Постови

Приказују се постови за фебруар, 2020

Еко енергија?

Слика
Кратица ЕКО може да значи еколошки, а такође и економски. Тако била нека ЕКО пекара па ми паде на памет да није "еколошка", шта год то значило. Можда "здрава храна"? То није сигурно, а да ли је економска друго је питање - искрено ме мрзело да проверавам. Тако и са производњом електричне енергије. Већ сам писао о мини-хидроелектранама (МХЕ) које су еколошки клање вола за кило меса (најблаже речено). Тако драстичан пример злоупотребе (никад то не заборавити!) "екологије", па и наратива о глобалном загревању, дигао је на ноге све који би непосредно осетили благодети њихове изградње. До те мере да је у засенку (оправдано) било то што је то економски нерационално, а плаћа, зна се, народ. Мада ни то никада не заборављати, јер да се некоме не исплати не би се ни градиле... Овде се и нема шта ново рећи, осим нечега што нам је дошло са највишег места, кад су ескалирали проблеми са загађењем. Парафразирам: А нећете МХЕ, па ето вам сад загађеност! И немој да правит…

Властити напор - зен и остали будизам

Слика
Важна разлика између зена и осталих праваца у будизму, јесте стављање нагласка на властити напор (ђирики), док друга учења (шингон, кедон и ђодо) рачунају на "помоћ другога" (тарики - кинески: та ли) - тј. на милост буда и бодисатви. Ђодо (секта Чисте земље, раја буде Амида) ставља нагласак на преданост и веру у помоћ буда и бодисатви, за саборни религијски живот, а не за индивидуалност, медитацију и естетичко искуство природе, као што је случај у зену и тендаију. Дакле, успоставља се подела на: (а) спасење уз помоћ "снаге другог" (кинески: та ли), тј. светих ликова, чија се помоћ стиче вером и вршењем обреда и (б) спасење "властитом снагом" (кинески: цу ли), помоћу добрих дела, духовним прочишћењем и увидом. У будизму су ти "други" у које се узда верник, свети ликови (и верска заједница), односно њихова моћ светога - буде и бодисатве, дакле ликови будистичког пантеона, који настају деификацијом будинства и самог оснивача Буде Шакјамунија. Наим…

Голманов страх од пенала (Хандке)

Слика
Прво… Друго… понављао је Блох у себи продавачицине речи: није му било јасно како човек може да почне да говори а да унапред зна шта ће рећи на крају реченице.

Када је наш пријатељ (а иначе панкер у књижевности, политици и животу, како је Биљана Србљановић то рекла као "аргумент" противу њега, а што највише говори о њој) Петер Хандке добио Нобелову награду за књижевност, кренуле су приче како га Срби не читају, како то виде само политички (а и он сам једном рече да га овде не читају иако га због политике цене, па је и то био неки "аргумент").  На питање да ли се радујете због политике или књижевности ја сам одговорио контрапитањем (што је вазда добра стратегија) - а што би НАМ Нобелова награда била параметар шта ћемо прочитати!? Нисам крио од почетка да сам се том догађају радовао из политичких, идеолошких, па можда не бих претерао ако кажем и светоназорних разлога - свиђа ми се да им (другосрбијанцима) не буде пријатно. Уосталом, одавно је та награда исполитизована…

Мама Нуит

Слика
Уторак 18. феб у 18ч, библиотека Милутин Бојић (Хаџипоповац), Приморска 22, Београд Промоција романа План Црвено. 9. мај 1939. Рат је био завршен, ако би се тако могло рећи. То није одмах дало предах председнику Кенедију. Јер доста тога се изменило, неке територије су практично изгубљене, статус неких није био баш јасан, а понешто је и добијено. Дуга три месеца требало је да се иоле консолидује овакво „решење“, које није одавало утисак трајности. Тек сада је могао да се посвети породичном проблему.  Гласови о несташлуцима ћерке Розмари стизали су до Џоа. Што је још горе – добили су окултну ноту. Још раније, пре него што се заратило, Џо је помишљао на операцију мозга као решење. Лоботомију. Али ствари су се некако одвијале, подмазивање школских власти помагало је тамо где је Розмарина глупост (или недостатак интересовања, у шта је Џозеф веровао) блокирала њено школовање. Тешко да би могла да постане паметна ударом шипке у предњи део мозга. Али Кенеди није ни мислио да му је ћерка глуп…

Беснило у Бирмингему

Слика
Уторак 18. феб у 18ч, библиотека Милутин Бојић (Хаџипоповац), Приморска 22, Београд Промоција романа План Црвено. 4. мај 1980. Инстинкт тера животињу звану човек да се пред опасношћу скрива у што мањи и, по правилу, мрачан простор. Али Хари је добро знао да постоје ситуације када је много паметније остати на светлости Сунца и отвореном. Најезда псећег беснила била је таква опасност. Ипак, заражени су могли и на светлост, иако им је она била екстремно непријатна. Ако би их било довољно, уопште их није заустављала. У том случају би ипак мали простор био бољи за бег, под условом да је реч о провереном склоништу. Сада је управо побегао од масовног напада заражених, нечега што није памтио у последњих десет година. Креатуре којима је разум капитулирао пред атавизмима зацарише накратко улицама Бирмингема. За разлику од „разумних“ људи, ова врста је нападала само оне друге – незаражене. И тако се нашао у атомском склоништу, нечему где зараженог не би смело бити, изложен ризику да он и још де…

Смрт Свима - Постнихилизам

Слика
Промоција књиге Смрт Свима - Субота 15.2. у 19ч, Бети Форд, Зетска 2 (код Скадарлије)
Поменух на почетку постнихилизам. Неко би читајући ме, мој често песимистички до нихилизма и цинични став, могао да се запита шта је то пост- код мене, односно јесам ли уопште превазишао ниво нихилизма. Сада ћемо рећи нешто о томе. Пре свега, нихилизам оних који су довели цивилизацију до нивоа ничега, тј. ужаса постмодерне, никад није потпун. Ту мислим на либералисте пре свега. Зато сада Бернар Анри Леви и други наши „пријатељи“ пишу петиције за „спас Европе“, неки „нови активизам“, шта-га-знам… Они сматрају да њихове „либералне вредности“ ипак имају неку своју тежину, иако су практично укинули гравитацију укидањем „великих наратива“ – ту мислим превасходно на Бога, али такође и на касније идеологије. Зашто би, рецимо, парламентарна демократија имала неку вредност по себи?! Зар само зато што се БАЛ боји нихилизма, који почиње да му смета, при чему се он не боји самог нихилизма, него види да је враг о…

Исток, Русија, словенство

Слика
„Збацивање срамног јарма азијатске хорде“ може занимати ограничене умове наших једновераца и истоплеменика; одавно је требало да схватимо да никакав насилни јарам азијатских владара не може бити толико „сраман“ као власт сопствених адвоката, либералних банкара и новинара, коју народ добровољно прихвата. Насиље не може толико да осрамоти људе колико то може њихова властита, несхватљива глупост. Константин Леонтјев – Исток, Русија и  словенство
Дело Константина Леонтјева Исток, Русија и словенство није "капитално". Реч је о серији писама и чланака у којима он одговара на нека питања, оглашава се поводом одређене теме, речју сагледава дух времена у светлу своје филозофије и светоназора. Реч је о периоду 1880-1885.  Оно што се потписнику ових редова намеће као прво питање кад се сретне са руским писцем (посебно у одређеним периодима) јесте веза са евроазијством. Леонтјев, иако није био евроазијац, се може сматрати некаквом претечом, чак можда више "новог покрета" који се…