Видарка

 

Да ли сте помислили некада зашто улице називамо пустим када њима не корачају људи, док ливаду или пропланак никад не бисмо. Није то узалуд. Готово сам сигурна да је осећај који ме је прожимао био осећај слободе.

Матилда Вељковић, Видарка

Признајем да имам известан проблем са фолклорном фантастиком. Тематика ме, наравно, занима, да није тако не бих се бавио Чајкановићем или Петровићем (Српска митологија). Оно што може бити проблем је што се у тим делима често користи језик који јесте српски, али који ја не употребљавам. Сада ћемо у дигресију...
Када се прича о неким давним временима, то не мора уопште звучати староставно. Наравно, није лоше користити понеки већ изумрли израз, као што је рецимо аџуван, онда аутор зна да такве појмове наведе у посебном речнику. Али никакав проблем није кад  рецимо Џони у свом преводу Илијаде стави: Ајаксе прдоњо! Илијада се сигурно бави војницима, а они су увек псовали. Псовали су и наши стари Римљани, забележено је на пројектилима које су бацали, или што би Џони рекао бачевинама. Само што је сада penis, јел те стручни израз, а онда је био народски... Мало је другачије кад Џони у преводу Херодота наведе да неки краљ курцем не мрда, што стварно делује непотребно на први поглед - али он је тиме описао суштину непокретног покретача... 
Све ово и нема много везе са фолклорном фантастиком, која (на први поглед) описује неки други свет, па онда изрази као што су смиље & босиље читаоцу могу да се свиде или не, ал њима је просто место ту. (Добро де, босиљак користим као зачин, шта је смиље могу да изгуглујем). Мало карикирам, али има оних који су одрасли у градовима и не виде себе ван њих (не за стално), а да су им ове ствари и даље занимљиве. Лично, када сам се бавио магијом, бавио сам се нечим другим, а не употребом биља или обичајима по себи.
Овај излет ми је био потребан јер се тренутно бавим језиком у свом делу, па ми је зато било занимљиво да размислим. Но јасно је да, макар у добром делу, оно што је фолклорно (егзотично?) није себи циљ него зачин. Циљ је, знао то аутор или радио подсвесно, оно што је заједничко свим временима и свим људима. Фолклорна фантастика у том случају није само зачин него и средство да се у овим временима поврати оно што нам делује изгубљеним. Па двидимо како је Матилда Вељковић то сјајно урадила.

У роману Видарка имамо три тока радње. Један је у некој неодређеној прошлости, други око 1911, трећи сто година касније 2011. Реч је о женским особама повезаним линијом наслеђивања. Вилама, на неки начин, али такође женама које имају мисију у овом (људском) свету. Није лако сазнање да си другачији, није лако бити шаман(ка). То није нешто чиме је кул бавити се, него тежак изазов. У складу са именом романа, улога жена (вила) је лечење, при чему оне на себе преузимају муке оних које лече. Такође имају дар да виде или чују

И била је у праву. Моја моћ била је велика. Дар видања, насупрот козјих папака, звучала је као праведна надокнада. Облакиња су биле гласоноше и чуварке Виљег кола или Горњег града. Сада, када бих могла да бирам, да ли да будем облакиња, русалка, водена или горска вила, одабрала бих да будем видарка - горска видарка.

Како видимо, јунакиња је овде и физички обележена. Она нема крила, што би био онај кул моменат (имају их друге виле), али има нешто што може бити корисније у неким ситуацијама - козје ноге, баш као краљица од Сабе. Оно што друге две посебне жене имају је Дар... Нека врста двојника којег (пре)порађају. Имају и мушке сапутнике, неку врсту заштитника, који имају своју наследну линију. Оно што им "припада" је такође људска злоба у сусрету са непознатим (тиме простом свету застрашујућим) па и они који би да злоупотребе магију, које треба избегавати или им се супротставити. Све је то у мање од двеста страница одлично описано, па да не спојлујем.
Уз илустрације саме Матилде и веома животни стил приповедања уживање је гарантовано. Такође и оно што су још стари Грци звали мисијом аутора, а што је у новије време поменуо велики Перси Биш Шели - Дужност уметника је да забави и подучи друге... Уз поруку једне од јунакиња на крају порука је јасна:
Не постоји човек који је рођен без сврхе, без суштине, као што не постоји човек без предака. Питање је само колико је љубави у њему, која ће да му помогне да ту своју суштину досегне; да ли ће љубав за живота да дели на очинску, мајчинску, љубавничку, братску, пријатељску или ће да је живи као небо. Не можеш поделити небо.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Псеудопатриотизам

Уранска и хтонска божанства

Agenda 2030