Да ли је ово атеизам

Речју, универзално учење света подучава нас да све видљиве структуре овога света – све ствари и бића – јесу последице једне свеприсутне силе, из које оне настају, а она их подржава и испуњава током периода манифестације, да би на крају морали у њој да се растворе. Та сила је у науци позната као енергија, Меланежанима као мана, Сијукси Индијанцима као ваконда, Индусима као шакти, а хришћанима као моћ Божија. Њену манифестацију унутар психе психоаналитичари називају либидо. А њена манифестација у космосу јесте структура и флукс самог тог космоса.
Џозеф Кембел, Херој са хиљаду лица

Дакле, питање је како ћемо ту свеприсутну силу назвати али, како ћемо видети, то није једино питање. Подсетио бих прво да сам поменуту енергију (за неке неочекивано) описао као стабилно стање материје. Енергија је оно што је било и остаје, појединачне ствари се мењају. Но пре него што кренемо у постављање случаја за (или против) атеизма, искрено бих питао - чему све то?! 
Нема сумње да је реч о фијоци, али раз-ум обично делује по фијокама. Оне су веома добре да амплификују дискусију, некад је већ покрену нечијим чуђењем око појма, некога изнервирају па постане занимљив. Истина, треба имати у виду да фијоке најчешће могу да дискусију одведу путем ситних зађевица. Посебно та подела на вернике и атеисте...

Треба признати да ствари овде нису исте, односно симетричне. Верника има много више (тренутно, у Србији) па је ефекат остаркизма јачи, са друге стране има атеЈиста који се својски труде да мањак квантитета надокнаде "квалитетом". Мислим ту на Стојадиновићев Забавник, односно нешто што се зове "Атеисти Србије". Све по формули написаној на оном графиту - мало нас је, ал' смо говна
Са друге стране, тешко да ће неки верник истицати веровање онако апстрактно, дакле он истиче своју веру, дакле неку одређену веру (религију). Што ће рећи, јопет фијока, и могућност да те због тога нападне не само атеиста, него и други верник - скоро по правилу наложени припадник већинске верске заједнице, обично мушкарац (женска религиозност је другачија, ни ту нисмо исти, што не значи да је "боља", ал' то би била тема посебног блога).
У том смислу узео сам неко "правило" да узимам супротан став од оних који се просипају глупостима. Добро де, по мени глупостима, али тешко да ће ме неко скоро разуверити да су у питању глупости. Ако неки причају да је од пресудне важности да ли је неко верник или атеиста, па још верник исте групе која постаје облик идентитета, па онда неко упражњавање обичаја/ритуала, декларисање (не) припадности (последње што ми је привукло пажњу је "не честитајте ми Божић") узимам атеистички став. И ту треба раздвојити да ли нешто смета или не Богу (ако такав постоји) и зашто би му сметало, од тога шта је добро за заједницу, која ипак обухвата (само) део људи. За заједницу је битно да ли је нешто уједињује или дели, као и каквом односу према другим заједницама води.
Са друге стране, ако неко узима став да се цео свет може свести на оно што се исере и испиша (односно може мерити), онда јопет узимам супротан став. Могло би се рећи "вернички", али има ту једна зачкољица. Веље атеЈисте не нервира много кад се неко изјашњава као верник (како рекосмо одређене религије), то је рецимо ситуација коју су навикли да хендлују, или тако бар мисле. Али ако кажеш да си верујући ("не знам али верујем"), при чему и тај атеиста само верује у оно што мисли да је сигурно - то је већ друга прича. У културно-политичким расправама може бити јако бранити право верника на различитост. Како су (нео)атеисти по правилу либералистичке пахуљице, које кукају кад их неко назива издајницима (рецимо), тешко да могу принципијелно бранити право верника да не буду називани именима, која они тако радо расипају (а не желе да их се назива)...

