Постови

Приказују се постови за 2021

Месија Дине

Слика
  Без обзира на то у којој мери цивилизације људи постају егзотичне, без обзира на развој живота и друштва, односно на сложеност међудејства машина-човек, увек постоје интервали самотне моћи, када пут којим иде човечанство, па чак и сама будућност човечанства зависе од сразмерно једноставних чинова појединаца. Из 'Божанске књиге Тлелилакса'  Хербертова књига Месија Дине некако је запостављена. То је сасвим разумљиво. С једне стране овде нема оне епске борбе против Харконена и легија сардаукара, царевих трупа. Већ смо упознали Слободњаке (Фремене), зачин (меланж), јахање црва и остале ствари. Знамо и у чемер је штос са пророчанствима, шта су Бене Гесерит (неки читају и као Џезрит, оставићу као оно ван заграде) поставиле себи као вишемиленијумски циљ и шта су добиле. Дакле, прошао је хајп какав је у Матриксу или Стар Ворсу био постављен у првом снимљеном филму, ако се жели наставити то је тежак циљ у којем је други серијал успео у потпуности, а први није (мада за филм важе дру

Dark konačni osvrt, sa spojlerima

Слика
  Und wenn du lange in einen Abgrund blickst blickt der Abgrund auch in dih hinein Friedrich Nietzche I eto, odgledao sam seriju, dao sebi slobodu da pišem o svemu, uključujući radnju, pa se postavlja pitanje na šta se ograničiti. Jer da bi se ceo fenomen Darka ispratio (da bi se makar pokušalo objašnjenje) bila bi potrebna cela knjiga. U takvoj knjizi (kao nebrojeno puta u radnji same serije) postavilo bi se pitanje - g de je početak?! No pisac knjige bi se verovatno dosetio da se počne od autora serije, njihovih motivacija, kao uostalom u samoj seriji što se shvatilo da osim dva turobna sveta koja vidimo postoji i treći koji ih je kreirao... Kako nemam ambicija, realno ni vremena, da se time bavim, ovo je samo blog, daćemo neke aspekte pa najbolje da krenemo. Zaplet   Dark je serija u kojoj putovanje kroz vreme izrazito komplikovani zaplet, u kojem porodične veze dobijaju izgled kao na slici desno, pa ko je pratio, razumeo je (tokom serije). U blogu napisanom nakon gledanja prve se

Марвелов Локи и још понешто

Слика
  Марвел је изашао са новим издањима (овде ћемо поменути филм и причати о серији) и убрзо је постало модерно пљувати по истим. Тако сам видео да је, иначе мој омиљени, Критикал Дринкер   оплео  по Црној Удовици (Наташи Романов). Рекох, ако треба да се разочарам, разочараћу се сам, па сам гледао филм. Неке замерке заправо и стоје. Ја нисам неко ко баш пажљиво гледа филмове, доста тога ми промакне, па сам тако мислио да ми је промакло одакле она црвена прашина , која ослобађа ум и тело, да тако кажем. Паде ми на ум да су то чак негативци сами створили, али зашто би себе угрозили?! Испада да то није ни објашњено. Такође, једини совјетски суперхерој је могао да се мало шиба Скелетором, односно Скелеторком , па макар и добио батине. То јесу ствари за замерити, али треба ли се одрећи филма због тога!? Почетак је имао доста пребрзе акције, као и крај, није реткост да се у филмовима онда објашњења жртвују, али средина филма је изванредна. И Марвел је добио нову суперјунакињу! Чисто узгред, мо

Дарк филозофија, без спојлера

Слика
  Der Mensch kann zvar tun, wass er will aber er kann nicht wollen, was er will Arthur Schopenhauer Рано је рећи да је ово најбоља серија коју сам икада гледао. Хоћу рећи, то бих могао рећи, ал не волим баш тешке речи. Можда још треба да сазри, да процена одлежи. У сваком случају ово јесте серија коју сам најпомније пратио, што је на моменте било и контрапродуктивно - док нешто записујем (хватам белешке), нечему нисам посветио пуну пажњу; ако сам нешто записао (а нешто наравно не) онда сам дао сопствену градацију важности у серији у којој је и веверица која претрчи улицу битна - како рече једна девојка. На почетку ипак нешто као синопсис, неки би то могли сматрати спојлером, но ценим да се без тога не би могло разговарати. Немачка серија Дарк укључује путовање кроз време, што прави изразито компликоване заплете; под великим је утицајем филозофије Шопенхауера и Ничеа; радња се одиграва у измишљеном градићу, под сенком нуклеарне електране. Блог који сам писао после мог гледања прве се

Има ли живота пре смрти?

