Подземље је спас

  Некада сам просто веровао у реинкарнацију,  а онда је моја вера дошла у питање. То још не значи да сам спреман да пригрлим "алтернативе". Једна од њих била би да је "душа" просто епифеномен материјалног, како су то марксисти знали рећи, "производ хемијских лучења". Нема смисла то ни да демантујем, рецимо само да је материјалност материје већ сама по себи питање. Друга могућност су нека "коначна стања" (верници не воле кад се тако каже, али немају другачију дефиницију) у која доспевамо после смрти, а то би били Рај и Пакао. Чак и да Бог као личност постоји упитна је његова (или њена) воља да некога заувек и без могућности промене казни (или награди). Зашто?! Ако је могућа промена, у којем правцу она иде? То је легитимно питање. Осим тога, са или без Бога, просто не верујем да постоје вечне ствари , осим можда промене (можда!). Па ни "душа" није вечна... Једино логично објашњење вере у вечне награде или казне је да је она била етички

Нико не би веровао, у току последњих година деветнаестог века, да овај свет пажљиво и оштро посматрају бића чија је интелигенција већа од човечије, али која су исто тако смртна као и човек, да су људи, док су се бавили својим разним пословима, били испитивани и проучавани исто тако пажљиво као што човек посматра кроз микроскоп она ситна бића која се гомилају и множе у капи воде. Људи су се, бескрајно задовољни, кретали по овој планети, бавећи се својим обичним свакодневним пословима, мирни и уверени у своју власт над материјом. Вероватно да и инфузорије под микроскопом раде то исто. Нико није ни помишљао на старије светове у простору као нешто одакле би могла доћи опасност за човека, а ако је мислио на њих, чинио је то само зато да би сваку помисао да постоји живот на њима одбацио као немогућу или невероватну. Занимљиво је сетити се неких навика и мишљења у тим прошлим данима. Људи који су живели на овој планети мислили су да би на Марсу могли живети други људи, бића која су можда нижа

  Статус: Свака част Владимиру Димитријевићу који је код шифрованих, дакле против инфотејмент водитељке и једне "модерне" растурио трансџендер и међуполни и како год вонаби уџбеник из биологије. "Модерна" је могла само да кука како је он "једини ненаучан" (главни Владимиров аргумент је био ненаучност тзв. уџбеника) и, си кларо, како је нетолерантан. Водитељки није успело помињањем две-три инстанце кроз које је ствар прошла, јер је овај дочекао тиме да нека комисија има само три члана. Е, тако се припрема за емисију. Оvo je prva okrugla godišnjica 9. marta a da ne postoji "onaj" B92, koji je bio akter i svedok onoga što se dogodilo '91. i svih ostalih godina koje su usledile. Prvu deceniju obeležili smo u postpetooktobarskoj euforiji, koja nam je povratila dašak one energije 9. marta i zimskih demonstracija '96/97. Pre deset godina, osakaćeni ekonomskom krizom i zbunjeni novom vlasničkom strukturom, još uvek smo imali zrno one devetomartov

  Пад Тарквинија - негде крајем шестог века пре нове ере, како су Римљани сматрали - био је нови почетак за Рим: град је почео изнова, сада као "Република" (на латинском res publica или јавни послови) и уз читав низ нових митова о оснивању. Једна снажна традиција тврдила је да је велики Јупитеров храм на Капитолу, здање које је постало важан симбол римске моћи и чије су копије подизане у многим римским градовима, био посвећен управо првој години новог режима. Истина, био је освештан и, како се тврдило, углавном су га под краљевима подигли етрурски мајстори, али име онога који га је званично посветио и које је написано на фасади било је име једног вође нове Републике. Каква год да је била хронологија градње тог храма, а њу, истини за вољу, не можемо утврдити, сматрало се да се здање родило кад и Република и постало симбол саме Републике. Штавише, вековима је важио римски обичај да се сваке године ексер укуца у довратак храма, не само да би се обележио пролазак републиканског

 Тема које је "свима доста", с друге стране још увек актуелна, па двидимо! Још на самом почетку (почетку код нас) говорио сам о могућим последицама . Сада ћемо видети како је то било у досадашњим ситуацијама. Каже се да је историја учитељица живота, такође има и оно што је Џони рекао - ко не памти изнова проживљава . Јустинијанова куга Прва пошаст масовних и "глобалних" (тада је још увек "свет" био везан за Средоземље) размера била је " Јустинијанова куга ", она која је настала у време великог римског владара који је покушао да обнови царство. На неки начин је последица климатских промена, а изазвала је бактерија Yersinia pestis , она која изазива болест коју и данас зовемо куга. Депопулација у главном граду била је око четвртине становништва (то је бројка којом данас баратамо, дакле не треба је везивати за укупан број становника империје). Болест јесте на неки начин пресудила покушају обнове Римског царства и на западу, мада тешко да је била јед

  Можда није питање можемо ли веровати уметничком делу него шта заправо значи веровати . Шта значи ако те аутор лаже? Већ сам писао о томе. Није то питање које је до сада било запостављено, далеко од тога. Књижевна критика користи речи као што су чудно и чудесно , односно разликује те појмове. Добра за анализу су дела "мејнстрим" књижевности, или што би рекли класици . Рецимо на пример Гогољ , згодан због преласка романтизма на реализам, елемената фантастике и друштвене критике (коришћења фантастичних елемената да се прикаже реалност међуљудских односа). Ја ћу се ствари бавити на нешто другачији начин... Фантазмагорија има нешто другачије значење од оног у којем је ја користим. Уместо прецизне дефиниције, изразићу се описно. Р ецимо да неко пише као да је на дрогама, а јопет испада нам сасвим уверљиво . А то је у уметности најбитније. Аристотел је у Естетици рекао - не мора да буде истинито, мора да буде уверљиво . Уверљивост се постиже на различите начине... Гротеска није