Постови

Приказују се постови за октобар, 2018

Егалитаризам и дечје свезнање у Срба

Слика
Настављамо серијал Зашто нам овако иде, ово је трећи део.
Демократичност иницијације. Егалитаризам и дечје свезнање. О недостатку формалне иницијације у "православном" (израз из 17. века) хришћанству и последицама тога говорили су традиционалистички мислиоци Рене Генон и Александар Дугин. За разлику од западног, источно хришћанство нема верске редове, ни њима супротна тајна друштва. Часни изузеци су "оперативни масони" од Хетерије до Црне руке. Иницијација је крштењем начелно доступна свима, а људи даље напредују без неке формализоване припреме.  Последице су бројне, а неке нису очекиване. Добро је што нема клерикализма, односно мешања у државна посла вандржавног (и наднационалног) тела као што је Ватикан. Неки су масонима начелно замерали то што су изворно наднационални, па им национални интерес не би могао бити на првом месту. Међутим, није ли хришћанство у принципу анационално, односно наднационално - "Више нема ни Грка ни Јевреја..."
Лоших последица и…

Служавкина прича

Слика
Била ми је позната кроз филм, у међувремену је била серија на ХБО коју нисам гледао. Филм ми се свидео као и свака антиутопија, ако је идеја за њу добра, а ова је свакако била. Искрено, највише ми се свидела Наташа Ричардсон гола, што верујем да не би одушевило ауторку књиге. Она је играла Служавку, а Супругу такође добра Фен Данавеј, онда још држећа, што није баш у складу са описом књиге где та жена делује старије и болесније. Заповедника и Чувара играли су такође добри глумци. Па ипак није ме чудила критика (поводом серије и уопште реактуализације теме) како је тај филм промашио. Читајући књигу тек пред крај сам схватио конкретан разлог. Однос Служавке и Чувара у филму је романтизован (што естетски није било лоше), док је у књизи он дат много, много сивље - однос нужан ради преживљавања плус изазов, секс али не романса, мада уз неку интригу у позадини. И док у филму имамо холивудски хепи-енд, овде имамо отворен крај. Не зна се где ће комби одвести Фредову (Служавку), мада из чињени…

Лажне вести против идеолошке конструкције

Слика
Статус: И тако... Трибина на Сајму књига Центар за промоцију науке о лажним вестима. Филозоф дрви професорка менаџмента у медијима много јаснија. Таман помислим да је боље било да сам остао при ракији, кад постављање питања. Имам три може само једно. Питам: шта ако се лажне вести сударе са лажном (идеолошком) конструкцијом? Каже не разуме. Ја реко могу дати пример. Не, не вели мондератор, а овај ме и даље не разуме. Одузеше ми реч, прекратише митинг. И можда је боље од ракије ишчачкати ИСТИНУ. Кренимо прво од два ("јавно") непостављена питања. Једно је - зашто филозофу толико смета да неко једноставно верује? Наравно, на такво питање провоцирао ме став филозофа који је постао нека мантра - знање је оправдано веровање. Каже, то сеже још од Аристотела. Не знам за њега, но данас је свакако проблем - ко одређује шта је оправдано!? Изгледа да је та "оправданост" заправо "научни консензус" (читај: прегласавање), као што јесте по питању глобалног загревања, или…

О науци о исхрани

Слика
О овој теми сам раније причао као о примеру, али су ме схватали као да стварно постављам питање шта треба јести, како се здраво хранити, а да нам то "каже наука". Сада ћемо се стварно позабавити тиме колико научности има, и треба да буде, у избору правилне исхране. При свему треба имати у виду да је ово само један од примера "научне мисли", односно оправданости трпања "науке" (или науке) у све и свашта што нам говори колико је Пол Фајерабенд био у праву са својим епистемолошким анархизмом. А чињеница је нам "наука" (или наука, односно дисциплине које би се бавиле овом темом, наводници имају места у зависности од озбиљности истих) претерано компликује ствари. Чињеница је јасна и може се изразити једном реченицом: Човек је сваштојед. Разумно је сматрати, и то већина истраживања стварно поткрепљује, да је чувена балансирана исхрана најбоља. Међутим, људи су се лако прилагођавали на било које скретање баланса (у принципу ка сасвим месној или безмес…

