Ponos?!?

(Iz budućeg romana Lažni car Don Milo Śinavatra. Pitali jednom Džonija Štulića što ne napravi turneju po "Zapadnom Balkanu", a on rekao: "Ne sviram na okupiranim teritorijama".)

Svanuo je divan dan rane jeseni, simboličnog datuma desetog, desetog, desete godine novog milenijuma. Dan kada ćemo prošetati u Paradi Ponosa, ponosni na svoju različitost, i mi koji po tom pitanju nismo različiti. Ali smo ponosni što se tolerancijom razlikujemo od divljaka koji čine 97% populacije ovog vašljivog plemena; onih koji imaju srednjevekovno poimanje seksa, kako reče u svom tekstu Barbara Bozza; od društva u kojem je još uvek fenomen ako žena uživa u seksu, kako na blogu javnog servisa građanske Srbije reče NGO aktivista Piletić, inače moj prijatelj.

Rano je jutro, barem za sve nas koji smo dovoljno moderni i uspešni da ne radimo svakog dana od 8 do 16. Uostalom, nedelja je i centar Beograda je ispražnjen od svih mogućih provokatora, u ovom slučaju znači od svega – tako je bilo neminovno. Dolazimo do prvog od niza policijskih kordona, uopšte policija deluje spremno da zaštiti nas hiljadu aktivista i da Parada prođe u sreći i veselju. Dalje mogu proći samo oni koji imaju pozivnicu na ovaj skup, oni koji su podobni da na njemu budu.

Dolazi i lider moje stranke, Geda Živanović. U pratnji je telohranitelja, no to je neminovno, jer ima mnogo onih koji bi da Srbiju vrate u XIII vek, a Geda je njima velika smetnja. Ionako je više dosadno slušati o njegovim telohraniteljima, džipovima, imovini, gde stanuje, koliko troši – to samo zakeraju oni koje je vreme pregazilo.

Ovde, ispred kordona, nađe se poneki neandertalac koji će svoju nemoć pokazati dobacivanjem.

-     Gedo pederu! – dobacuju mu.

-     Jebaćemo i tebe! – ne ostaje im dužan Geda.

-     Dođi pa nas jebi! – opet će ovi klerofašisti.

Znam da će mnogi čistunci zamerati Gedi na psovanju građana, koji bi teoretski mogli da glasaju za njega. Ali ovi primati nikad neće glasati za GDP, i čovek mora isprljati ruke ako želi da očisti Srbiju. Ova kratka diskusija se završila jer, sasvim razumljivo, Geda nije hteo da se spušta na njihov nivo.

Prolazimo pored kordona, idemo skroz pustim ulicama. Moju prijateljicu ovo podseća na vesterne, na atmosferu tačno-u-podne. Nas je troje u grupi, i svi smo heteroseksualni, ali idemo podržati prava LGBT populacije. Jer to je lakmus civilizovanosti svake zemlje, to je ono što Srbija mora uraditi ako želi u EU, iako ima članica Unije u kojima se gej parada ne može održati.

Sa svojim propusnicama rutinski prolazimo kroz još jedan kordon, sve izgleda sasvim OK. U parku Manjež ptičice cvrkuću, reklo bi se pastoralna atmosfera. No, mene to više podseća na praznike kada Beograd opusti, jer svi seljaci odu kućama, kako se to zna reći. Imam i ja roditelje u unutrašnjosti, ali kako imaju nazadne stavove nešto ne želim da ih viđam. Ionako samo smaraju. Ovde je, međutim, još pustije, u parku je samo onaj ko treba bude. I okolne ulice imamo samo za sebe. Prolazi deset sati, kada zvanično počinje Parada Ponosa, no počeće verovatno nešto kasnije.

Nalazimo se pored transparenta na kojem piše SMRT DRŽAVI, i ja se sa tom parolom u potpunosti slažem. Pored nas su ministar za ljudska prava, ambasadorka Amerike i predstavnici Evropske Unije. Verujemo da će sve proći u najboljem redu, jer braniće nas pet hiljada žandara.

Ministar drži kratak, ali dosadan govor. Neki mu zvižde, uostalom on nije slušao nas iz NGO sektora, pravio je probleme našim ljudima u svom ministarstvu. Sad bi da se ukrca u voz promena. Nema veze, to smo istrpeli pa krećemo pustim ulicama. Mašinerija slobode može i bez njega.

Gej aktivista Radojica Bunčić, inače član Žena u crnom, počinje da skandira LJUBAV JE LJUDSKO PRAVO, mi ga sledimo. Kratko razmišljam da li je to pravo baš neograničeno. U liberalnoj teoriji, i praksi naravno, pravo pojedinca može biti sprovedeno samo dokle dok ne ugrožava prava drugih. Međutim, kad Srbin voli svoji zemlju, to postaje opasno po druge, kako reče Henri Kinaski, čuveni forumaš na sajtu javnog servisa građanske Srbije. Dakle, nije baš svaka ljubav ljudsko pravo, i ovo pravo treba ograničiti. Quod erat demonstrandum!

