Knjiga nespokoja
U ovom trenutku, leđa tog čoveka spavaju. Čovek, koji korača ispred mene istim korakom kao i ja, takođe spava. Korača bez svesti. Spava, jer mi svi spavamo. Čitav je život san. Niko ne zna šta radi, niko ne zna šta želi, niko ne zna šta zna. U snu provodimo život, večita deca Sudbine. Zato, kad razmislim o tome, osećam ogromnu, nedefinisanu nežnost prema čitavom ljudskom rodu, prema čitavom usnulom društvenom životu, prema svima, prema svemu.
Fernando Pesoa, Knjiga nespokoja
Sticajem okolnosti dođem do knjige koja predstavlja životno delo čoveka o kojem malo toga znam, nešto kao Znakovi pored puta Andrića (nisam čitao što mi nije smetalo da citiram u jednom svom romanu, našao citate na početku udžbenika kvantne fizike!). Ono što sam saznao kad sam stavljao citate na fejs, a jesam dosta toga stavio, jeste da je to jedan od najvećih pesnika prošlog veka, najvećih portugalskih pesnika, etc.Inače video sam i film na portugalskom (tekstovi iz knjige plus gluma) ali ne ceo. Tako da nećemo o tome ovde, nego o onome što sam do sada znao, a ima veze s jednim od Pesoinih alter ega kojih je imao mnogo, a nije onaj iz Knjige nespokoja. To mi je bitno zato što sam imao sumnje (da ne kažem nespokoj) povodom nekih stavova iznetih u knjizi, pa i neslaganja.
Godina smrti Rikarda Reiša, knjiga koju je napisao Žoze Saramago, a ja zapamtio pre svega njegov nesvakidašnji stil. Iako to jeste jedan od pseudonima Pesoe, godina je 1936. što je godinu dana posle Pesoine smrti, a dve godine posle poslednjih unosa u Knjizi nespokoja. Tako da sam uzalud tražio nešto što bi korespondiralo s tom knjigom... Ali šta je to?
Bio je i film, koga se izgleda bolje sećam, a biće da mi se mešaju film i knjiga pa ću jedinstveno... Na vlasti je Salazar, a zakuvava se u Španiji. Režim postaje rigidniji, zapamtio sam napade na jevrejske mesare... Naš junak piše za novine, ali ne politiku. Pije previše limunade, uglavnom sedi ispod velikog ventilatora, što ga čini sve debljim. On bi da ga niko ne dira, a po svojim stavovima je suprotan od onih koji se prvi bune - komunista. Sam Pesoa (sada koristim ono rečeno u predgovoru) je bio monarhista i sklon okultizmu. Nešto kasnije o njegovim stavovima... U ovom filmu (i knjizi?) pod uticajem ljudi koje upoznaje on će menjati svoju praksu sve do trenutka pobune - kad navodi štampare da zaobiđu cenzuru i objeve njegov tekst o lošiom stvarima koje se događaju u Lisabonu.
Pesoa je uglavnom bio apolitičan. To ne znači da nije imao političke stavove, a oni se u Knjizi nespokoja svode na prezir (donekle argumentovano gledanje sa visine) na revolucionare, pa i reformatore. Argumentacija je čovek treba menjati prvo ono što mu je najbliže - svoju svest, ono kako vidi svet. To može značiti da će on kao konzervativac (nesumnjivo) biti i protiv Estado Novo (pa samo ime dosta govori), portugalske verzije fašizma. U filmu imamo da Rikardo Reiš ispravlja nekog galamdžiju ("intelektualca") koji galami o portugalskoj rasi - negirajući takvu rasu i navodeći od koga Portugalci potiču uključujući i Jevreje. Bukač je nelagodno zaćutao. Pesoa je imao neko jevrejsko poreklo (opet predgovor Knjige nespokoja).
Ovakve stvari, ili slične njima, uzalud sam tražio u Knjizi nespokoja. Pa o čemu je reč o toj knjizi?
Pre svega o snevanju i spavanju. To se svidelo ljudima kada sam stavljao na zid, pa citat gore dobio je dosta sviđeva. Ali postaje preterano, da ne kažem dosadno. Pesoa je napisao preko 550 stranica svojih razmišljanja, a mogao je biti barem duplo kraći.
Već na početku osetio sam neku sličnost sa delom Emila Siorana, rekao bih da je reč o preziru prema svetu. No bitne su i razlike, jer šta sve može da razlikuje introverta od ekstroverta, konzervativca od nekog sklonog fašizmu trećem putu, ezoterika od aktiviste...
Nešto od iznetog u Knjizi nespokoja moglo bi se smatrati mizoginijom, poglavlja Saveti udatim ženama, pa neka bi mogla reći zašto ne oženjenim muškarcima?! Pesoa je na to odgovorio ali ne znam da li bi se istoj svideo njegov odgovor. Zanimljivo je da su se ovi citati svideli nekim ženama među mojim kontaktima, a komentara nije bilo (time ni negativnih).
Knjiga je pisana dvokratno jedan deo 1913-1920. (autorov predgovor 1917.) i 1929 - 1934. Skoro uzalud ćete tražiti nešto u vezi događaja te turbulentne ere - Velikog rata i diktature u Portugalu. Pa, pred kraj prvog dela ima nekrolog palom borcu za koga se kaže da je pao prosto za Otadžbinu, a ne bilo kakve ideje. Jedina ličnost koja se pominje osim pesnika i pisaca (od kojih za neke kao Viera tek sad saznajem, a neki kao Šatobrijan su mi poznati samo po imenu) jeste Ludvig II od Bavarske, veoma zanimljiv lik & delo, posveta njemu, veoma poetska, ali pisana tokom Velikog rata a više decenija pošto je isti umro.
Коментари
Постави коментар