Зашто нам овако иде, други део

Слика
У првом делу сам написао шта ме је навело на оваква разматрања и дао тачке које ће бити обрађене у одговору на питање зашто нам је овако како нам је, а ми Срби се баш и не можемо похвалити. Видели смо и прве две (од седам) тачака, објашњења зашто на овако иде, а то су хајдучија (однос према држави) и објективне околности које смо сами узроковали. Захвалан сам на одговорима којих је било. Нећу даље уврстити разматрања тих одговора зато што су исувише општи. Чињеница је да белом делу човечанства не иде уопште добро у последње време, али ми би барем могли имати на власти Орбана, или барем опцију као што је Пернар у суседној Рвацкој. Мислим да је то доста скроман захтев. И бавим се тиме зашто немамо ни то. Не појавном страном, одавно сам писао о псеудопатриотизму, него дубинским узроцима. Па да пређемо на следећа два. Правдољубивост. У претходној тачки изнета је моја теорија зашто су на Западу против нас. Поменуо сам познату причу, "урбану легенду", да је Воја Танкосић черчилу …

Зашто нам овако иде, први део

Слика
У последње време ми је постала опсесивна тема која је наслов овог блога - Зашто нам овако иде!? Не само зашто је власт такве, него зашто ни опозиција није ништа боља? Зашто они који су номинално за потезе која би Србија требало да повуче највише енергије троше да брукају себе и нас који смо за исте потезе?! Зашто нисмо чак ни банана држава? А шта смо боље да се не изражавам... У сваком случају, од почетка године се бавим највише тиме (што се тиче блогова), а и раније сам рекао којешта... Сад се нећу враћати на моја адресирања "патриотске опозиције", и неке предлоге решења које сам већ дао. Филозоф Александар Пражић бавио се оним што је назвао феномен националног самоубиства. Након што је истражио различите могућности, определио се само за једну. Мислим да је такав пут погрешан. Пре свега, појам је прејак, а ако нам није предочен прави национални живот, то постаје ламентирање, што рекох у свом блогу. Битније је оно што рекох у једној расправи коју је изазвао. Не можемо све с…

Јуриш у поробљену отаџбину

Слика
Док се ближи тачно сто година од потписивања примирја у Великом рату, погледајмо овај извештај који се по ратној естетици ближи ономе што је писао "принц ровова" Ернст Јингер. То и није тако тешко, не зато што Јингеров таленат није био изузетан, већ зато што је у одсудним ситуацијама стварност највећи фантаста. Само се треба затећи и на страшном месту постојати... Ратни извештач свих српских листова са Солунског фронта, Младен Ђуричић, овако је дочарао одсудну победу српске војске над Бугарима, 15. септембра 1918. године на Добром пољу, у гудурама планине Козјак: Језиво зјапе два проширена камена шанца, налик на два тек подерана речна корита - не планинске, плахе већ - црвене вулканске реке које су, надирући, топиле гвожђе и камен... И ничега више, сем црног гвозденог града којим је тако свирепо насејан овај преврнути простор. Ватра је спржила све што је захватила, а прашне остатке експлозив је дигао у ваздух. Овде је ваздух људска гробница а не земља и камен... Врх једне џ…

Кога уклонити да бисмо стигли до АВ

Слика
Добро гађаш али лоше погађаш Обично и не почињем да гледам клипове који су дужи од сат и по, али када је у питању Ћирјаковићев интервју направио сам изузетак. Поред многих занимљивости о којима нам може причати овај светски путник, овде је битно оно што се тиче домаће политике. За разлику од филозофа Пражића пре десетак година, који је покушао да нађе један сасвим генерички разлог за оно што сматра феноменом националног самоубиства, Ћирјаковић се бави много "приземнијом" темом - кога уклонити из опозиције да бисмо уопште могли да изађемо пред овакву власт. Да "станемо на црту", како би рекао бивши преЦедник.  Потписник ових редова ће се ускоро у више блогова позабавити темом зашто нам овако иде... и можда шта нам ваља чинити. Али претходно треба погледати друге приступе тематици, рецимо Пражићев, или сада Ћирјаковићев. Пре свега да се оградим од нечега што би некоме могло изгледати као критика персоне коју иначе доста ценим. Осим одличног доприноса супротстављању …