Јунгова динамика несвесног

Моме правцу је директно замерено да је "филозофски" или чак "теолошки", а да су моја психолошка схватања "метафизичка". Међутим, ја користим извесне филозофске, религијско-научне и историјске материјале искључиво за приказивање психичких односа. Када притом употребим појам Бога или исто тако метафизички појам енергије, онда то морам да учиним, пошто су то слике које се од прапочетка налазе у човековој души.

Карл Густав Јунг, Динамика несвесног

Јунгова књига Динамика несвесног у доброј је мери скуп његових есеја и предавања, што може да утиче на прегледност. Тако у првом делу О енергетици душе (није наведено да ли се текст другде појављује) имамо накако с неба па у ребра изнету тезу о каузалитету и финалитету. Требало ми је мало да се "укључим", али вредело је. Дакле, "уобичајено" је да се гледа на психологију у каузалним релацијама из нечега следи нешто, а не с обзиром на сврху или циљеве неког процеса, што је телеолошки, а телеологија је у међувремену још више опањкана од стране сцијентиста. 

Није тешко предвидети коју ће "страну" Јунг одабрати, али мене је ту нешто мало зачудило. Каузална објашњења Јунг сматра квалитативним, док финалистичка (или енергетска) он сматра квантитативним. Ова друга би онда била ефектнија ако желимо да психологија (или психијатрија) буде природна наука.

Није да нема ту неке логике. Ако кажемо да из А следи Б, то је просто опис стања, квалитативна релација, она у коју "по себи" нису укључена мерења. Као информатичар имам наравно доста посла с тиме, то је основна структура IF-THEN. Међутим, како би рачунар радио подразумева се да под IF стоји неки број, мерење, или оно што се на број може свести (припадност нечему), док је после THEN такође квантитативна последица. Дакле, "у пракси" итекако квантитативно. Са друге стране, циљ да би се тако звао мора бити мерљив (остало су пусте жеље). Несумњиво је да је енергија мерљива чим знамо њен облик а и начелно (ако је изразимо преко масе, следећи чика Ајнштајна). Није Јунг лупетао, био је у праву. Али шта је проблем у његовој области? То што онда у психологији није било ничег мерљивог, а ни сада се она таквом "природном" дисциплином не сматра.

У међувремену је (макар) психијатрија постала више квантитативна, тиме и "научна" али не на начин који би се Јунгу свидео. Она је то постала кроз објашњене каузалне релације, како је то објаснио Адам Кертис у свом серијалу The Trap, заједно са проблемима који су из тога проистекли на личном и политичком плану. 

Ако је неко решио тест тако-и-тако, онда може упасти у један од четири поремећаја (најпознатији је ОКП, односно OCD). Ако је сврстан у одређени поремећај дају му се одређене пилуле за лилуле, а можда следе и нека ограничења... Дакле јасна програмерска структура, како је горе описано. Може је радити и компјутер, шта ће ти онда човек (психијатар)? Као што на основу сличних мерења испада да нам није потребан ни (демократски?) изабран политичар. Може бити потреба експерт, док вештачка не постане довољно интелигентна... Има ту наравно и циљева (targets), али далеко су они од Јунгове енергије, нечег "тако мистичног".

И ето, долазимо до мистике, поменуте у уводном цитату. За Јунга је Бог просто психолошка чињеница, независно од тога да ли он "независно" (или метафизички) постоји. Једноставно - у психологији, у људској "души" (ни Јунг је метафизички не дефинише) он постоји! Постоје и архетипи и све остале ствари које су му замеране, као што постоје и појмови пренети из рецимо биологије које му нису могли замерити. Постоји дубока енергија несвесног и она се преко симбола (као неке машине) претвара у оно што је понашање и цивилизованог човека.

Енергија (од грчког дејство, делатност) иначе може бити било шта. Било шта што има неку последицу, што се макар начелно може мерити. Рекао бих да Јунг тај начин мерења (рецимо снаге комплекса) није довољно усавршио, или он једноставно није заживео (видесмо горе како су мерења ушла у психијатрију). Но то не значи да одређена енергија несвесног не постоји и да она не врши притисак на свесне процесе.

Симболи "претварају" ту енергију код "цивилизованог" човека и он је обично није свестан, док су симболи "само симболи" (али не допуштамо да се они вређају). Није то "примитиван" човек који не разликује своје симболе од "реалности". Ми волимо да смо другачији. Међутим, код веће невоље видећемо да итекако има богомоље, симболи ће постати итекако реални, а танка кора цивилизације ће спасти. Јунг истиче колико је та кора танка. Иначе он појам "примитиван" користи без наводника, али се јасно оградио од тога да ове људе сматра мање вредним. Дати су примери снаге либида (јунговски а не фројдовски тумаченог) код таквих заједница. 

Јунгов приступ је изразито практичан и поред свих "метафизичких" последица које може имати и имао је. Он ће га користити за тумачење снова, где одбацује шаблонско свођење на једно, какво имамо код Фројда или Адлера. Он критикује оно због чега је Фројд "превазиђен", а да (мени лаички тако изгледа) није јасно речено шта је од њега ипак преузето, под којим условима је у праву, етц. У физици Њутн није "превазиђен" на тај начин, ми тачно знамо када је његов опис гравитације у пракси прихватљив, а када треба да гледамо онај релативистички. Тога нема у психологији и зато она (још увек) није наука. Ту изгледа не стојимо на леђима дивова, па ни Јунгов допринос није реално процењен.

Вратимо се Фројду и сновима, ми нећемо (каузално) сваки дугуљаст предмет који се ту појави сматрати фалусним и из тога извлачити закључке о детињој сексуалности... Баш зато имамо Јунгово телеолошко и енергетско објашњење - чему одређени комплекси воде и која је њихова снага. 

Начин истраживања је свеобухватан, па чемо на крају имати веома занимљиву тему - Психолошке основе веровања у духове. Јунг се ни овде не бави метафизиком, мада ће и за њу оставити отшкринута врата, кроз помен неких аказуалних појава. Духови су, дакле, посматрано са психолошког становишта, несвесни аутономни комплекси, који се јављају као пројекције, пошто иначе немају директних асоцијација са Ја. Дефиниција је јасна, као и доста тога што је радио Јунг, а што се из сцијентистичких или идеолошких разлога одбацује.

Иван Вукадиновић