Постови

Приказују се постови за септембар, 2020

Кад је пукло, ба

Слика
Најбољи претпостављају једно свему другоме: вечну славу пролазним стварима. А већина је сита као стока. Хераклит „Мрачни“ Неки, могли бисмо слободно рећи, мејнстрим рефрен је како су била два "кврца" у начину мишљења - један почетком Средњег века (кога још зову "мрачни"), други после Ренесансе. Насупрот томе ја ћу навести друга два кврца - један нешто пре Сократа, други Француском револуцијом. Али прво само укратко, зашто се помињу она прва два пада у људској мисли? Идеја је да је крајем антике Црква наметнула своје догме, док је крајем Ренесансе то урадила Наука. У оба случаја имамо догматизам који гуши људски разум. Ја ћу насупрот догми поставити релативизам као већи проблем . Из релативизма следи нихилизам. Постнихилизам не би требало да буде пуко држање за крхотине преосталог, он би требало да се врати корену односно извору и примарним енергијама. Па какво је то првобитно виђење света које везујемо за оне које зовемо пресократовци ? То је метафизика која је д

Ернст Јингер Радник

Слика
Мора се знати да у епохи радника - уколико она буде оправдала своје име, за разлику од свих данашњих партија које себе називају радничким - не може бити ничега што се не би поимало као рад. Рад је силовитост песнице, дамар мисли и срца, живот дању и ноћу, наука, љубав, уметност, вера, култ и рат; рад је кретање атома и сила које покрећу звезде и Сунчев систем. Ернст Јингер, Радник Давно је било кад сам читао Радник од Ернста Јингера. А онда видим прво у Либартесу занимљив текст где се то дело помиње, недуго затим др Несторовић је у свом повратничком гостовању поменуо баш ово дело - наравно у контексту маски које радници носе на послу, све док сами не постану маска, односно у Јингеровој методологији тип . Наметнуло се ново ишчитавање овог епохалног дела. За почетак сместио бих Радника у ондашњи дух времена , Миша Ђурковић у уводу каже у осрамоћену епоху либерализма (или барем период када се сматрало да је либерализам осрамоћен, да ништа актуелно не нуди). Долази до изражаја неки осе

Уграђивање страха

Слика
Статистике могу бити велики савезник страха, али пречесто функционишу као његов инхибитор. Вероватно ће се, као што се то обично каже, „десити само другима“. Првих неколико дана, да, може се догодити да страхујемо док седамо на клозетску шољу, и гледамо под кревет не бисмо ли тамо случајно угледали неког узурпатора, али после неизбежно почињемо да се опуштамо и… Руи Зинк, Уграђивање страха За ову књигу чуо сам пре неколико месеци, када сам на "Пешчанику" читао текст о томе која литература би одговарала за ову коронарну кризу , тј. која би могла да се чита у оваквим временима. Док се сви хватају за Кугу Албера Камија , аутор урадка (не сећам се аутора ни имена текста) је имао другачију, рекао бих бољу идеју. Наравно да је Куга у неким аспектима непревазиђена, али овај текст даје ширу слику од епидемијске. Од почетка говорим да ово није нешто што је "само ово", па једном "кад прође" биће све "нормално" (ајд на страну што би то требало да буде нов

Вирус се креће ваздухом

Слика
ВИРУС СЕ КРЕЋЕ ВАЗДУХОМ. Невидљив је, безбојан, безболан – све док га не видиш. Зараза почиње увек на најједноставнији могући начин. Некога је угризло мајмунче на одмору на Тајланду, или ујео комарац у Сао Томеу, или се убо на неку биљку док је шетао егзотичним пределима. Симптоми се нису појављивали док је носилац вируса предавао пртљаг, није запиштао никакав аларм у детектору за метал. Тек у авиону носилац вируса почне да кашље. Нико ништа не примећује. Откада су забранили пушење у авионима, луфтирају ређе како би уштедели неки динар. А због тога су бољи услови да се могућност заразе увећа. (Или је ово можда само мит који су раширили пушачи.) До малопре је носилац био само један – жена коју је биљка инфицирала, дете које је угризао мајмун, човек кога је ујео комарац (неко је јео слепог миша – оп. А.). Сада ће се, током десет сати лета, овај број увишестручити. У тренутку када авион слети већ постоје скоро две стотине носилаца, нехотичних трговаца смртоносном почашћу. Ни гранична конт

Иринеј Бачки против брњичара

Слика
Јер, није кушање Бога кад неко учествује у Литургији и причешћује се и за време епидемије, као и за време пратеће изолације или самоизолације, него кад неки епископ или презвитер затвори свети храм за вернике, или произвољно одлучи да се до даљњег  и не служи света Литургија, или експериментише са начином причешћивања Епископ бачки др Иринеј Стицајем околности до мене је стигла књижица владике Иринеја Свето Причешће - Лек бесмртности и веома ми се свидео начин приступа теми, што ћу овде пренети. Но прво рецимо нешто о самим појмовима. Да будем јасан, Иринеј ниједном речју не помиње маске. Маска по себи и није велики проблем. Рецимо, потписник ових редова има алергију и избио би инцидент ако кине без маске у јавном превозу. Квака 22 је како кинути више пута под маском, али свако носи свој крст... Проблем је у начину размишљања, или како рече моја пријатељица не носим маску (брњицу) преко мозга . Морам рећи и да ми се веома свидео начин излагања, без преласка на "

Мера љубави и смрти

Слика
Некада је најбоље неке ствари не изрећи. Ово кажем из свог животног искуства које по том питању није много велико, али је јасно. Да, мислим на мушко-женске односе, оне мучне расправе после којих у најбољем случају можете рећи да сте потрошили време и стигли до привременог међусобног разумевања. Лекција руне Лагуз – неке ствари боље да остану скривене, испод површине узбурканог мора… Међутим, некада је боље ипак рећи, отворити се . Тако је у несвакидашњем роману Марије Филиповић. Њен јунак не би уништио себе и добар део своје околине да је то знао. Односно могао. Читајући роман Мера љубави и смрти , први роман ове ауторке, помислио сам какав ли ће тек бити последњи. Део магије, што се мене тиче, је у томе што сам се препознао у главном лику романа. До извесне мере. Не значи ли то да је роман успео, барем код читаоца који се препозна… Јунак меша филозофију и математику коју студира, прави од тога смисао у којем се креће. Друга је ствар воља која не може бити стављена у кавез , ако се до