Деца Дине

Као и у случају многих других религија, Муад' Дибов Златни Еликсир Живота изопачио се у спољашње мађијање. Његова мистична знамења постала су прости симболи дубљих психолошких процеса, а ти процеси су, наравно, постали необуздани. Оно што је њима било потребно био је живи бог, а таквог нису имали, било је то стање које је Муад' Дибов син исправио.

Изрека приписана Лу Тунг-пину (Лу, Гост Пећине)

Игре у играма, у играма у играма, у играма... Била је то реченица која је више пута виђена у првој књизи Дине. Атреидима је због њихове популарности у Ландсраду (скупштина Великих кућа у Царству) намештена планетарна клопка чије размере постају галактичке. Већ ту имамо заверу различитих играча од Харконена (њихових архинепријатеља) до Бене Гесерита, Еснаф и Цар се подразумевају, треба обратити пажњу увек на CHOAM, etc... 

Овде је све другачије, па ипак оно са играма много више пристаје овој књизи. Атреиди су освојили свемир (наравно са Слободњацима), завера је раскринкана што је сам победник и месија Пол Муад' Диб платио главом (Месија Дине). Рекло би се да је све решено, али прави непријатељ тек долази - онај унутрашњи. Атреиди (они какви јесу) ће се суочити сами са собом... Зато ми је ово омиљена књига серијала Дина. 

Није баш да су они једини актери јер ту је и завера куће Корино која је пре њих миленијумима владала галаксијом, њихов претендент на царски престо Фарад'н. Треба имати у виду и некакву двојну лојалност госпе Џесике која се вратила у Бене Гесерит, али она је једина припадница (?) Реда коју овде срећемо.

Овде имамо дворске интриге и завере и атмосферу у којој се не зна ко је прави непријатељ (заправо се зна од почетка али истина је болна и питање је шта се с њом - истином - може учинити). На значењу добија израз "борба са (самим) собом"... Пазим шта пишем и наравно да наводници нису случајни. Они обично означавају цитат или иронију. Кад се то двоје споје имамо неко "освештано" значење које понављамо као флоскулу чијег значења обично нисмо свесни. Јер ако се "борим са собом" које је ту заправо моје "право ја"?! Ако одбацујем некакве спољне наносе који су ми наметнути (и на које сам раније пристајао) не значи ли то да се не борим против себе него... за себе? Али шта је уопште "ја" - није ли Буда јасно поставио то питање а Ниче једном одговорио да је то скуп афеката. 

Овде сва ова питања добијају додатно значење јер имамо три актера који су у дословном смислу скуп личности. Деца рођена са свим сећањима предака (барем до момента преноса својих гена), рођена као формиране личности, као Изроди, како би то рекле жене Бене Гесерита. 

Али вратимо се Атреидима. Јесу ли они овде сами, имамо ли само њих, како је горе речено? Не баш. 

Овде је можда највише Атреид (на страну њен обновљени однос са Бене Гесеритом) госпа Џесика која пореклом уопште није Атреид него Харконен! Али она је родила децу Атреидима, сви живи су њени потомци, што ће рећи и потомци барона Харконена. И онда ће ова личност за коју пише да није пријатна, да је навикла на самоудовољавање, преузети контролу. Над киме? Над Небеском Материцом, практично регентом (регенткињом) која влада у име атреидских близанаца, својих братанаца и која управља огромним религијским апаратом - религијом њеног брата, у којој је Муад' Диб некакав бог, али без његовог одобрења...

Погледајмо ово из угла прича о феудализму и патријархату. Овде имамо жену ефективно на власти. Имамо и њену гарду коју чине жене. Али шта је она затекла и шта она ради? Према речима свезнајућег приповедача, дакле самог Френка Херберта, код Фремена је у пустињи постојала једнакост полова. Уређење планетарног феудализма је свакако патријархално (и баш зато имамо такву улогу Бене Гесерита, женског реда); да ли је такво уређење Слободњака који су ван система остављам другима као питање. Улазак Фремена у велики свет доноси пре свега промене у њиховом животу, Дина се мења а са њом нужно и галаксија и Алија је спремна да те промене убрза и искористи. Њен циљ је практично један - dividet et impera. Мислите о том у светлу поменутих појмова!

Тако је то с њом, а како је са децом, близанцима? И они у себи имају многе личности. И они се с њима боре. Лето II је изложен тесту коју је припремила лично његова бака, Џесика, Бене Гесерит. Овај тест је много гори него онај којем је иста персона подвргла (тј. дозволила тест) свог сина Пола. Размислите о томе. Какав је то однос према властитим потомцима, али тешка времена траже тешке одлуке (алтернативну верзију теста имате овде). Тест постаје још и гори када контролу над тестом преузму следбеници Алије. Иначе, логичка рупа у овој књизи је што она већине ствари до краја остаје "блажено" несвесна док кроји своје планове и мисли да јој ствари иду на руку... Своја искушења, можда не мања, има и Летова сестра Ганима.

И шта имамо као резултат? Златну стазу. Овде већ имамо атреидску мистику, како се каже у самој књизи. Мишљења сам да "власт" над људима које лично не познајеш (рецимо све изнад нивоа општине или средњег предузећа) мора да има неку основу у патологији или окултизму. Једно не искључује друго. Ако је барон Харконен као системско зло оличење патологије (узгред, без неке метафизике), онда су Атреиди...? Па, мистика је само лепши израз за окултизам. И она има своју цену. И не испада увек како се желело. И Атреиде буквално проклињу многи Слободњаци, најзад они а не Харконени су променили њихову пустињу. Управо редови тих одметника биће повезани са плановима госпе Џесике, Алије па чак и самог Муад' Диба, мада је он изгубио своје планове, постао је своја сенка иако и даље опасан као Пророк.

Златна стаза? Лето бежи више пута. Кад је симулирао своју смрт искористивши праву заверу, када је побегао од оних који су га тестирали, па поново од њих тј. људи повезани са њима. То је његов пут на којем је дрогиран, "бори се са собом" (људима у оквир себе), на крају доживљава преображај и он више није човек!

Занимљиво је да у свету Дине имамо шта човек све може постати  - од Еснафљанина који лебди у облаку наранџастог гаса до потпуно уврнутог Тлеилакса. Бене Гесерит се подразумевају, Атреиди и Харконени, царски Сардаукари и Слободњаци, такође представљају оно што човек може постати. Али сада, у овом сасвим људском универзуму, по први пут имамо нешто што човек (више) није и то он сам тако каже. 

План који одбијају сви да би га прихватили или ће га тек прихватити. Владавина живог бога. Четири хиљаде година мира. Али то је већ тема следеће књиге, како спровођење тог плана изгледа...

Иван Вукадиновић