О човеку и науци (Светац и грешник)

Чудан наслов за научно-популарну књигу, мада дело Предрага Слијепчевића није само то. Заправо, када сам видео ивент, како се то српски каже, позив на промоцију, нисам био сигуран да ли је реч о научној књизи или роману. Ни након читања не бих стављао у фијоку, ако већ треба опис рекао бих да је оно филозофско дело које се може читати као роман
Слијепчевић баш почиње од своје (научне) филозофије коју описује као научни индетерминизам. С обзиром да себе сматрам детерминистом, али у ширем филозофском смислу, проверих своје погледе. Верујем да је на неком нивоу све одређено, али човеком владају мрачне и непознате силе. Фројд је то открио на нивоу психе, квантни механичари на нивоу физике, и наставља се у том смеру новим открићима (нпр. тамна енергија). Психоанализа се данас сматра псеудонауком, Слијепчевић је ту у праву, али баш зато што је хтела да компликоване узроке сведе на један именитељ. Код Фројда је то, наравно, био секс...
Како човек не може спознати све узроке најбоље да се понашамо као да имамо слободну вољу, што укључује одговорност према другима. Другачије би било када би држава имала начина да спречи злочине (филм Minority Report), или "исправи неправде", али онда је питање шта је све неправда... Овако, остајемо на својим одлукама, ма који били њихови узроци, и то је веома битно кад год имамо промишљање света и његове будућности, као што имамо у делу Светац и грешник (Академска књига).
Тако сматрам да сам и ја научни индетерминиста, у сваком случају никада нисам био фан речи "наука ће објаснити". Вратимо се Слијепчевићу, он управо научни детерминизам (позитивизам) види као узрок материјалистичке стихије, која је чак геолошку еру у којој живимо претворила у антропоцен, време у којем се само хипертрофирани човек пита (или бар он мисли да се једини пита). Слијепчевић позива две помоћнице - једна је баш Алиса (Луиса Керола), друга је Живана, која име дугује словенској богињи живота (што у овом делу није речено). Богиња Живана одговара донекле грчкој богињи Гаји (Земљи), која је инспирисала чувену Гаја хипотезу, по којој Земља има одлике живог организма. Друго име за то је биосфера (геолошки слој, површина), док човековом деловању антропоцена одговара ноосфера, чиме добијамо име дела Вернадског, кога Слијепчевић (само) помиње. 
Зато се помињу многи други научници и мислиоци који деле "Алисин поглед", а то су Еуген Вигнер (физичар и нобеловац), Алфред Норт Вајтхед (математичар и филозоф), Артур Кестлер (писац и неконвенционални мислилац), Карл Попер (филозоф науке), Мартин Хајдегер (филозоф)... Ипак, овај поглед на свет није доминантан, и тешко да ће то скоро постати, јер наука је постала уносна индустрија, о чему Слијепчевић убедљиво говори.

