Каже није наше

У свом претходном блогу о Рунама сам ничим неизазван поменуо оптужбу коју нисам добио, ону за секташтво. С обзиром да је тема била однос човека и заједнице, то ми је добро дошло. А сада ћу рећи нешто о ономе што сам чуо као замерку рунском систему, и бављењу истим. Причи да то није наше посветићемо се мало касније, а сада оно што се такође помиње у складу са тим - Њу ејџ
Тај појам може да значи разне ствари, и већ сам одговорио на једно таксативно дато мудровање. Са већином "оптужби" сам се чак сложио, мада не са свима. Како рече Хенри VIII - имали смо вегетаријанце у 15. веку, звали смо их сељаци. Али прилепком званим "Њу ејџ" жели се нешто дискредитовати као новотарија, обнављање нечега где нема континуитета, па самим тим губи вредност, етц. Континуитет може бити проблем ако инсистирамо на реконструкцији. Но ако са друге стране имамо да нешто прелази из А у Б, из Б у В... и тако све до Ш, макар и не било прекида колико је то Ш слично оном А, а представља нам се као да јесте... Узмимо на пример обичај крсне славе, тако карактеристичан у слатком православљу. При томе уопште не инсистирам да се тако нешто не помиње у Библији, или да се слава може славити и пагански. Једноставно питање - колико се слава слави на сличан начин као некада?! Не много, ако изузмемо црквени ритуал, који сигурно сви не упражњавају. Можда треба да испричам како се слава славила у Београду пре само сто година?
Небитно... Овакве приче су оно што с каже "напамет", долазе од људи који се нису ни распитали шта су у ствари Руне (не оптужујем за злонамерност, једноставно је условни рефлекс ставити етикету). Па веома кратко - Руне су симболи, а симболи нешто значе. Да би се проникло значење није нужно веровање (исконско или модерно), ја заправо рекох да откако радим са Рунама себе све више сматрам атеистом. Вратићемо се касније на то колико се то значење може наћи код нечег "нашег"...
Задржимо се сад на ономе да "то није наше", при чему се обично наше узима као словенско. Рећи ћу да је све то донекле арбитрарно. Наравно, постоје словенски језици, и одговарајућа наука ће нам рећи по чему се разликују рецимо од романских. Али постоје и индоевропски језици, где спадају и словенски и романски. Ствар је избора са чим ће се неко идентификовати.
Неко може да сматра својим само Србе који се тако сматрају (да не кажем осећају, то има и неке друге конотације). Такви често под тиме мисле тачно на Србе православце. Али има и то својих мана. Многи од ових искључивих сматрају да су Хрвати покатоличени Срби, односно да хрватски језик не постоји. Могао бих се сложити са закључком за штокавску варијанту. Међутим, ако употребим "кроатизам", таквима ће сметати. Причам западну варијанту србског језика (како они кажу), у чему је проблем!?
Можемо се идентификовати јужнословенски. То се сад свело на неким килавим жаљењем за "ex-YU" (ја сам се родио у СФРЈ), али некад је била озбиљнија прича. Онда имамо културни идентитет који обухвата само Јужне Словене, са или без Бугара, с којима никад нисмо били "једно" - "Зид према Бугарској се подразумева".
Неки се идентификују са православним народима, где су онда Грци, Румуни и Арменци који не спадају међу Словене, а нису Пољаци, Чеси и Словаци - иначе нису ту ни Лужички Срби. Дакле, како рекох ствари нису тако једноставне. Иако се свака ова подела (или бар већина њих) може лако објаснити, видимо да је то ствар избора људи, у коју ће фиоку ући.
Па што онда избор не би отишао на све аријевске народе, или још шире на духовност северног умереног појаса. Што укључује и Туранце и прве Американце. Сердари или самураји, исти курац. Ако овде уочавамо сличности, а уочавамо, и налазимо себе у томе, то можемо сасвим легитимно сматрати "својим" или "нашим". Приметили сте наводнике. То је зато што Срби данас нису исти као они Срби од пре сто година. Мислите о томе...
Треба имати у виду да од почетка причам о културном идентитету. Политички је ствар другачија, јер свуда имамо националне државе (ма у ком облику, и још увек без обзира на модерне промене) којима смо лојални или не. Једино паметно што рече одлазећа Тереза Меј - ако си грађанин целог света, онда ниси грађанин ничега. Ту мислим на оданост заједници.
Но ипак, неко може рећи да му је нешто (макар релативно) ближе, па је легитимно за то се определити. Видећемо на студији случаја постоји ли нешто такво. Нешто што би сасвим заменило ове германске Руне Футарка.