Најзад, пређимо на метафизику. У принципу и даље стојим иза онога што сам рекао о појму Бога. У једној реченици - о тим стварима мало тога можемо знати. Знање је крхко иначе, на терену религије посебно.
Додајмо сад још неке проблеме. За Бога се мисли да је свеобухватан, што је онда проблем јер имамо разне "провајдере", како вели слика, који сви долазе из ограничене људске перспективе. Дакле "Бог", како га они виде, мора такође бити ограничен. Зато рекох да је консистентније веровати у богове, који у принципу јесу такође ограничени и не заваравамо се да је другачије. 
Питерсон је једном поменуо "хебрејски коан" (да, звучи чудно) по којем су Богу једино недостајала ограничења, па је створио човека као ограничено биће. Могуће, макар можемо рећи да је фер претпоставка... Међутим, не стреме ли све религије ка неограниченом!? Код неких је то по Божијој милости после смрти, ако си слуга покоран; код неких спровођењем одређених техника, вежби, аскезе. Све само да човек изгуби и ону једину ствар коју ни Бог није имао.
И без тога, сама неограниченост или свеобухватност носи проблеме (и ако претпоставимо да је нека религија из своје ограничене перспективе истинита, или да је стварно једина дошла објавом од Бога, што ће рећи да су све остале лажне). Како смо ми ограничени, Божија неограниченост подразумева укудање сваке антропоморфне перспективе. Из перспективе неограниченог бића интелигенција или слободна воља немају никакво значење. Не можемо рећи да их нема, просто немају значење. Интелигенција је способност усвајања нових знања и концепата, како је може имати неко ко већ све зна?! Слободна воља значи способност избора, али како може правити изборе неко ко једноставно Јесте (све)?! А када посматрамо људско биће у светлости постојања неограниченог ентитета, добијамо зашто сам поставио да слободна воља у уобичајеном значењу те речи не постоји.
Нешто је другачија ситуација када причамо о боговима (дакле множина). Овде немамо проблем неограничености, рекох већ да богови јесу ограничени. Они од богова који се ближе свеобухватности, као рецимо Сварог, постају нам све даљи, теже доступни, и чак се мање славе (мање од, рецимо, конкретног Перуна). Проблем почетка остаје, али можемо признати да нико не зна, као што је речено у Риг Веди Химна Стварања
То не значи да и овде немамо проблема. Рецимо, оно што бих ја назвао проблемом суптилних разлика. Богови нису неограничени, нити су изван овога света, подлежу његовим правилима (рецимо Один ономе што су рекле Норне - суђаје). Неки заговорници паганства се буквално хвале тиме да су богови иманентни. Онда можемо питати - по чему се то богови разликују од људи?! Да ли је разлика само квантитативна, не и квалитативна? 
Давана су чак "натуралистичка" објашњења у смислу да богови живе на другим планетама, или да су то некадашњи јунаци. Проблем је што данашњи човек од тога, осим идентитета и можда некаквог општег усмерења, нема ништа! Зашто онда не бих богове сматрао метафорама ко-зна-чега!? Полазивши од онога да "све је у глави", односно развоја себе и својих моћи.

Сада се већ можемо приближавати решавању проблема. Ако je у материјалу Руне Хагалаз, што је прва руна друге фамилије, речено да цело човечанство НИЈЕ предмет интересовања Универзума, а посебно то не може бити неки појединац (рецимо ти читаоче), онда је то по мени пар екселанс атеистички став. Став достојан Лавкрафта који је успевао да уплаши (друге) атеисте својим причама у којима у космичким безданима нема ничег људског, па ни знање није моћ, него увод у лудило... Наравно, реч Универзум је сасвим замењива речју Бог, што може бити згодно ако желимо да нервирамо неке, оне поменуте на почетку блога.
Шта онда човек може? Прихватити правила игре (своја ограничења, спознај себе писало је на улазу у Делфе) и можда чак уживати у игри - Ниче је то назвао amor fati. И можда неку слабу могућност некаквог избављења, преласка на "виши ниво"...
То никако не значи да су сцијентисти илити неоатеисти у праву, да се све своди на каузалне везе које се могу измерити, дакле како већ колоквијално рекох: оно што се исере и испиша. Ако су богови метафоре, то су и науке. Истина, метафоре корисне у другим областима живота (пре свега техници, дакле вештини). Из угла квантне механике (рецимо, а није само реч о квантима) научна објашњења могу бити подједнако удаљена од онога што "стварно постоји".
А могли бисмо рећи, сложивши се са оним што рече Доријан Нуај, да светом влада формула. Овакав став нас подједнако удаљава од "дечијег свезнања" науке (сцијентизма, тзв. владавине разума) као и религије. Чак је консистентније (намерно нисам хтео рећи да је нешто "боље") веровати у једног свемогућег Бога, јер онда и даље сматрамо да су мистериозни путеви Његови, а не да се залуђујемо како све можемо сами знати. Ми уз помоћ наводно свемогућег научног метода.
Па шта онда уопште постоји? Даћу неколико назнака, заправо подсетити на оно што сам већ говорио. Према Бертранду Раселу свет се састоји од догађаја. Они се појављују у материјалној и менталној сфери, а ми можемо знати само оно што је прошло кроз нашу свест, дакле ментал. Ако светом влада формула, начин њеног сазнавања је превасходно субјективан. Он постаје "објективан" тек договором више људи, који може постати договор целе цивилизације ако је он ефикасан. То је рецимо научни метод. Али не своди се све на науку...
Већ сам о томе говорио као о неутралном монизму. Догађаји су део Индрине мреже. Ако је ова мрежа флексибилна, она се може мењати не само у будућности, него и у прошлости (онда је и прошлост промењива). У том случају могла би постојати слободна воља. Ако уклонимо догађаје остаје нам само пука садашњост (pure nowness је бољи назив него pure experience или pure awareness - јер ове друге две ознаке подразумевају постојање свести која би била свесна или нешто осећала... ако бисмо се хтели уклонити из условљеног света све што би нам остало је ефекат који настаје кад ударамо дланом о длан и помислимо сада-сада-сада...).
То би било то, па сад читаоче просуди је ли атеизам, теизам, некаква вера или шта већ.
Иван Вукадиновић



Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину