Подземље је спас

У огледима о атомским догађајима морамо да се бавимо оним што су чињенице, појавама које су исто толико стварне као и било које појаве у свакодневном животу. Али атоми или елементарне честице нису исто толико стварни; они образују свет потенцијалности или могућности пре него ствари и чињеница. Вернер Хајзенберг Више пута сам се бавио теоријом симулације, њом као могућем објашњењу  онога што имамо, тако и одбацивање аргумената који су ми се учинили изразито глупим. Ту би било слепо инсистирање да симулација значи рачунање положаја сваког атома (односно елементарне честице још нижег нивоа). Ко ишта зна о програмирању - зна да то тако не функционише. Зашто се у "озбиљном" разматрању тезе да смо "ми" (не само људи, цео универзум, макар цео свет у којем оперишемо) симулирани, програмирани... упорно не узима у обзир како се заправо програмира, мени није познато. Па да видимо како се то стварно програмира . Али пре тога пар разјашњења. Почели смо са цитатом

Свет је апсурдно место ако покушаш да га разумеш збуњеним, малим, вечито уморним људским мозгом. Не пише ти се добро, уплешћеш се у врзино коло из кога се тешко излази. Зато је боље покушати свет осетити само срцем а не тумачити све око себе нашим поприлично несавршеним органом за размишљање. Никола Радин, О вуку и човеку Никола Радин написао је роман О вуку и човеку који би се могао описати као аутобиографски (у првом лицу, провео време у истим градовима као и јунак, осим зен-манастира); on-the-road и роман атмосфере. Роман почиње од краја, од слике јунака буквално сломљеног, да би се вратио на позив у којем сазнаје да су му родитељи умрли, што га води прво у Нови Сад, а онда и Беч. У Новом Саду среће ујака, не много старијег од њега, који одаје неку слику пауерславца - (апликације које висе на ретровизору кола, прекрсти се "кад затреба") али га не осуђује због тога што је био у јапанском, будистичком манастиру. Јер ујак је слика и прилика оне феле која је израс

У већини традиционалних култура, одрасли су се према деци односили као према недовршеним, рудиментарним људским бићима којима је потребно да се изграде. Деца су сматрана циљем и сврхом заснивања породице, али од деце саме, и од детињства, није чињен култ. Напротив: од почетка, деца су, кроз низ поука, практичних упутстава и оспособљавања, кроз вишестепене иницијације, постепено увођена у свет одраслих. Одрасло доба, доба за удадбу и материнство, пушку, бркове, посао, за прћију или наслеђе, преузимање породичне славе, улоге домаћина породице - то је био живот каквом се стремило. Нушићева цртица о "добу када се носи сукња па још ниси ни мушко ни женско" - парадигма је односа према детињству. Није то данашња "gender fluid" тлапња, него став да је дете још неформиран човек - безбрижан и слободан, али човек без одговорности, без способности да се сам о себи стара, и практично - без идентитета. Овладавајући знањем и вештинма, дете је добијало темељ, личност и дос

Radomir Konstantinović je filozof, pisac, kritičar i čovek koga izgleda ne poznaje ni jedna svetska filozofska enciklopedija . Čovek čija je prošlost sakrivena, izbrisana ili teško dostupna; detinjstvo nepoznato, školovanje nepoznato, životni put nepoznat. Otac: Mihailo Konstantinović pravnik. Tvorac srpskog obligacionog prava. Građanin sandžačkog porekla, rođen u Čačku 1897. godine, roditelji zemljoradnici, nepismeni. Nosilac Albanske spomenice, Redovni član Matice srpske, 24. juli 1920. god., Kraljevski orden Svetog Save - prvog reda, 1. oktobar 1939. god., Kraljevski orden Belog orla - trećeg reda, 3. oktobar. 1940.god., Odlikovanje grčkog kralja Konstantina, 2. avgust 1966. god., Spomen plaketa grada Beograda 1974., Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, 25. 5. 1978.god., Zlatna plaketa Privredne komore Beograda 1978., Sedmojulska nagrada, i Dopisni član JAZU. Jula 1924. Mihailo se oženio sa Radojkom (Bekom) Popović, kćerkom Sime Popovića, profesora gimnazije u Pirotu i

По алтруистичкој етици добро је све што чинимо у туђу корист, док је зло све што чинимо у сопствену корист. Стога ће се морална вредност поступака одређивати према томе ко од њих има користи, а човек ће моћи да чини шта год хоће док од својих поступака не убира корист он сам, већ неко други. Ејн Ранд, Врлина себичности Чињеница је да жена има мање у филозофији, што се може тумачити на различите начине, односно проналазити различити узроци. Међутим, чињеница је и да је најутицајнији мислилац (под тиме сматрам оне који су до краја развили своје идеје, а да при томе нису имали конкретну власт) Сједињених Држава у прошлом веку управо жена! Исто тако је чињеница да би Ејн Ранд или Ајн Ренд била последња особа на коју би се позвале данашње феминисткиње. (Не знам тачно како се изговара, у књизи којом се овде бавим је ово друго, али ја ћу у тексту како сам навикао). Уопште је изгледа тренд да феминисткиње не помињу жене које су успеле у "мушком свету" и областима које се ве