Зли демијург Емила Сиорана

Емил Сиоран, Румун који се прославио у Паризу, ушао је у историју као један од највећих мизантропа, наравно што се тиче писања, њега као мислиоца. Неки, међутим, кажу да је знао да помогне, онима којима је помоћ била потребна. Неки други да је ипак био смрад, живео је од жена, што му се баш и не би замерило (што рече Момо Капор једном, на српском језику реч курва може да значи стотину ствари, зависно како изговориш)... 

Можда се може поредити са Сартром, познатом пиздом. Неки наши весељаци пребише чувеног филозофа у париском кафићу који је сада познат само по томе. Зашто су га тукли објаснили су крајње једноставно: "Он је био матор, ружан и паметан, а ми млади, лепи и глупи". Али то се није могло догодити Емилу. Зато што он никада није био левичар. То има две последице. Прво, није се курвао политички. Друго, није био део естаблишмента, чак је био скрајнут док није попустио "интелектуални терор" левице, како је у поговору Злог демијурга рекао Милован Данојлић.

Према речима Данојлића Сиоран је "писац једне једине књиге, носилац једне једине поруке. Срже те поруке, суштина тог осећања света даде се овако изразити: ми не припадамо овом свету, никад се истински нећемо укључити у постојање, које је несавладива мука духу". Хмм... није ли Христос рекао Царство моје није од овоа света!? Чудим се и питам због Сиорановог става према хришћанству, до чега ћемо доћи. Но сличан став имам и ја, па нисам џабе дошао до сличног закључка као Исус и Емил. 

Емил М. Сиоран рођен је 1911. у селу Равинари, у Ердељу (Трансилванија, Седмоградска). Отац му је био православни свештеник. Од 1928. до 1932. изучава филозофију у Букурешту. Изучава Бергсона, Кјеркегора и Шестова, пада под утицај немачког филозофа (јеврејског порекла) Зимела. Ишчитава Књигу проповедника и Књигу о Јову. Године тескобе и несанице, када настаје дело На врхунцима очаја. Књига се продаје, публика је згранута. Али ево шта је о томе рекао касније сам Емил.

Један лекар-специјалиста, којег је у вези са мном (мајка) консултовала, и с којим сам се у неку руку састао, био је убеђен да имам сифилис. У интелектуалним круговима Источне Европе та се болест високо котирала. Управо сам био прочитао књигу једног Србина који се трудио да докаже како за људе који нису имали срећу да добију сифилис у животу више и нема никакве наде. Требало је извршити испитивања крви. Налаз је био разочаравајућ. "Крва вам је чиста", победоносно објави лекар. "Шта, нисте задовољни?" "Не, заиста нисам", одговорих.

Сиоран емигрира у Француску и у периоду 1937. до 1947. прелази на њихов језик. Тако је, према Данојлићевим речима барокност румунског језика заменио картезијанством (геометријом) француског. Али није ли картезијанство (Декарт) дело барока, и много битније - није ли Сиоран најбоље порекао Ренеов дуализам у смислу неке човекове изузетности...

У свом Огледу о реакционарном мишљењу Сиоран је открио духовну сродност са Жозефом де Местром (1753-1821). Сиоран је очаран противником Француске револуције и Прогреса (пише се великим почетним словом, фалусно узфигнуто); он је очаран "речитошћу његове зловоље". Закључак: да је Де Местр био трпељивији и умеренији, не би био тако добар писац. То нас доводи до Сиоранових политичких уверења. По речима Данојлића упао је у први од седам смртних грехова - гордост. Није најмањи парадокс да је овај духовни пролетер, бескућник и монах, целог живота политички стајао на десници. 

