Постови

Пилуле за лилуле и промену свести

Слика
  У својој књизи Заробљени ум Чеслав Милош користи пример новеле Виткијевича , познатог и контроверзног пољског уметника из међуратног периода. У његовој књизи Евроазијом влада нова Монголска империја, чији је домен од обала Балтика, па до обала Кинеског мора. Нема сумње да је војска ове државе јака, али окосницу њене снаге чине пилуле Мурти-Бинга, које мењају свест . Оне то не раде "одједном", једна није довољна, него постепено. Друго има ових пилула је очигледно пристајање . Е сад, ко ће то буквално да схвата, да се на тако нешто ложи, постоје и такви текстови . Практично сам сигуран, иако нисам читао, да је Виткијевич те пилуле посматрао као алегорију. Чеслава Милоша сам читао и он недвосмислено види описује промену свести коју су спроводили комунисти , са којима је пет година сарађивао. Али остати на том "историјском" нивоу значи сузити себи видике, а видици су нам данас итекако потребни. Тако у уратку Против страха човек који има користи од овог режима пише о

Значај Руђера Бошковића

Слика
Мени се никада није свиђало и неће ми се свиђати употреба финалних узрока у истраживању природе... Наиме, ми не можемо упознати све савршености јер ми не уочавамо унутрашњу бит ствари него само спознајемо нека спољна својства, па и циљ који је Творац поставио не можемо видети ни сасвим спознати. Руђер Бошковић, Теорија Горњи цитат нам даје усмерење Дубровчанина Руђера Бошковића, које је итекако фаустовско (како би рекао Шпенглер). Оно се види у самом методу који је назвао philosophia experimentalis . Како горе видимо - није питање зашто, него како . Уосталом, на рунском курсу питали смо се како свет заправо функционише . У одговору на то питање Бошковић се наслања на Њутна и Лајбница (иначе саме међусобно завађене), које зна и да критикује и у понечему оповргава. Он сам долази до решења које је круна фаустовске мисли, такође у савременој науци углавном владајуће схватање - материју чине нематеријалне, тачније непротежне тачке . Али погледајмо шта овај великан нама значи. Иако је раши

Појмови, фијоке, идеологија и живот

Слика
  Питање да ли појмови уопште постоје, у некој " објективној реалности " није само филозофско, већ видећемо и животно. Тако је недавно Александар Дугин објавио повећи програмски текст у вези онога што нам је већ познато као Агенда 2030 , или Велико ресетовање , а чему је супротставио Манифест Великог буђења . Како он то зна, почео је "од Кулина бана", тачније од једног схоластичког спора. И овакав приступ није без основа. Корени либералног (= капиталистичког) система сежу уназад до схоластичког спора око универзалија . Овај спор је поделио католичке теологе на два табора: неки су препознали постојање заједничког (врсте, род, универзалије), док су други веровали само у одређене, конкретне - појединачне ствари, а њихова уопштавајућа имена су тумачили као чисто спољне конвенционалне системе класификације, представљајући их као „празан звук". Они који су били уверени у постојање општег или врсте, ослањали су се на класичну традицију Платона и Аристотела. Називани с

Реинкарнација - да или не?

Слика
  Некада сам просто веровао у реинкарнацију,  а онда је моја вера дошла у питање. То још не значи да сам спреман да пригрлим "алтернативе". Једна од њих била би да је "душа" просто епифеномен материјалног, како су то марксисти знали рећи, "производ хемијских лучења". Нема смисла то ни да демантујем, рецимо само да је материјалност материје већ сама по себи питање. Друга могућност су нека "коначна стања" (верници не воле кад се тако каже, али немају другачију дефиницију) у која доспевамо после смрти, а то би били Рај и Пакао. Чак и да Бог као личност постоји упитна је његова (или њена) воља да некога заувек и без могућности промене казни (или награди). Зашто?! Ако је могућа промена, у којем правцу она иде? То је легитимно питање. Осим тога, са или без Бога, просто не верујем да постоје вечне ствари , осим можда промене (можда!). Па ни "душа" није вечна... Једино логично објашњење вере у вечне награде или казне је да је она била етички

Нико не би веровао

Слика
Нико не би веровао, у току последњих година деветнаестог века, да овај свет пажљиво и оштро посматрају бића чија је интелигенција већа од човечије, али која су исто тако смртна као и човек, да су људи, док су се бавили својим разним пословима, били испитивани и проучавани исто тако пажљиво као што човек посматра кроз микроскоп она ситна бића која се гомилају и множе у капи воде. Људи су се, бескрајно задовољни, кретали по овој планети, бавећи се својим обичним свакодневним пословима, мирни и уверени у своју власт над материјом. Вероватно да и инфузорије под микроскопом раде то исто. Нико није ни помишљао на старије светове у простору као нешто одакле би могла доћи опасност за човека, а ако је мислио на њих, чинио је то само зато да би сваку помисао да постоји живот на њима одбацио као немогућу или невероватну. Занимљиво је сетити се неких навика и мишљења у тим прошлим данима. Људи који су живели на овој планети мислили су да би на Марсу могли живети други људи, бића која су можда нижа

Два примера шифрованих "непристрасних" медија

Слика
  Статус: Свака част Владимиру Димитријевићу који је код шифрованих, дакле против инфотејмент водитељке и једне "модерне" растурио трансџендер и међуполни и како год вонаби уџбеник из биологије. "Модерна" је могла само да кука како је он "једини ненаучан" (главни Владимиров аргумент је био ненаучност тзв. уџбеника) и, си кларо, како је нетолерантан. Водитељки није успело помињањем две-три инстанце кроз које је ствар прошла, јер је овај дочекао тиме да нека комисија има само три члана. Е, тако се припрема за емисију. Оvo je prva okrugla godišnjica 9. marta a da ne postoji "onaj" B92, koji je bio akter i svedok onoga što se dogodilo '91. i svih ostalih godina koje su usledile. Prvu deceniju obeležili smo u postpetooktobarskoj euforiji, koja nam je povratila dašak one energije 9. marta i zimskih demonstracija '96/97. Pre deset godina, osakaćeni ekonomskom krizom i zbunjeni novom vlasničkom strukturom, još uvek smo imali zrno one devetomartov

Република а не демократија

Слика
  Пад Тарквинија - негде крајем шестог века пре нове ере, како су Римљани сматрали - био је нови почетак за Рим: град је почео изнова, сада као "Република" (на латинском res publica или јавни послови) и уз читав низ нових митова о оснивању. Једна снажна традиција тврдила је да је велики Јупитеров храм на Капитолу, здање које је постало важан симбол римске моћи и чије су копије подизане у многим римским градовима, био посвећен управо првој години новог режима. Истина, био је освештан и, како се тврдило, углавном су га под краљевима подигли етрурски мајстори, али име онога који га је званично посветио и које је написано на фасади било је име једног вође нове Републике. Каква год да је била хронологија градње тог храма, а њу, истини за вољу, не можемо утврдити, сматрало се да се здање родило кад и Република и постало симбол саме Републике. Штавише, вековима је важио римски обичај да се сваке године ексер укуца у довратак храма, не само да би се обележио пролазак републиканског