Божански цар Дине
Религијске установе овековечују однос између смртног господара и смртног слуге.
Није лако писати о овој књизи Хербертовог серијала Дина, и ово ће можда бити најкраћи блог посвећен књизи тог серијала. Нема овде оне "борбе са собом" карактеристичне за претходну књигу Деца Дине. Атреиди су сам Лето II, Богоцар или Црв, како га ко назива, и они које он одгаја, који му служе пошто су пре тога били бунтовници. А и као бунтовници служе његовим намерама. Архинепријатељ Харконен, такође и мрачна тајна породице (да воде порекло и од њега) овде се скоро и не помиње - једини пут кад га Лето помене он као да правда његову дебљину, не помиње се иронија да и Богоцар користи суспензоре баш као и он, мада се он може својим телом изузетно брзо кретати. Не може он запоседнути Лета, осим тога на крају Деце Дине Лето признаје да је већ запоседнут неким древним тиранином. Као да ову књигу унапред чини мање занимљивом то што су се основни вектори владавине Богоцара, његове Златне стазе, могли видети већ на крају претходне књиге.
Па каква је то владавина? Бене Гесерит у свом извештају је означавају као хидраулични деспозизам - управљање ресурсима који се могу ускратити. Помињу да је то коришћено раније путем нафте или струје (која се морала жицом спроводити - сиц!), а код цара је то управљање зачином. Његовим резервама, којих цар има убедљиво највише, јер зачин се више не производи, нема пустињских црва, на Дини (враћа се старо име Аракис) нема ни пустиња, осим једне.
Има назнака да је тај систем заправо - комунизам. Насеља на Аракису, начин путовања, постају униформни, а тако је и у остатку царства, каже се на више места. Зашто је то тако, који је циљ Златне стазе? Ово није експлицитно речено, Херберт се добро држи старог литералног правила не кажи него покажи, по цену да није увек најјаснији, да више тога видимо у некој атмосфери. Лето ипак јасно каже да је његова тешка тиранија нужна, а видимо да је крајњи циљ нешто супротно њој.
Један од речених циљева је да човечанство никад (више) не следи једног лидера, Лето је дакле себе изградио као миленијумски пример како не треба. Али то је циљ за будућност.
Стаза се остварује већ у тој дугој садашњости и након три и по хиљаде година владавине Лето каже да човечанства не би већ било. Па погледајмо шта је чекало људе на почетку његове владавине. Рачунари нису пут, забране Батлеријанског џихада неће бити укинуте, а док их није било видело се да ту никуд не води. И даље ми је чудно како сви ти анти-трансхуманисти не помиљу Дину... Систем феудалне стагнације (фауфрелух - свако је на месту које му припада) није више у равнотежи и показао се као неодржив. Планетарна анархија, дуги ратови, оно што је претња у Задужбини (друго велико дело које се бави људском галаксијом), такође нису решење. Остаје једино тиранија богоцара, фараонски модел.
Књига је написана 1981. и наредене књиге Хроника Дине (како неки зову цео серијал, за мене је то просто Дина) завршен је до 1985. Претходна књига написана је 1976, што није велика разлика, али је прва књига написана још 1965. године. Мени изгледа као да постоји јасна разлика, она је видљива и у три и по миленијума временске разлике у заплету, прелом између прве три књиге (ја сам их имао као цео серијал од шест књига) и последње три. Нагласак ће бити више на филозофији него на заплетима (игре у играма у играма у играма...) и постаје све теже пратити.
Рибоговорнице, Летова више-полиција-него-војска су жене. Сасвим је могуће да је Херберт то писао инспирисан примером Гадафија, чија лична гарда су жене а и он је покушао с некаквим комунизмом (види: Зелена књига). Херберт преко Богоцара даје некакво објашњење предности жена-војника (посебно у периоду дугог мира) које укључује хомосексуалност и још неке ствари. Занимљиво, мада можда не сасвим убедљиво. Друга ствар, везана с тим је Gender dynamics, како је то речено на Њики, означавајући је као комплексну... Нешто о томе на почетку серијала и у филму рекао сам овде. Ако су раније модерна замерања недостатку (јаких) женских ликова, којих има у анализама фантастике, могле да пију воду пила воду, овде то никако не можемо рећи. Хви Норее, Летова и невеста и бунтовница Сиона (Атреид) свакако су упечатљиве. Као и гола Данкан Ајдахо - један у непрегледонм низу клонова који имају два задатка - да убију Лета (раније Муад' Диба) и да заводе и оплођују жене...
Па Сиона и Данкан ће најзад Богоцару доћи главе. Али како се то могло догодити?! Он је знао сваки (?) њихов потез унапред, као и потезе осталих завереника - Бене Гесерит (ако је оно био покушај атентата на њега) га у томе забављају; Тлеилакси такође у почетку, кад покушају угрозити његову драгу Хви то га већ разјари; Иксијанци чак успевају у томе да га униште преко ње... Сам Црв предвиђа још пола миленијума своје еволуције у пустињског црва. Али нема савршеног пророчанства а он види велики потенцијал у Сиони и (овом) Ајдаху. Зато можда пушта да га, у мукама, убију.
Најзад, пред крај књиге помиње се иксијанска направа не-простор. Занимљив концепт нечега потпуно искљученог од остатка васељене. Користе га против њега, користи то и сам Богоцар. Ова концепт ће имати великог значаја у наставку Дине. Заједно са 'Украденим дневницима' (Херберт радо користи измишљене цитате, а у овој књизи скоро сви се своде на ово вишетомно дело) размишљања Богоцара нам говоре много тога о моћи, власти и религији и то је највећи квалитет овог дела.
Иван Вукадиновић
Коментари
Постави коментар