Подземље је спас

Нови феудализам, идеја да му управо сада тежимо, ствар о којој сам писао . При том узимајући да то не мора бити лоша ствар, дапаче. Сада ћу, међутим, указати и на другу врсту новог феудализма. Наиме, када сам писао своје дело Смрт Свима указао сам на неке чињенице данашњег тренутка и како то користе лидери онога што се назива популизам . Сада се клатно, барем привремено, љуља на другу страну, па није згорег указати да је и то феудализам. Но добро је и поменути друге који су писали на ову тему, рецимо Гајић , о коме сам већ писао поводом његовог бављења рок музиком .  Ове две "врсте" новог феудализма, од којих ћемо једну назвати неофеудализам а другу посткапитализам, још увек су део истог система. Институције остају исте, мада их обе стране негирају, односно заобилазе, свака на свој начин. Такође постоје базични трендови који сви воде у истом смеру. Те трендове сам већ и ја уочио у свом тексту (увод у истоимено поглавље одломака). Поменимо пре свега истањивање фамозне средње

Гледајући филм Черчил схватио сам да су проблеми заправо почели кад Хенри (или његов наследник) није искористио победу код Ажинкура. Е сад зашто баш гледајући Черчила... И зашто је то тако могу објаснити. Што рече Боске Црногорцу "Сједи да ти објасним..." Прво о самом филму уз нужну ограду како добро знам да он не мора да одражава "стварне догађаје", тј. историју, али свеједно може да подстакне размишљање, а што рече инспектор Калахан - мишљење је ко дупе, свако га има ...  ЛМ, знао сам ја и раније да је Винстон био за напредовање кроз југ Европе, рецимо Балкан, где су га неки наши чекали, али га нису дочекали, па мислимо да нас је зајебао (што Енглези иначе стално раде), а има теорија да нас је омрзао кад му је у једној кафани Воја Танкосић налупао шамаре. Исувише лепо да би било истина... Осим наших чекали су "савезнике" и они други, па је постојала пјесмица: Партизани спремимо митраљезе, да чекамо краља и Енглезе . Нисам знао за његов рационале који в

Карактеран човек, у извесним околностима, може да начини само један избор. Човек који под истим околностима види два избора можда је уметник живљења, али тешко да заслужује неко поштовање. Ото Скорцени, Специјална мисија Ја сам у филозофском и светоназорном смислу мониста . То значи да сам против лажних подела, уосталом једна од највећих индијских школа мишљења назвала је себе адваита , што значи не-двојство. Далеко сам од оних система по којима животиње немају душу, а за човека би важила посебна правила (питајте Декарта). Или прича да треба да сузбијемо "анимално" у себи. Ау контре , мислим да од животиња треба учити . Нисам ни за неко временско двојство , по којем смо сада нешто битно другачији од наших старих, па неки весељаци тврде како свест постоји три хиљаде година (нема везе с Библијом, на шта је помислила пријатељица, они мисле да (само)свест настаје у неком тренутку "цивилизацијског развоја"). Ако је тако и било, можда је човек том њиховом свешћу више изг

  Неко као Ана Ин, Ин Ана, види све живо; жив је сваки зупчаник, свака мајушна ствар; само ми, мањи, то не видимо. Нама се такво гледање дешава с времена на време и лако оде у заборав; због тога смо смртни. Од рођења се привикавамо на мртвило. Кад бисмо умели да видимо свет као жив, од почетка до краја, не бисмо умирали, чак и кад бисмо то силно желели. Олга Токарчук, Ана Ин силази у Доњи свет Девојка или жена Ана Ин "из чиста мира" напушта свој удобни градски стан и сплетом лифтова силази - у Доњи свет, свет мртвих. Прати је њена пријатељица Нина Шубур, која приповеда већи део ове приче... Као што ће рећи у свом Поговору, Олга Токарчук се у свом роману објављеном још давне 2006. (дакле много пре Нобела, иначе ми та награда није рефренца шта ћу читати, али имао сам прилике да се упознам о чему она пише и какве ставове има...), бави честим митолошким мотивом силаска у доњи свет . Из неког разлога она ту не помиње Гилгамеша, па ни шамане чија је то главна мисија (видећемо касн