Словенске руне и остали другари



На слици десно су тзв. Словенске Руне. Не треба много сумњати да су међу Словенима некада постојале Руне, тиме сам се бавио у свом првом рунском блогу. Међутим, о томе знамо мало и, осим у случају подударности, те чрте и резе нису биле као ове руне десно. Ако је нека тако изгледала, да ли је имала исто име?!? 
Биће да је ово изум овог века, или можда с краја прошлог. Што је доста занимљиво из угла оптужби да је бављење Футарком Њу ејџ, новотарија, нешто што "није наше"... Имамо ли ми рунске песме које су преживеле из периода паганства или раног двоверства, а везане су за ове или неке друге Руне Словена?!
Е сад, како Стефан Молину рече - филозофија је процес, а не закључак. Ја сам заиста мислио да ћу наћи само две или три одреднице, ако потражим рецимо "Руна Радуга", али изашло је много више. Дакле, материјала има, све што видех је на руском (што мени није проблем). Да ли је то повезано са тзв. Инглиистима, не знам. Само треба имати у виду да квантитет не значи нужно прелазак у квалитет. И код ових "обичних руна" сам видео разне ствари, рецимо повезивање са хороскопским знацима...
Ако неко (из идентитетских или других разлога) жели овим да се бави, мој је савет да прво добро изучи оне германске Руне, о којима се више зна, и у континуитету зна, и то из неког доброг извора (јер рекох - има свега). Онда, ако жели повезивање са религијом древних Словена, Чајкановић је обавезан избор (и извор) а и Петровића би било добро прочитати. Тако се можемо бавити тим стварима, а да има смисла.
Но неко, више православан (хришћанство источног обреда, које се код нас од 17. века зове православље), могао би понудити неке друге опције. Рецимо, чух да слова азбуке (Аз, Буки, Веди, Глагољи...) имају моћна имена. И то је, отприлике, све! Нема никаквих записа о употреби појединачних слова овако или онако, чак рекао бих да је то супротно природи хришћанства из којег су настале (образлагање сада прескачем). Неко ко би се тиме бавио морао би да измисли своје значење (онда сетимо се оптужби - новотарија, Њу ејџ...). И да, та слова су стара нешто преко хиљаду година, мада вуку порекло од грчких, хебрејских, феничанских, можда и винчанских...
Посто и дуга традиција гледања у шољу, што јес неки облик гатања, односно дивинације. Ова традиција у нас постоји од како се пије кафа, из белих шољица. Тешко да је реч о стотинама година, а о хиљадама сигурно није. Но вратимо се на почетак - Руне су симболи, а симболи нешто значе. Ово је слободна дивинација (назваћу је тако) где неко гледа у нешто невезано за дате симболе. Као што су некада гледали у кости, а сада то имамо углавном у умјетности. Заправо је то "јача ствар", али тражи већи таленат. Управо је примена симбола, као што су Руне или Тарот, да се ствари олакшају, лакше размењују (јебига, разум ради кроз класификацију), те да се омогући даљи развој и примена у магији и (животној) филозофији. 
Сада нећу објашњавати зашто Руне, а не Тарот, Кабала или нешто треће. Укратко - делимично је реч о једноставности, делимично ипак о идентификацији, што рекох горе ипак је ово из северног умереног појаса, а не из пустиње...
Иван Вукадиновић




Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину