Свемир и Ребека
Ребека се можда само болно развијала, јер човек је као у чаури, мисли су као у чаури, а да би се развијале као и сам човек, морају бити ослобођене, а то значи пуцање опне. Кад излазиш изван онога што те чврсто држи у оквиру својих граница и штити те; кад почнеш да ломиш сопствену љуску као пиле из јајета, када почињеш да скидаш своју стару кожу, јер је постала тесна, онда доживљаваш бол, али се ослобађаш.
Ирена Јаковљевић, Свемир и Ребека
У популарној психологији каже се "излазак из зоне комфора", само има људи којима није комфорно, они не виђају популарне психологе, него оне друге, који не морају бити популарни, некад ни пријатни. И такви људи морају изаћи, то постаје императив опстанка. Некад уз помоћ "измишљеног пријатеља". Трансформација онда постаје нужност, а не луксуз, ужитак...
Али кренимо баш од самог почетка. Он може бити проблем, не превелик за читаоца ако си поклонио поверење особи (ауторки, аутору) или нешто конкретније очекујеш негде на страницама књиге. Више ако си књигу добио на поклон, па се мало мучиш, питаш у чемер је штос.
Добро је да прва реченица буде једноставна, тако почиње највећи бестселер свих времена (Библија наравно), писао је о томе Курт Вонегат. И овде је то свакако случај. Али добро је читалац након првог (и другог, трећег) пасуса има јасну слику, што са мном није био случај, бар не одмах. Можда превише сликовито, с детаљима. Шта ауторка онда може? Одмах неки заокружени догађај, који ће увести у радњу макар био дигресија? Није лоше одмах дати нешто као закључак, једноставније је у првом лицу, али може и у трећем. Мада има критичара који то не воле. Има и трик којим сам се ја послужио у роману Агарта - мазнем пасус или два од почетка друге књиге, у мом случају најбољи почетак икада, мада је роман био далеко испод тога - Рат светова, Х. Џ. Велс.
И тако је било пробијања кроз текст до дела који се зове Ребека. Ребека креће на пут, али је паранојом принуђена да га прекине, онда јој је потребна стручна помоћ, она пред др Филиповићем као да не види проблем, мада га не негира... Од веће ће јој помоћи бити Свемир, кога смо већ упознали, прво кроз његово искуство, па онда од нараторке која говори у првом лицу (признајем да ми њена улога није баш јасна).
Ту долазимо до најбољих пасуса о личној трансформацији, па и метафизици. О томе где су мисли, рецимо... Само име јунака биће кључ у неком полудуховитом стилу Где је Свемир? Свуда око нас. Или више сугестивно И где је? Ту. Увек је ту.
Колико знам, савремена психологија не говори о "лудилу", а избегава и причу о "нормалности". Уместо тога говори се о спектрима, стањима, способности интегрисања, етц. Из угла писања романа једно би било писати као да свако може прећи ту линију раздвајања, а друго као да те линије уопште ни нема, да свако може да се осети као да је већ са друге стране. Али да би се то постигло, да би било уверљиво, ствар не би требало да се представља као некакав диктат "можда већ ниси нормалан", него да буде представљена кроз присност и искреност.* Мислим да је Ирена Јаковљевић успела у обе ствари.
Свемир се у том смислу може посматрати као алтер его не само Ребеке и протагонисткиње првог лица, него и сваког од нас не толико као макрокосмос ("свуда око нас"), него као микрокосмос ("увек је ту"). Његови тајанствени другари, Гроф и Коцкар, тако ће постати архетипи, другари свих нас. Путовање је живот кроз који пролазимо. Ограда нешто што нас спутава више него што нас штити.
А можда је моја грешка што све ово пишем након само једног читања, али шта је ту је... Ово је роман од стотинак страница који се ипак не може брзо прочитати, а биће да је потребно више читања. Како је на крају речено, временских и просторних одредница нема (мада би презиме Филиповић и име Тијана указивало на нашу земљу), што је лако схватити тако да је прича ванвременска.
Иван Вукадиновић
*По ко зна који пут понављам шта рече Аристотел у Естетици: не мора да буде истинито, мора да буде уверљиво. Кад је нешто стварно добро написано не само да није битно да ли је нешто дело властитог искуства, интроспекције, познатог по чувењу или чега већ, него то не можемо ни знати осим из биографских детаља, који нам могу бити познати или не, и за које можемо али не морамо бити заинтересовани.
Коментари
Постави коментар