Подземље је спас

 Црна планета. Крематорија . Стоп! По мраку на минус 300 степени беже од неког у мајицама. То им је кул. Рекоше ауторима филма да -300 не постоји, они рекли то су фаранхајти. Стоп! Онда излази сунце, стене се топе, експлодирају. У хладовини кул. Морају да трче по брисаном терену. Јунак се полива водом из чутурице, трчи двадесет секунди по сунцу. Након девет секунди и последњи молекул воде је испарио. Стоп! Чудовишта испод Ћациленда. Ал гора су она на површини. Бића протоплазме - шоготи. Стоп! Опет ћу играти улогу пропалог песника и револуционара. Протесна шетња, после Блуз и Пиво. О како сам се, ја сам се, ложио на тебе. И клиника Бети Форд, си кларо. Стоп! Питала ме нека где излазиш? Ја реко код Скупштине, Газела је афтер. Стоп! А сада БЛОКАДЕРИ ШТРОКАДЕРИ, BLKATORI TERORISI, БЛОКАДЕРИ СМЕЂАРИ Кад може Ћ уместо Ђ, може и Ђ уместо Ћ - да буде равноправно. Са разгласа пичи JUDAS PRIEST - BREAKING THE LAW, BREAKING THE LAW Стоп! А он је и даље најомиљенији на свету. Сав слободан свет...

Sama po sebi, želja je - za razliku od užitka - izvor patnje, mržnje i nesreće. Svi filozofi - ne samo budistički, ne samo hrišćanski, već i filozofi dostojni da ih se tako nazove - podučavali su upravo to. Rešenje koje nude utopisti - od Platona, preko Furijea, do Hakslija - svodi se na gašenje želje i neutralisanje patnje, i to tako što će svaka želja biti momentalno zadovoljena. Nasuprot njima, erotsko-propagandno društvo u kojem mi živimo teži organizovanom pristupu požudi, ono hoće da razvija požudu sve dok ona ne dosegne neslućene razmere, a da pritom njeno zadovoljenje ipak ostane u sferi privatnosti . Mišel Uelbek, Elementarne čestice Kada sam pročitao prvi roman Uelbeka, čuh da prema ovom piscu nema neutralnih - čovek ga ili omrzne ili mu se vraća. Kod mene je bilo jasno ovo drugo jer odgovarao mi je njegov hladni analitički um . Koji, uostalom, možemo videti u citatu gore. Krenuću od konačnog utiska, a to je da je Elementarne čestice sigurno feel-bad roman . To je uprkos bri...

Неки кажу: "Цивилизација коју изградисмо крхка је још, Тек што, ето, изађосмо из мрака. Из свих тих столећа јада, призор носимо још; Не би ли боље било да све то прогута рака?" Наратор устаје, сабира се и подсећа нас Равнодушно, али одлично,  Устаје и подсећа Да се одиграла метафизичка револуција . Као што су хришћани могли себи да предоче какве су биле античке цивилизације, као што су могли да створе комплетну слику о античким цивилизацијама а да их притом не море ни потреба за преиспитивањем ни сумња, Јер беху достигли одређени стадијум, Степеник један, И прешли на другу страну; Као што су људи из материјалистичког доба могли да присуствују, не разумевајући ништа и заправо ништа не видећи, понављање обреда хришћанских, Као што су могли да читају, опет и изнова, дела проистекла из старе хришћанске културе а да се ниједнога тренутка не одрекну свог, тобож антрополошког становишта, Не могавши да разумеју расправе које су толико узнемириле духове њихових предака, разапетих изме...

 Ako se ponovo piše znači da vredi, takođe da ima neka nedoumica, možda sumnja. U svom prikazu sam već rekao šta je Pluribus u najkraćem: kombinacija antiutopije i postapokalipse , međutim upakovana neko korporativno budite srećni , što je premisa serije . Neka posebna dalja objašnjenja mi nisu bila potrebna, čak sam ih nekako nesvesno prihvatio, a onda pošto tu (kod mene) konflikta nije bilo, nisam o tome pisao. Videćemo kako se relacija konflikt - kreativnost vidi baš u seriji Pruribus (odnosno Plur1bus - E pluribus unum ).  Za početak podsetiću na jedan detalj. Giligan se ovde pokazao umešnim u postavljanju detalja, ali ne i u njihovom naglašavanju (možda je namerno tako hteo), što jeste izvestan problem sa ovom serijom. No ovaj detalj je scena koja upada u oči - Carol leži kraj bazena i čita The Left Hand of Darkness . Neki detalji, kroz razgovor su primećeni ali nekako se utapaju u spori ritam serije (dakle to jeste rizična strategija), pa mi nekako promakoše - recimo k...

  Ђаво је бестелесно, разумно створење, чија је воља начелно зла, тј. потпуно је испуњена жељом за чињење зла. Такво опште одређење у складу је са различитим представама ђавола у различитим религијама, филозофским доктринама и народним веровањима. Лешек Колаковски, Невоље са ђаволом Оваквом дефиницијом почиње књига и та дефиниција је поприлично добар опис како религија и народне представе виде ђавола. Поставио сам негде задатак да се открију нелогичности. Један занимљив одговор је како би онда ђаво водио други свет (заснован на начелу зла) а не могу постојати два света . Слично ономе што сам ја формулисао на други начин. Други одговор је донекле оспоравање мог питања, јер се на ђавола може гледати као на "део бирократије", како се иначе може тумачити Стари завет, те како је то радио Булгаков рецимо... Што видећемо није много далеко од Колаковског. Нешто касније како сам одговорио... Моје побијање иде следећом линијом. Све зависи од дефиниције зла . Не зашто зло мора да постој...

  Одлична књига за љубитеље историје, посебно ако желе куповином и њеним читањем рећи себи како имају и времена и пара. Али зашто баш Бургундија? Одговор лежи у давним расправама које сам водио са либерашима. Веле они како је нација конструкт , што је тачно, тиме јој желе смањити значај. Вери вел, рекох ја - пре нације је постојала оданост господару , ако желите да се вратите на тај принцип, бујрум! Уз то воле потенцирати етно национализам као нешто негативно. И ту сам имао контра коментаре. Наравно да је на Балкану етнонационализам попримио лоша својства због везаности за верске и историјске поделе (оданост наслеђу империја које су овде фигурирале и играле на карту подела). А ли има ли шта лоше у томе да власт организују они који говоре исти језик, уместо странаца које и не разумемо?! Али ето примера да је и другачије организовање заједнице (ако хоћете - нације) било могуће. И то не би био пример као неутрална Швајцарска (једна нација три језика, иначе видећемо ускоро да Белгија и...