Постови

Приказују се постови за октобар, 2015

Немаш душу, продај кожу

Ове недеље читам Малапартеов роман Кожа , који с романом Kaputt чини идеалну целину. Радња се одиграва у Напуљу '43. Дакле, у првом граду у Европи ослобођеном од нацизма. Одмах по таквом ослобођењу имамо експлозију материјалне и моралне беде, коју Малапарте назива "куга". Врхунац романа, у неколико страница, је кад мајке продају своју децу мароканским војницима.  Малапарте улази у расправу са француским пуковником, надређеним тих војника. Он му каже да никаквом претњом или казном није могао да одврати Мароканце да купују оно што је на продају, те да је од италијанских власти тражио да похапсе мајке. Ту почиње расправа у којој Малапарте каже да треба похапсити децу. Најзад, Француз њега разуме, јер и он је Европљанин. Каже, све је то последица рата, концлогора, бомби... Малапарте каже да је све то шала, Европа је већ навикла на такве ствари. Проблем је кожа! Невероватно луцидно Малапарте закључује да кад је човек престао веровати у Бога или богове, или натприродна

Мотиви словенске митологије у савременом свету I

Слика
Велики рат Доста тога је речено о Првом светском рату, односно Великом рату, како су га у она времена звали. Но, изгледа да овај феномен није довољно размотрен као само сучељавање новог и старог света, што ћемо сада урадити. За "стари свет", онај пре Великог рата можемо рећи: Народи нису у потпуности христијанизовани Тек Великим ратом долази до кључне промене у свести народних маса Исто у принципу важи за Србију као и за остатак Европе. Сада ћемо наведене тачке објаснити. Хришћанство је било револуционаран духовни (па чак и друштвени) покрет, али релативно брзо, практично након његовог прихватања као државне религије Римског царства, оно прихвата практично све институције ранијег света. Процес укључивања, те "асимилације" раније духовности догодио се ширењем и наметањем хришћанства различитим народима. Тако имамо систем који је једно време чак званично био двоверје (тзв. богумилски епископи), да би касније барем црквена хијерархија уподобљена хришћанско

Унеско, Анус и ми

Слика
Дошао је тај дан када је, сасвим очекивано, УНЕСКО покренуо процедуру за пријем "Kosova"-е у своје редове. Док смо још скандализовани, а можда је то и право време, погледајмо ширу слику "у нас и у свету", око овог догађаја. Истичем да ово пишем искључиво у своје име, користећи чињеницу да нисам толико познат па да се ово негде појави преведено на инглешки као "мишљење неког уз Србије", а ако се ипак појави - преузимам одговорност и ризик. Прво, шта је уопште Унеско? На сајту Вики видимо да је то организација за сарадњу у области културе, такође науке и образовања, на нивоу Уједињених Нација. "Основни циљ организације је да допринесе миру и сигурности кроз подржавање сарадње међу нацијама кроз образовање, науку и културу као метод поспешивања универзалног поштовања правде, закона, људских права и основних људских слобода." Овако племенити циљ, па још залеђе УН, требало би да дају неки морални кредибилитет, зар не?! И тај "кредибилитет&quo

Ponos?!?

Слика
(Iz budućeg romana Lažni car Don Milo Śinavatra. Pitali jednom Džonija Štulića što ne napravi turneju po "Zapadnom Balkanu", a on rekao: "Ne sviram na okupiranim teritorijama".) Svanuo je divan dan rane jeseni, simboličnog datuma desetog, desetog, desete godine novog milenijuma. Dan kada ćemo prošetati u Paradi Ponosa, ponosni na svoju različitost, i mi koji po tom pitanju nismo različiti. Ali smo ponosni što se tolerancijom razlikujemo od divljaka koji čine 97% populacije ovog vašljivog plemena; onih koji imaju srednjevekovno poimanje seksa, kako reče u svom tekstu Barbara Bozza; od društva u kojem je još uvek fenomen ako žena uživa u seksu, kako na blogu javnog servisa građanske Srbije reče NGO aktivista Piletić, inače moj prijatelj. Rano je jutro, barem za sve nas koji smo dovoljno moderni i uspešni da ne radimo svakog dana od 8 do 16. Uostalom, nedelja je i centar Beograda je ispražnjen od svih mogućih provokatora, u ovom slučaju znači od svega – tako j

Ултимативно златно теле

Слика
Позабавићемо се оним што би била коначна победа материјализма, односно ипак пролазних ствари, над духом. Користимо ту златно теле , библијску метафору* "каква јесте", са наведеним тумачењем његовог обожавања - као клањања творевини смртних људи. Шта би дакле била његова коначна победа?! Коначна победа "златног телета" може бити ништа друго до омогућавање практичне бесмртности (али ипак ограничене, а видећемо како) кроз технолошки развој који води тзв. постхуманој ери , или ти сингуларитету. Оно што нас овде занима је "даунлоад свести", односно снимање рада мозга, његов пренос на некакву врсту интернета (рачунарску мрежу или нешто слично, али створено од стране смртних људи), те по потреби "снимање" таквог садржаја у ново тело, највероватније синтетички створено, но такође од крви и меса. Дакле, реинкарнација са пуним сећањем, па и правним статусом "оригинала" (који је заправо ко зна која копија, како процес замене тела па и мозгова

