Кад је пукло, ба
![Слика](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhCI-ZL8Q0qXpJb0GuVmFxllHsvFsS-7DPu4t_T9C7geJ3aBGxXnw5xgyGP67Ph4oCK94I-dzull5SHHLkNmXzu2OyMzQ9c2K9aTbOh5WIX5AGLo2aJH3SIqWiPMJX5ZvVIXwcerle8dV3P/w400-h189/french.jpg)
Најбољи претпостављају једно свему другоме: вечну славу пролазним стварима. А већина је сита као стока. Хераклит „Мрачни“ Неки, могли бисмо слободно рећи, мејнстрим рефрен је како су била два "кврца" у начину мишљења - један почетком Средњег века (кога још зову "мрачни"), други после Ренесансе. Насупрот томе ја ћу навести друга два кврца - један нешто пре Сократа, други Француском револуцијом. Али прво само укратко, зашто се помињу она прва два пада у људској мисли? Идеја је да је крајем антике Црква наметнула своје догме, док је крајем Ренесансе то урадила Наука. У оба случаја имамо догматизам који гуши људски разум. Ја ћу насупрот догми поставити релативизам као већи проблем . Из релативизма следи нихилизам. Постнихилизам не би требало да буде пуко држање за крхотине преосталог, он би требало да се врати корену односно извору и примарним енергијама. Па какво је то првобитно виђење света које везујемо за оне које зовемо пресократовци ? То је метафизика која је д