже елементе старе религије. На основу рукописних збирки Српске академије наука објавио је он једну збирку приповедака с критичким напоменама и коментаром, док је за потребе школске наставе уредио једну коментарисану збирку приповедака, а радио је и на критичком издању Вукове збирке. Његови коментари народних умотворина - ту треба споменути и малу антологију народних песама, Петнаест српских народних песама, намењену широкој читалачкој публици - рађени врло солидно, могу корисно послужити сваком истраживачу народних умотворина. Као што се види, иако први класичан филолог у Србији, Чајкановић је и као јавни радник и као научник много урадио. Највећа његова заслуга, међутим, је та што је својим студијама народних веровања омогућио реконструкцију старе српске религије, која ће бити нераздвојно везана с његовим именом. 

Др Растислав Марић 

(Гласник Етнографског института Српске академије наука и уметности, II-III (1953-1954) стр. 67-73)