Као антрополошки песимиста Сиоран, дакле, не може ни у сну бити левичар. Мада није немогуће да би се Стаљин са њим у потпуности интимно сложио, али Стаљин је ионако побио највише левичара... Како ствари стоје са десницом, наравно овом нашом? Сиоран је вероватно чак помодни мислилац код оних који воле да се види како читају (многи стварно и читају, није то проблем, разумевање је већ нешто друго). Знате, све оно од Калајића, па преко Еволе до Генона... Према његовим ставовима су вероватно барем амбивалентни. С једне стране, стварно волети свој народ (узгред, Сиоран је практично престао бити Румуном) не уклапа се никако у став да су људи у принципу стока. Па и људи твог народа. С друге стране, искуство бављења политиком, уопште бављења нечим у Србији даје таквим Сиорановим ставовима за право. Не мали проблем је хришћанство - не толико шта је Сиоран мислио о истом, колико неуклопљивост његових идеја у хришћански комплекс, конкретно у Срба. Мислим на неуклопивост гордости са скрушеношћу овдашњих праведника. Знате оно стрепња им дубља од наде, смисао за хумор раван нули. Али ту наилазимо на парадокс који није код Сиорана, него код наших "десничара" - ако мислиш да себи не смеш дозволити (под)смех јер би то довело до пропасти народа (а овако нам је супер!), ако мислиш да си толико битан, уопште ако себе озбиљно схваташ - није ли и то гордост!?

Најзад, рецимо нешто о самом делу. Сиоран почиње са критиком хришћанства - нови богови су већ по себи нетрпељиви. Лакше се дише у сенци остарелог бога, његови верници способни су само за презир, не и мржњу. Наравно ово не важи само за настанак хришћанства, већ и продор нових хришћана - протестаната. Уопште, кад год продире Ново (такође се пише фалусно уздигнутим првим словом) у свом победоносном ходу, оно је нетрпељиво. То важи и за идеологије ХХ века, проистекле не од хришћанског или неког другог новог бога, него из демона рационализма. 

Није проблем само у новом, него уопште у монотеизму. Сиоран препознаје хибрис у ономе "знати истину". То је оно што сам и ја закључио филозофирајући о боговима - реалније је веровати у више богова, више погледа на свет, него сматрати да је само један поглед до којег су дошли људи (трагично ограничени) једино исправан. 

Он једном каже да су му будизам и катари некако блиски, али не може издржати да и њихове идеје не подведе под скепсу. Потписујем!

У свом делу Зли демијург Сиоран се у себи својственом формату одломака бави и размишљањима која је стекао у палеонтолошком музеју (гледајући костуре), опорим медитацијама о самоубиству и разним темама које је сам најбоље описао у наслову тог дела - Задављене мисли. За крај ћемо реч препустити њему, ономе што сам извукао за "друштвену мрежу", при чему оне "најгоре" мисли - о самоубиству и оне задављене - се нису ту ни нашле, пре стицајем околности, него неким избором аутора блога. Па да видимо.

Срећу можда и можемо да нађемо у жељи, али блаженства има само тамо где је свака веза раскинута. Блаженство је неспојиво са овим светом. Због њега пустињак кида све везе, због њега себе уништава.

Једино су вредни они тренуци у којима је жеља да останемо са собом толико снажна да бисмо више волели да себи проспемо мозак него да с неким разменимо макар једну реч.

Нема аскезе којој не претходи размишљање о месу и костуру, о застрашујућој трошности првог и непотребној трајности другог.

Овај свет није створен у радости. А ипак је зачет у уживању. Да, али уживање није исто што и радост, оно је привидна радост: његова функција је да нас превари, да учини да заборавимо да свет, све до најмање појединости, носи белег првобитне туге из које је потекао.

Живети је немогућност које сам био свестан сваког дана, има већ, рецимо, четрдесет година...

И - јаче од свега:

Устати рано, бити пун енергије и полета, чудесно оран за неку велику подлост.

Стварно непроцењиви тренинг цинизма. Некако ми је до сада Сиоран промицао. Занимљиво да је одлука да издвојим не малу суму за ову злата вредну књижицу била везана са мојим итекако циничним осећањем у вези неких корелација са сопственом још увек блиском прошлошћу... 

И вредело је!

Иван Вукадиновић