Слика
Данас људи више не умиру. Напросто исцуре и престају трајати. Страх начелно заглупљује, а страх од смрти радикално заглупљује. Кад се не би бојали, људи би могли мислити. И простори слободе не би били овако сужени. Јер не бити мртав не значи бити жив. Роберт Торе, Има ли живота пре смрти Ово је могао бити и текст настао самосталним истраживањем , али неко је као што видим већ сам наслов „заузео“. Стога ми остаје да кренем за одличном књигом Роберта Тореа, наравно износећи своје ставове, како је већ читалац навикао… За сам наслов Торе каже да му је дошао из памћења – осамдесетих се по књижарама могла наћи књига Има ли живота после смрти , сећам се да сам је и ја видео, вероватно и прочитао. Но у складу са оном Конфуцијевом да ни о животу не знамо довољно да бисмо причали о смрти , дошло је до промене наслова, јер имамо си одговорити на једно хитније и битније питање. Стварно, живимо ли?! Торе је познати загребачки психијатар који је већ преиспитивао позиције своје струке. На овакву књиг

Папа, то је масон - сам почетак

Слика
  Кад чујем да за некога кажу да је фашиста, ја знам да је то човек који мисли својом главом. Чарлс Буковски Ма шта мислила драга читатељко, ја ипак не читам (често) оно што сам раније написао. Ал' недавно закључих да је добро послати фајл са мојим сатиричним антироманом Папа, то је масон , па почех да читам од самог почетка. Написано пре пет година, али и даље веома актуелно. Што и није чудо с обзиром да се у Србији много шта од времена Домановића није променило. Мада, нешто ипак јесте, и то на горе, ал' то ћеш на самом крају поглавља које преносим. Мислим да некима (многима?) нису јасни моји ставови, опиру се стављању у фи ј оке, а после овога могу бити (још не)јаснији. Видећеш ускоро да је избор мета критике отприлике као избор непријатеља Нестора Махна , све по формули биј беле док не поцрвене, црвене док не побеле (анархија је мајка поретка) . Подсећам да ми је литерални узор за ово писаније био Хенри Милер , но најзад да кренемо. Те ноћи су најавили да ће киша почети у по

Река богова

Слика
 15. АВГУСТ 2047 - СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН, ИНДИЈО Било која технологија која је изузетно напредна не разликује се од магије. Артур Кларк У разговору с пријатељицом, рекох шта читам. Технологије до нивоа трансхуманизма , генетске манипулације, али остаје кастинска структура, ратови за воду. - Ништа невероватно , рекла је она.  Ијан Мекдоналд је написао још нешто што сам читао - роман Текија где је укрстио нове технологије са турском (гео)политиком, тиме и традицијама ове земље. Радња тог романа се догађа 2027, дакле не временски далеко од данашњег дана. Технолошка чуда која се помињу (нанотехнологије и њихова комбинација са смартфонима) су данас скоро па доступна и не делују нам тако далеко, макар те године не била у широкој примени. Оно што је "мало" мање изгледно је друга претпоставка романа - Турска је чланица ЕУ. Овај роман ми се искрено више свидео, због начина обраде јунака, ваљда и због односа према традицији. Што не значи да Река богова нема својих квалитета. Радња овог р

Каже Природа

Слика
Наравно да немам ништа против Природе, зашто бих имао... Али читаоче, навикао си да код мене видиш другачију перспективу. Очекуј то и сада. Јер шта значи заправо реч природа?  Узгред, подсећам да је поднаслов мог филозофског дела био Познавање Природе и "друштва" - из тога видимо шта ћу пре негирати... слика је са рекламе осигуравајућег друштва Несклад у виђењима и схватањима је некако део " нове нормалности ", па се не треба чудити што га је доста било у вези "ове ситуације". Тако ће неки (многи?) "вакцинаши", они којима је вакцина највеће достигнуће икада , причати и даље о неким "поукама короне", жутом картону од стране планете , те с тим у вези "повратку природи". Уочимо да они не само да су пригрлили једно цивилизацијско достигнуће, како сами кажу, него су преферирали оно решење које је мање природно у једном сасвим јасном смислу - више су ценили вакцине које имуном систему човека остављају мање посла, које телу диктирај

Ćinkvećento

Слика
Kao klinac bio sam fasciniran Rimskim Carstvom. Moje interesovanje za paganstvo nije počelo od slovenske mitologije, ni od nordijske koja je sada moderna, pa čak ni od grčke. Počelo je od rimskih bogova. Iako sam znao da su oni „preuzeli likove“ grčkih, bilo je tu uvek još nečega, u čemu sam uživao čitajući Ovidijeve Metamorfoze. Na to se nadovezao i odnos prema toj državi, prema kojoj sam danas ambivalentan. Znam da je to jedna od tek nekoliko Imperija koje su zaslužile veliko I, sa druge strane Rim je za mene kuga ropstva. Na ovo ćemo se još vratiti. Ako sam mislio da će mi latinski u školi dobro ići, to zapravo nije bio slučaj. Ako ne računam ono da je latinka zbog mene i još dva drugara napustila čas, prepustila ga doslovno nama. Imam teoriju zašto mi nisu išli jezici u školi inače, a jesu kasnije, kada sam se bavio time iz hobija. A romanski jezici, nastali iz vulgarnog latinskog, najviše su mi se sviđali. Ali ono što sam učio nije bio italijanski, nije da nisam hteo, al nekako ni