Секуларизам: наука, образовање и инжењерство

Рецимо да ме занима шта каже наука, шта је здраво јести. Према мојим ограниченим знањима (а видећемо зашто оправдано сумњам да бих стварно више знао да тему више пратим) здравија је она исхрана заснована на протеинима и мастима, од оне засноване на угљеним хидратима. Но не тако давно, пре рецимо пола века (пре пола века је иначе била "револуција" из 1968.) масти су биле на злом гласу. Показало се да то није тачно. Али, да ли се показало?! После сваког научног налаза требало би да стоји, не тако ситним словима: према тренутним резултатима истраживања. За коју годину можда јопет буду угљени хидрати здравији од масти, теоретски можда чак и од протеина...

Већ сам давао ово као пример, па су ми говорили "па једи" ово или оно, заборављајући оно с почетка рецимо, односно да ја дајем само пример (мада не сасвим небитан). Па ајмо сад полако. У некој "објективној реалности" најздравије је исхрану заснивати на угљеним хидратима, или протеинима, или протеинима и мастима, или избалансирано, или је сасвим свеједно. Осим у последњем случају, одређена исхрана даје рецимо већу вероватноћу дугог живота. Без обзира шта "наука каже", то важи. Слаба ми је утеха што је научни метод тако супериоран да открива грешке до којих може доћи (што се постиже новим мерењима), да чак охрабрује тражење грешака, оповргавање теорија где год је могуће, ако сам се све слушајући науку нездраво хранио. Заправо нам (по правилима логике) наука од пре пар деценија даје погрешно решење, или нам данашња наука даје погрешно решење, или су можда оба погрешна - дакле наука је барем једном погрешила. Већ сам рекао да је објективна реалност (ту без наводника) заправо оперативно окружење. Па, упутства за сналажење не морају бити тачна... 

Ово што сам навео је баш пример како научни метод, и то онај најкласичнији функционише. И не само да било шта што "знамо" може бити оповргнуто, него може бити оповргнуто и оповргавање. Другим речима, има појмова који се "повампире". Ајнштајнова "највећа грешка" (по властититом признању) није грешка, од како знамо за тамну енергију. Међутим и тамна енергија се може показати као оповргнута претпоставка. Луминозни етар је на неки начин поново почео да постоји кроз својства простора у квантној механици. Али за флогистон се и даље мисли да је с правом сахрањен...

И све то важи за уобичајени систем извођења доказа у природним наукама. У "друштвеним наукама" (пријатељ филозоф ми вели како се у филозофији науке "друштвене науке" заправо не сматрају наукама него научним дисциплинама, шта ли би на то рекла нека социолошкиња?!) одавно постоји пракса прегласавања. Иста постоји и у природним наукама све више, често маскирана речима "консензус научника". И то не само за избацивање Плутона са списка планета, већ и код таквих ствари као што су хомосексуалност или "глобално загревање".  Дакле, чак и да се доследно држимо научног метода утврђивања чињеница не можемо бити сигурни у резултате, које би требало да применимо рецимо у политичким одлукама, а тек не можемо бити сигурни ако се "наука" служи таквим стварима као што су прегласавање, лобирање, политички утицаји или идеолошка пропаганда...

Због свега тога је Пол Фајерабенд предложио одвајање науке од државе, дакле секуларизам по узору на онај по којем је од државе одвојена црква. Сада ћемо видети предлог једног нешто другачијег "секуларизма". Заправо, није реч о раздвајању образовања, технике и инжењерства, можда би они требало и више да сарађују, него је реч о томе да знамо колико су заправо појмови ових области (који се често адресирају на исто) различити. 

Узмимо на пример енергију. На грчком та реч значи "дејство", па заправо било шта да кажемо, нећемо много погрешити. Могуће да ни ја нисам погрешио. Но, једно је школска дефиниција, друго је питање шта заправо енергија јесте. Неки сцијентиста ће се радо позвати на Фејнмана, једног најомиљенијих научника овог покрета, који рече како нико жив не зна шта је енергија.  Неки баш понављају те његове речи... Мало касније, исти тај сцијентиста ће се у дискусији понашати као да су појмови енергије и материје сасвим јасни, какви беху у претпрошлом веку. Цела квантна механика бачена је низ воду. Но како нико жив не зна шта енергија јесте, не може се лако тврдити ни да нешто није, односно можемо веровати да је енергија у суштини било шта (ако није експлицитно оповргнуто), укључујући ту и злогласну Б-реч.

