Постови

О вуку и човеку

Слика
Свет је апсурдно место ако покушаш да га разумеш збуњеним, малим, вечито уморним људским мозгом. Не пише ти се добро, уплешћеш се у врзино коло из кога се тешко излази. Зато је боље покушати свет осетити само срцем а не тумачити све око себе нашим поприлично несавршеним органом за размишљање. Никола Радин, О вуку и човеку Никола Радин написао је роман О вуку и човеку који би се могао описати као аутобиографски (у првом лицу, провео време у истим градовима као и јунак, осим зен-манастира); on-the-road и роман атмосфере. Роман почиње од краја, од слике јунака буквално сломљеног, да би се вратио на позив у којем сазнаје да су му родитељи умрли, што га води прво у Нови Сад, а онда и Беч. У Новом Саду среће ујака, не много старијег од њега, који одаје неку слику пауерславца - (апликације које висе на ретровизору кола, прекрсти се "кад затреба") али га не осуђује због тога што је био у јапанском, будистичком манастиру. Јер ујак је слика и прилика оне феле која је израсла фамозних д…

ИНФАНТИЛИЗАЦИЈА

Слика
У већини традиционалних култура, одрасли су се према деци односили као према недовршеним, рудиментарним људским бићима којима је потребно да се изграде. Деца су сматрана циљем и сврхом заснивања породице, али од деце саме, и од детињства, није чињен култ. Напротив: од почетка, деца су, кроз низ поука, практичних упутстава и оспособљавања, кроз вишестепене иницијације, постепено увођена у свет одраслих. Одрасло доба, доба за удадбу и материнство, пушку, бркове, посао, за прћију или наслеђе, преузимање породичне славе, улоге домаћина породице - то је био живот каквом се стремило.
Нушићева цртица о "добу када се носи сукња па још ниси ни мушко ни женско" - парадигма је односа према детињству. Није то данашња "gender fluid" тлапња, него став да је дете још неформиран човек - безбрижан и слободан, али човек без одговорности, без способности да се сам о себи стара, и практично - без идентитета. Овладавајући знањем и вештинма, дете је добијало темељ, личност и достојанст…

Palanačka priroda autora Filosofije palanke

Слика
Radomir Konstantinović je filozof, pisac, kritičar i čovek koga izgleda ne poznaje ni jedna svetska filozofska enciklopedija. Čovek čija je prošlost sakrivena, izbrisana ili teško dostupna; detinjstvo nepoznato, školovanje nepoznato, životni put nepoznat. Otac: Mihailo Konstantinović pravnik. Tvorac srpskog obligacionog prava. Građanin sandžačkog porekla, rođen u Čačku 1897. godine, roditelji zemljoradnici, nepismeni. Nosilac Albanske spomenice, Redovni član Matice srpske, 24. juli 1920. god., Kraljevski orden Svetog Save - prvog reda, 1. oktobar 1939. god., Kraljevski orden Belog orla - trećeg reda, 3. oktobar. 1940.god., Odlikovanje grčkog kralja Konstantina, 2. avgust 1966. god., Spomen plaketa grada Beograda 1974., Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, 25. 5. 1978.god., Zlatna plaketa Privredne komore Beograda 1978., Sedmojulska nagrada, i Dopisni član JAZU.
Jula 1924. Mihailo se oženio sa Radojkom (Bekom) Popović, kćerkom Sime Popovića, profesora gimnazije u Pirotu i Jelisav…

Да ли је себичност врлина?

Слика
По алтруистичкој етици добро је све што чинимо у туђу корист, док је зло све што чинимо у сопствену корист. Стога ће се морална вредност поступака одређивати према томе ко од њих има користи, а човек ће моћи да чини шта год хоће док од својих поступака не убира корист он сам, већ неко други. Ејн Ранд, Врлина себичности
Чињеница је да жена има мање у филозофији, што се може тумачити на различите начине, односно проналазити различити узроци. Међутим, чињеница је и да је најутицајнији мислилац (под тиме сматрам оне који су до краја развили своје идеје, а да при томе нису имали конкретну власт) Сједињених Држава у прошлом веку управо жена! Исто тако је чињеница да би Ејн Ранд или Ајн Ренд била последња особа на коју би се позвале данашње феминисткиње. (Не знам тачно како се изговара, у књизи којом се овде бавим је ово друго, али ја ћу у тексту како сам навикао). Уопште је изгледа тренд да феминисткиње не помињу жене које су успеле у "мушком свету" и областима које се везују за му…

Устоличење јарца

Слика
Читава срж његове владавине јесте остала у тој сенци, која је била главна делатност демонолике диктатуре двадесет четири године. Неки тврде да је све то радио за српске интересе и сматрају га великим родољубом, други га оптужују да је био издајник, трећи су мишљења да је само балансирао између Запада и Истока, док мањина напомиње да ту никада нису била „чиста посла“, иако нису успели да јавности објасне о каквој се заправо „прљавштини“ ради. Тихана Тица, Устоличење јарца
Овако би могао изгледати пресек неких будућих историографских разматрања власти Месије, зар не... Али то није био циљ, односно није само то био циљ првог романа Тихане Тице. На задњој корици романа пише: Ниједан лик није случајан, нити измишљен, сви они постоје и могу се срести на улицама Београда. И то је један од два разлога зашто без гриже савести намеравам да спојлујем - радња романа нам је итекако позната, а она се не своди на једну конкретну личност или власт. Оно што упада у очи свакако је стил писања, некако ба…

Валпургијска ноћ

Слика
Из романа Устоличење јарца Стара кафана Валпурга налазила се у ширем центру града. Основана негде у романтичарско доба Београда, са смрадом Sturm und Drang-a који је, после толико векова, одбијао да испари и повукао се у чађаве зидове и међу стаклене кригле, преносећи своју заразну текућину до грла каквог пијаног дошљака, углавном странца. Он би у кафану свратио већ омађијан магијом Београда и његовог смога, који би му на светлу кожу просипао прах осиромашеног уранијума из последњег рата, попут пурпурне кише снених звезда. Ненавикнут на све те митске заоставштине и ирационалну имагинацију овдашњег живља, он би се брзо препуштао, неспреман и немоћан да се одупре силама које већ више векова дивљају овим просторима и у чијим је рукама сакривена историја, крв, зној, кости, све што се икада изговорило, све што се икада прећутало, шапутање свемира, јаук времена и озлоглашени врисак будућности. Прија им ово поднебље, ови људи који никада неће престати да буду деца и верују у њихове приче пр…

Како Шопенхауер види свет

Слика
Нека овом приликом буде напоменуто да реч "атеизам" садржи једну лукавост, зато што унапред прихвата теизам као да је сам од себе разумљив. Уместо тога, требало би рећи нејудаизам, а уместо "атеист" нејеврејин - тако би се поштено говорило.
Артур Шопенхауер, О четвороструком корену става о довољном услову

Можда је читалац овим цитатом стекао погрешан утисак, па да му помогнем да утисак буде још погрешнији... Ако је веровати Лени Рифенштал, она је питала Хитлера који му је омиљени филозоф. Он је рекао да је то Шопенхауер. Она рече да је мислила (као уосталом многи) да је то Ниче. Али не, код Ничеа нема система... Видећемо какав је систем Артура Шопенхауера, а прво ћу рећи да нисам стварно код њега видео антисемитизам. Уосталом, и горња изјава говори о нејеврејину, а не антијеврејину. То би могло бити за наук иначе кад се односимо према јудеохришћанству (или било чему другом). Тачна је примедба коју сам чуо да тзв. западни езотеризам не може да се замисли без јудеохри…