Подземље је спас

Као ствар по себи воља је сасвим различита од своје појаве и потпуно слободна од свих облика појавности  у које она улази тиме што се манифестује, и који се према томе тичу само њеног објектитета, а који су њој самој страни. Већ и најопштији облик сваке представе, облик објекта и субјекта не односи се на њу, а још мање облици који су том облику подређени, и који сви без изузетка имају заједнички израз у начелу разлога, где, као што је познато, припадају време и простор, па дакле, и мноштво које постоји и које је могуће само у времену и простору. Са овог гледишта ја ћу време и простор назвати, по једном из старе, праве сколастике позајмљеном изразу, principum individuationis, што молим да се једном за свагда запамти. Јер само време и простор су оно кроз шта се оно што је по суштини и по појму исто и једно манифестује као различито и као мноштво, једно поред другога и једно за другим. Према томе, време и простор су тај principum individuationis предмет толиких мудровања и распри. Сходно…

Промоција: 11.12. у 19:30 клуб Прозор, Таковска 48, Готам Сити Београд
Црвену Империју води флегматична, али упорна раса. Ова раса влада небројеним народима који ће се бранити као један, ако осете да је целина Империје угрожена. Стратешки план-сценарио Црвено, Пентагон
Непрегледна пучина била је мирна, као да је море прекривено слојем танког, савршено прозирног леда. Тако нешто било би немогуће у ово доба године, на овој географској ширини. Уосталом, била је поприлично спарна ноћ. Ипак, ледени мир мора ноћу није био неко чудо – ово је Саргашко море, насред океана, које ветрови и таласи углавном заобилазе. Али то не мора увек бити тако, Џеб је то знао из искуства.  Кратко је уживао у погледу. Месечина је површини мора давала сребрнасти сјај. Запалио је цигарету левом руком и пажљиво је поставио на вештачку шаку која му је била на десној руци. Шаку је изгубио првог дана рата против Црвених, код Халифакса. Повукао је дим и гледао на миран предео миљама около. По свему судећи, био је овде …

А он је кликтао, свестан своје моћи. И водио циљу своју браћу црну. Ћутећи су вране летеле у ноћи. Милутин Бојић
Куд год да се окренемо, прети нам једно велико Ништа. До тог одредишта можемо доћи метафизички или дијалектички као Хегел, схватајући да је чисто и неограничено Биће једно ништа, без одређених квалитета, јер све одређено би га ограничавало. Код Х.П. Блавацке и уопште у индијској мисли то би било стање првобитне савршене равнотеже, у које се свемир циклично враћа, названо лаја или пралаја. Много изнад кабалистичког дрвета живота је Ајин, што је такође Ништа. Ако кренемо супротним смером, емпријијским и индуктивним, од појединости ка општем, што је пут природних наука, видећемо да се неки материјализам, који би био скривени подтекст тих наука, распада те да је неко ко жели да одржи такав поглед на свет (не мора то бити сваки научник, тај неко би био сцијентиста и неоатеиста) дужан да заузме "веома неозбиљан став" о свим питањима суштине. И све ово до сада речено само…

Већ сам писао о томе зашто зло постоји, а не толико шта би зло било, па је некима моја аргументација могла бити досадна. Но она је настала као одговор на већ (одавно) досадну тему која је дефинисана и буквално пре Христа - ако је Бог свемоћан, а постоји зло, онда... бла-бла.  Тема је досадна јер су сви одговори на њу очекивани. АтеЈисти из приче "Бог не постоји и мој је непријатељ" ће саму "дилему" папагајски понављати као доказ немогућности свемогућег и доброг Бога, а неки су на моје јасно објашњење зашто зло постоји (једноставно јер се ствари међусобно разликују) одговарали наразумевањем. Основна је ствар да ни Бог не може да чини логички контрадикторне ствари (на тај начин би "свемоћ" била бесмислена, па шта!), тачније речено - ако би Бог чинио контрадикције ми то не би могли логички да објаснимо. Контрадикторно је да у свету нема зла, а да исти није савршено статичан и монотон. Прихватите то, покушајте логички да побијете или заћутите! Наравно, може …

Bajka u slavu Merimea, Uismansa, Lorke, Lil Adamsa i Vajlda.
Dendi je stajao obasjan mesečinom pored napuštenog aerodroma. Crnokos u belom odelu izgledao je misteriozno poput romantičnog heroja. Imao je dovoljno godina da iskustvo naglasi njegovu muževnost, a da njegovo lice i dalje deluje mlado. Poneka seda sakrila se u njegovim zulufima. Otmenost je nosio kao deo sveta koji izumire. Sa svojih četrdeset godina izgledao je poput živog dendija iz XIX veka, koji se obreo u beogradskom predgrađu dva veka kasnije. Prelepa ciganka Luna mu je bila poslata kao sudbina.
Sada se na trafikama često može naći nešto što ima oblik romana, knjige, a da to često svojim sadržajem ne opravdava. Ali nekada tamo su, osim naravno novina, bili stripovi (crtani romani) i ono što smo zvali pisani romani. A pisani romani nisu romani, kao što beli konj nije konj, kako je to davno jedan kineski filozof dokazao. Lišen artističkog manirizma i akademskih kočnica, pisani roman ide in medias res.  Prvo što sam napi…