Ima nas oko hiljadu, možda nešto manje. Tu je par stotina pripadnika LGBT populacije, aktivista, ljudi koji su takvog opredeljanja jer su takvi rođeni. Smatra se da su 10 do 15 odsto ljudi LGBT, u Beogradu ih onda ima sigurno na desetine hiljada. Ostalo smo mi NGO aktivisti, ljudi iz javnog života, policija u civilu, čuo sam priče da je režiser Srdan Dobrojević pozvao statiste kojima je platio par desetina evra, jer ovde snima scene svog budućeg filma. To me ne zanima.

Prolazimo pored neke crkve iz koje su izašle nindže, kako u civilizovanom svetu zovu zabrađene žene. Drže krstače i pilje u nas. Ćute, a u sebi bacaju sigurno kletve, izvode neki mambo-džambo. Tako je uvek kad Srbija prošlosti sretne Srbiju budućnosti. Zato im pokazujemo srednji prst, pa nek to posle kače na sajtu Qrira i ostalih šitoida. Najzad, okrećemo i dolazimo do SKC-a, gde će biti žurka do pet popodne. Neki viču USPELI SMO, USPELI ...

Žurka počinje, neki đuskaju, ali atmosfera nije sasvim opuštena. Jer čujemo da se po gradu svašta događa. Mene to nije briga, tu je policija i neka zatvore ceo grad ako treba. Nije problem u nama, nego u njima, tom šljamu kome tepaju „omladina“. Ima pet hiljada policajaca, pa nek rade svoj posao. Zato ih i plaćam, odvajajući deo onoga što našoj NGO država daje na kašičicu za projekte, a strane organizacije nešto izdašnije.

Sve se prekida između jedan i dva popodne. Veselo utrčavamo u marice, ipak srećni iako nam je provod pokvaren, jer uradili smo veliku stvar za Srbiju! Policija nas razvozi do sigurnih mesta. Još ne znamo prave razmere haosa koji je nastao po gradu, koliko je banda organizovana, ni da će onaj fašista Milas za haos da optuži nas. Dokle više da trpimo teror njegova četiri zida!?

Uveče, hladan tuš dok na svojoj omiljenoj televiziji gledam Impresiju sedmice. Tu je onaj fašistički reper Štrabo, koji nam soli pamet sa malih ekrana TV prijemnika, umesto da je već uhapšen zbog govora mržnje i učestvovanja u zaveri za organizovanje nereda. Nema veze što nije bio na ulicama ovog dana, kaže da ima i neki alibi, bio je na mitingu Zveri dan ranije, koji je organizovan kao prethodnica batinaša, a cinično nazvan „Porodična šetnja“.

Malo mi je lakše kad vidim vesti na kojima bivši otporaš Lomen najavljuje jezivu reakciju države na one koji su pokušali da vlast uzdrmaju demonstracijama. To je jedini logičan odgovor svake vlasti koja ima monopol sile. Država Srbija, jasno nema taj monopol više na Kosovu, jer ga posle svojih akcija ne zaslužuje. Niti može da ga sprovodi na Sandžaku, gde je ugrožena manjina Bošnjaka, samo fašista bi poželeo nove sukobe. Ali može i treba da ima monopol sile kad god nacoši pokušaju da ga ospore! Oni su došli moj Beograd da ruše! Nema veze, ako su došli i sa Vračara, Beograd je više moj nego njihov iako sam ja rođen u Zaječaru. Jer meni više pripada u civilizacijskom smislu. I treba vlast da ih otera na višegodišnje robije, šteta što više nije Goli Otok u istoj državi...

I šta onda reći onim najgorim ljigama, relativizatorima i lažnim legalistima, koji će sad da pominju neka prava uhapšenih?! Razmišljam o tome dok krećem u kafić, gde ću pričati utiske svojim prijateljima, onima koji nisu imali dovoljno hrabrosti da se prijave na Paradu. Fašisti su vikali da peder gradom neće šetati, a naša parola neka bude da fašista, uopšte naci(onali)sta i patriJota neće mirno spavati. Nego kako nego nemirno da spavaju! Jednom, a to ce biti vrlo, vrlo skoro, kada ponovo dođe proevropska opcija na vlast u Srbiji, uvešće vanredno stanje, i neće biti uhapšeno 10.000 ljudi, već mnooogo, mnooogo, više! Ono što nije urađeno 5.oktobra, 6.oktobra, i za vreme vanrednog stanja, biće urađeno tada! A to je da će se i Srbija i njeni građani osloboditi prošlosti, koja se stalno vraća u vidu vas koji večno sanjate ratove i ubijanja, i večito legijalistički lelemudite! E,pa legalistički lelemudi, doći ce vam kraj, budite sigurni, kad-tad!