Развијена духовност северног умереног појаса

Слика
Реч је о ономе што сам предложио на скупштини удружења које се бави обновом наше старе духовности, и чији сам члан. Није прихваћено, можда због тога како је предложено. А предлог је био да се овакве ствари посматрају обједињено. Тада сам рекао "они који нису хришћани, а нису ни атеисти, наша су циљна група". Касније ми пријатељ (који није у том удружењу, нити истих погледа на духовност) рече да је то негативна одредница, што не би ваљало. Па ајмо да видимо ову позитивну. Духовност северног умереног појаса . Али, зашто не општа? Ту опет морам бити мало негативан. Ја могу да на неки начин готивим афричке култове, вуду или бразилске варијанте. Могу ми бити занимљиви, споља гледано, но не налазим се у томе. Овим облицима духовности доминира ритам , како је то Дугин лепо закључио у својим разматрањима (Основи Геополитике). Ритам је добар за ноћни провод, упражњавам то понекад, но ја ипак нисам ноћна птица, а и да јесам, вреди ценити оно што се види на светлу дана. А то је наша

Četrnaestoknjižje

Слика
Živeći u 21. veku i budući okruženi s jedne strane raznim blagodetima i tehničkim pomagalima, a s druge zlom, nasilnošću i prevarama, mi više nismo u stanju da odredimo ko smo, kakvi smo po našoj prirodi, a šta nas je nagnalo da postanemo ovakvi kakvi smo danas. Ovakva pitanja zaokupljaju svakog čoveka, a umetnik je taj koji stalno teži da pronađe odgovor. Branimir Džoni Štulić je komponujući muziku i pišući pesme tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka neprestano odgonetao i bolovao sudbinu čoveka, postavljao pitanja i tražio odgovore. Ti odgovori nikada nisu bili potpuni jer je stvarnost postajala sve okrutnija i neverovatnija. Odaslavši sebe u muzičku i umetničku ilegalu, Štulić je krenuo u jedno veliko putovanje s ciljem da pronađe odgovore na pitanja zašto smo ovakvi i gde smo pogrešili. To pitanje odvelo ga je na sam početak, do velikih, mahom zaboravljenih, mudraca naše civilizacije. Čitanjem i prevođenjem dela antičkih pisaca, istoričara i filozofa, Štulić je

Царство моје није од овога света

Слика
Иако нисам хришћанин, налазим се у овим речима које је, према предању, Исус упутио Понтију Пилату. Цео тај разговор Освалд Шпенглер тумачи као спој два непомирљива света - чињеница и истина (идеја). И у тој подели се налазим, јер мада волим када чињенице подржавају теорију (односно систем) који имам, ако то не раде могу мирне душе рећи исто што и Хегел: ко шљиви чињенице! Но, ова насловна реченица, као и многе друге у Библији, може постати плод бројних (само)манипулација. А како рекох да се у њој налазим, а волим и да је цитирам кренућу од себе - шта заправо мислим када кажем да царство моје није од овога света. Није ли то само изговор пред неуспесима на овом свету? Синдром киселог грожђа можда? Да сам био спремнији да (по)слушам или да сам вештије своје циљеве представљао као туђе (циљеве саговорника) не бих ли у овом свету, какав је да је, боље пролазио? Но кренимо од самих речи наслова... Постоји подела религија, а о томе ће бити посебан блог, на оне којима је циљ превазилаже

Голишаве саветнице и перспективни саветници

Слика
Недавно се у мом омиљеном другосрбијанском трешу појавио урадак о томе како смо мизогинични (или како се то већ каже) ако критикујемо "голишаве саветнице", односно младе особе женског пола које као некога саветују (а видећемо ШТА је заправо то), а "у слободно време" каче мало провокативније фотке "на друштвеним мрежама" (лепота је посебна ствар, кажу да је релативна, но треба се сетити да стари Грци нису рекли о укусима се не расправља из неког либерализма, већ зато што се онда знало шта је добар укус!). Текст не желим посебно да коментаришем, а преко ку... преносим линк .  Оно што је мени ипак занимљиво у тексту је кад после низа усмерених шаблона о саветницима којима нико ништа не замера, а који су "на друштвеној мрежи" обавезно раздрљени, а никад феминизирани; обавезно "србују", а никад не пишу хвалоспеве овој премудрој проевропској власти; дижу три прста уз раџу, а никако један прст (палац, наравно) уз мохито - аутор проблемати