Подземље је спас

  Да ли сте помислили некада зашто улице називамо пустим када њима не корачају људи, док ливаду или пропланак никад не бисмо. Није то узалуд. Готово сам сигурна да је осећај који ме је прожимао био осећај слободе. Матилда Вељковић, Видарка Признајем да имам известан проблем са фолклорном фантастиком. Тематика ме, наравно, занима, да није тако не бих се бавио Чајкановићем или Петровићем ( Српска митологија ). Оно што може бити проблем је што се у тим делима често користи језик који јесте српски, али који ја не употребљавам. Сада ћемо у дигресију... Када се прича о неким давним временима, то не мора уопште звучати староставно . Наравно, није лоше користити понеки већ изумрли израз, као што је рецимо аџуван , онда аутор зна да такве појмове наведе у посебном речнику. Али никакав проблем није кад  рецимо Џони  у свом преводу Илијаде стави: Ајаксе прдоњо! Илијада се сигурно бави војницима, а они су увек псовали. Псовали су и наши стари Римљани, забележено је на пројектилима које су бацали

  I say revolution, they say solution Thomas More said something like that Anthropophobia, Love To Love Сами се никада не служе новцем, већ га чувају за случај неког догађаја који би се могао јавити, али који не мора никада наступити. Злато и сребро, од којих постаје новац, у њиховој земљи немају већу вредност него што је даје сама природа. А свако види да су они далеко мање вредни но гвожђе, јер док људи не могу без гвожђа исто тако, богами, као ни без ватре и воде, дотле нам злато и сребро не задовољавају ниједну важнију животну потребу. Само им људска глупост придаје вредност, једино због реткости. Изванредна мајка природа нам је ставила на слободно располагање ваздух, воду и земљу, а закопала дубоко безначајне и некорисне предмете. Томас Мор, Утопија Први цитат је из песме средњошколског бенда у којем сам био, песму је написао мој најбољи друг још из основне школе, који је водио бенд - "Оснивамо бенд ко је за то да ја будем вођа нека дигне десну руку..." Тада смо били пан

  У својој књизи Заробљени ум Чеслав Милош користи пример новеле Виткијевича , познатог и контроверзног пољског уметника из међуратног периода. У његовој књизи Евроазијом влада нова Монголска империја, чији је домен од обала Балтика, па до обала Кинеског мора. Нема сумње да је војска ове државе јака, али окосницу њене снаге чине пилуле Мурти-Бинга, које мењају свест . Оне то не раде "одједном", једна није довољна, него постепено. Друго има ових пилула је очигледно пристајање . Е сад, ко ће то буквално да схвата, да се на тако нешто ложи, постоје и такви текстови . Практично сам сигуран, иако нисам читао, да је Виткијевич те пилуле посматрао као алегорију. Чеслава Милоша сам читао и он недвосмислено види описује промену свести коју су спроводили комунисти , са којима је пет година сарађивао. Али остати на том "историјском" нивоу значи сузити себи видике, а видици су нам данас итекако потребни. Тако у уратку Против страха човек који има користи од овог режима пише о

Мени се никада није свиђало и неће ми се свиђати употреба финалних узрока у истраживању природе... Наиме, ми не можемо упознати све савршености јер ми не уочавамо унутрашњу бит ствари него само спознајемо нека спољна својства, па и циљ који је Творац поставио не можемо видети ни сасвим спознати. Руђер Бошковић, Теорија Горњи цитат нам даје усмерење Дубровчанина Руђера Бошковића, које је итекако фаустовско (како би рекао Шпенглер). Оно се види у самом методу који је назвао philosophia experimentalis . Како горе видимо - није питање зашто, него како . Уосталом, на рунском курсу питали смо се како свет заправо функционише . У одговору на то питање Бошковић се наслања на Њутна и Лајбница (иначе саме међусобно завађене), које зна и да критикује и у понечему оповргава. Он сам долази до решења које је круна фаустовске мисли, такође у савременој науци углавном владајуће схватање - материју чине нематеријалне, тачније непротежне тачке . Али погледајмо шта овај великан нама значи. Иако је раши

  Питање да ли појмови уопште постоје, у некој " објективној реалности " није само филозофско, већ видећемо и животно. Тако је недавно Александар Дугин објавио повећи програмски текст у вези онога што нам је већ познато као Агенда 2030 , или Велико ресетовање , а чему је супротставио Манифест Великог буђења . Како он то зна, почео је "од Кулина бана", тачније од једног схоластичког спора. И овакав приступ није без основа. Корени либералног (= капиталистичког) система сежу уназад до схоластичког спора око универзалија . Овај спор је поделио католичке теологе на два табора: неки су препознали постојање заједничког (врсте, род, универзалије), док су други веровали само у одређене, конкретне - појединачне ствари, а њихова уопштавајућа имена су тумачили као чисто спољне конвенционалне системе класификације, представљајући их као „празан звук". Они који су били уверени у постојање општег или врсте, ослањали су се на класичну традицију Платона и Аристотела. Називани с