Образовање и наука нису иста ствар. Делимично се ограђујем, јер сећам се шта сам и како учио у школи, а имам само неке информације шта се тренутно учи. Не знам докле се отишло са свим тим реформама (које уопште не морају бити на боље), но чини ми се да је и даље основа школства схоластика. Схоластика се бавила систематским разврставањем знања по категоријама (које воде порекло од Аристотела), а и данас имамо школске предмете. Можда је тако педагошки и боље (једино могуће?) јер колико би рецимо хемија била занимљива за учење ако би се ђацима одмах рекло да се у потпуности редукује на физику... А шта ћемо тек са друштвеним наукама научним дисциплинама?!

Дакле, ако се већ прича о научним појмовима, онда треба знати да то нису они школски, схоластички појмови, већ су исти контраинтуитивни, па пре него схоластици њима одговара њена "сестра" мистика. А да, у школама нас не уче много да су сва та знања привремена, важе док се не оповргну. Истина, нека тешко да ће бити скоро оповргнута, но овде говоримо о принципима. Са друге стране, неке теорије баш не стоје тако чврсто да би се могле у школи предавати. Неке се из тих разлога и не предају, па су ипак популаризатори науке тако сигурни кад нас неуке подучавају...

А како стоје ствари са инжењерством? Они који се хвале да су сцијентисти имају чак чланак о неком инжињерском вуу-у. Чак има нека теорија (шаљива? псеудодуховита...) како ће било који креациониста по струци бити инжењер. Чињеница је да међу нашим деретићевцима има доста инжењера. Но нешто друго је мени занимљиво... Два цитата које ови "рационални" наводе.

Неко је на нету тако написао да наука нема приступ истини, али га инжењери имају. Лично не користим тако тешке речи, као што је "приступ истини", али има ту нечега. Вратимо се на почетак текста. Нутрициониста ти неће гарантовати исправност тренутног научног гледишта. Односно, можда лично и хоће (његов проблем), али нема законску обавезу. Законску обавезу (одговорности у случају последица) немају ни експерти који нас терају на обавезну вакцинацију. Научници, а наравно ни Ал Гор, који говоре како се "нешто мора урадити" поводом тзв. глобалног отопљавања неће имати санкције ако се покаже да ипак нису у праву (а милијарде које би другде биле потребније одоше у том смеру). Међутим, пројектант зграде може ићи у затвор ако се зграда коју је пројектовао сруши. У том смислу наравно да је више истине у инжењерству, него у науци.

Други је цитат Ерика Хобсбаума како се без проблема уврнуте теорије могу комбиновати са високом технологијом. И то је тачно! Хришћански фундаменталиста или изисовац, као и неки антиваксер, могу бити веома успешни у коришћењу интернета. Често и јесу успешнији од својих опонената. И не само то...

Сцијентисти воле рећи како наука постоји од 16. века. То можда и јесте тачно, посебно ако ограничимо на науку у данашњем смислу те речи. Мада, птоломејев геоцентрични систем беше наука тог времена, и много шта може бити наука ако је њу чине искуство + опис + предикција. Но нека има буде - наука постоји од 16. века.

Но није ли много шта човечанство онда открило без науке!? Ватру, точак, писмо, водовод, медицину, штампу, компас, алгебру... Кинези су много шта измисли а да заправо (по овој европоцентричној слици) нису ни имали науку. Да не говоримо како је до тих изума дошло у веома традициналистичком и ригидном конфучијанском окружењу... Тако видимо да је инжењерство могуће без науке. Нисмо сигурни да важи обрнуто.

И данас се научна достигнућа могу користити а да се иста не признаје. Што може бити лицемерно, па шта... Може бити и ефикасно, ако смо у примени вештији од изумитеља. Турци нису измислили топове, али су их први користили у великој бици (опсада Константинопоља). Ако нећемо даље технички напредовати (а морамо ли?) можемо одржавати друштво све и да науке, какву је данас знамо, нестане. Чак се може донекле напредовати у том смислу без академске науке, њених механизама и њене заједнице (укључујући и фамозни консензус). Ако може мало, може и мало више. Заправо не знамо колики је технички напредак могућ без научног, односно без коришћења метода за који нам кажу да је толико супериоран. 

Иван Вукадиновић