Артур Кестлер мени је најпознатији као аутор књиге Тринаесто племе, у којој износи хазарску хипотезу (једно је кад Јеврејин каже одакле мисли да су му преци, друго су лупетања Дејана Лучића). Кестлерова књига је утицала на чак три моја романа...
Но много већем броју људи Кестлер је најпознатији по роману Помрачење у подне, где је опљунуо по стаљинизму. Данас знамо да је ЦИА финансирала рад на том делу, што је Слијепчевић могао поменути (ако је већ помињао рецимо везе Хајдегера са нацистима). Као Кестлерову тамну страну Слијепчевић наводи да му силовање није страно, а када се стар и болестан убио, натерао је на то и своју много млађу и здраву жену Синтију.
Слијепчевићу је Кестлер битан због концепта холона, који се може објаснити као део-целина. Према нижим хијерархијским структурама он је целина, за више је део. Кестлер тврди да више од обичне себичности проблем прави човекова интегративност, жеља да се свет подреди идеологијама. Међутим, Слијепчевић исправља Кестлера - он није видео да су социјални организми такође холон, оно што би појединцу могла бити интегративност, за један суперорганизам (државу) просто је облик себичности. Зато што је човек еусоцијална врста, а да бисмо то схватили, потребна нам је друга таква врста, а то нису наши сродници примати него мрави.
Овај део је за потписника ових редова веома занимљив. Као клинац, а и прошле године ми се то догодило, проводио сам не мало времена посматрајући мраве. Посебно су ми били занимљиви они нешто већи, које сам налазио на мору (биће да им одговара средоземна клима). Цртао сам у свеске мапе и писао историје мрављих држава, које су некако пратиле обрисе карти људима познатог света. Можда смешно, јер колика ли је простом мраву нека географска област смислена људима. Но можда не баш толико бесмислено, јер рецимо да у Јапану постоји мравља суперколонија која је процењена на 307 милиона примерака и налази се на површини два и по квадратна километра, што би одговарало простору древних људских метропола, као што су Винча или Ур...
Мраве као еусоцијалну врсту проучавао је научник О Вилсон, који је навео три кључна елемента који одређују еусоцијалност:
  • постојање неколико генерација унутар групе;
  • брига о подмлатку на нивоу групе;
  • деоба репродуктивног рада.
Јасно је да то имамо код мрава, где скоро целу популацију чине неплодне радилице, са различитим улогама (раднице, ратнице)... Код човека Слијепчевић помиње проучавање менопаузе код жена (код сисара женка је плодна и у дубокој старости), што би могло имати везе са улогом бака које надгледају мајке. (Занимљиво је да нека разматрања о томе шта наталитет одржава на нивоу наводе много себичније разлоге - људи желе да се неко брине о њима у старости, савремени пензиони системи се као о томе брину, па наталитет опада...)
Бројне су сличности људи и мрава, рецимо да би сви густо запаковани чинили коцку исте запремине. Да би нам то показао Слијепчевић даје пример "квазимравињака", као што је рецимо Београд. Али асистент Алиса поставља питање - шта нас то разликује од мрава, навести једну ствар? Мени је пало напамет да би човек могао опстати ван шире заједнице, мрав не. Сам сам схватио како грешим - оно јесте теоретски (биолошки) тачно, међутим ко би се данас могао похвалити да може живети ван инфраструктурног и технолошког контекста суперорганизма (цивилизације) у којој људи живе!? Алиса вели да сви грешимо, јер мравље заједнице су засноване скоро искључиво од жена.
Овде се морам не сложити... Када сам критиковао ону постмодерну феминистичку причу како има 67 родова, рекох да треба размишљати о слојевима, у којима се "распоређују" само два пола (или рода). На оном генетском слоју јесте реч о женкама, међутим како су оне (код мрава трајно) функционално неплодне радилице (иначе то је изворно значење англизма дрон, којег често срећемо) не бисмо могли причати о женама као што их имамо у својој врсти. Мада, како напредује феминизам трећег таласа, није немогуће да ће рађање остати привилегија (?!) малобројних, док ће огромна већина жена "уживати" у статусу (трајно?) неплодних, асексуалних бића.
Но Слијепчевић иде даље са родном тематиком, веома домишљато убацујући Топаловиће као метафору људске (псеудо)цивилизације. Они су носиоци онога што Доријан Нуај назива псеудопрогресом, са својом идејом крематоријума. Мање (али стварно само мало мање) зло је "конзервативац" Били Питон који би и даље да ископава сандуке, или да уђе у посао, што му ови не дају. Кристина (једина жена осим слушкиње) је метафора државе (иначе углавном женског рода, као наша Србија). Најзад Ђенка, у којег је заљубљена, је пример муватора (популисте? компрадорске елите?)... Филм се наравно зове Маратонци трче почасни круг, али смо ми Топаловићи (људи) заправо лажни маратонци, јер брзо стигосмо до тог последњег круга, док мрави трче преко сто милиона година. 
Веома домишљато и углавном тачно. Без обзира на сву причу о феминизму, јасно је да су и даље неки мушкарци (Ротшилди, Рокфелери, Сороши...) водитељи параде. Слијепчевић даје речити пример родног састава САНУ (која по потписнику ових редова не би требало да постоји). Поставља се питање је ли он можда феминиста?
Иако наводи овакво људско понашање као један екстрем (где су мрави супротан екстрем гинекократије), не би се то могло рећи. Као биолог Слијепчевић неће рећи како су ове улоге "друштвени конструкт". Али ако су биолошке да ли су неизбежне?!? И ту не мислимо само на родне улоге, него уопште проблеме које је човек узроковао. Сетимо се да је аутор књиге научни индетерминиста.
Слијепчевић дотиче стварно радикалне теме. Друга еусоцијална (и еутехнолошка) врста мрави такође је веома успешна. У бразилским шумама листорезачице троше до 17 одсто биомасе. Међутим, оне плаћају огромни данак од 99 одсто (само један проценат колонија преживи). Да су само мало успешније (да поткрадају Живану, како Слијепчевић тврди да људи раде), брзо би оставиле целе континенте без вегетације. Из те чињенице само је корак до веома радикалних закључака, какве смо иначе могли видети и из полузваничних кругова. Реч је о оним причама о контроли популације, "златној милијарди" и слично. Добро је што Слијепчевић не помиње таква решења. Он не размишља ни о археофутуризму Гијом Фаја, према којем би већи део популације живео примитивно, мањи футуристички... Поставља се питање: Шта је онда решење?!

Вратимо се еутехнологији. Човек и само још неколико врста су еутехнолошке - мрави, термити, пчеле, бубе поткорњаци. Да бисмо имали еутехнологију потребан је спој технике, знања, организације и производа. То имамо како код човека, тако и код наведених инсеката. Само што је човек са својом пољопривредом кренуо у погрешном смеру, Слијепчевић се ту позива на мишљења других аутора. И данашња наука је еутехнологија, она нема за циљ знање него креирање богатства, при чему је цео свет средство. 
Ако бих имао замерку овој књизи, она је следећа - отишло се стварно дубоко и далеко. Одавно је човек изабрао пољопривреду какву има. Помињу се и идеје (Кестлер?) како је људски мозак хипертрофиран - у чему можда има истине будући да је хобит са Јаве палио ватри имајући мозак величине шимпанзе. Са друге стране имамо много невиније идеје о когнитивној флуидности (и њеном застоју у модерним временима), па и оно како је филозофија предсократоваца била боља (ништа од тога, реченог, није само по себи спорно). Тамо где даје решења Слијепчевић остаје на оном скромнијем нивоу - рецимо реформи науке. Онда није сасвим јасно зашто је требало да размишљамо о томе није ли нешто фундаментално лоше у вези са нама, људима. Осим ако не треба да прихватимо да решења нема (што пар пута помиње Слијепчевић), да смо једноставно у двојној природи свеца и грешника. Али ови проблеми нису "академски" а ни "филозофски" у смислу да имамо сво време овога света да о њима размишљамо. Јер време истиче и опасност није по саму Природу, већ по нас људе које Живана једноставно може да одбаци.
Иван Вукадиновић

А што се тиче природе односа човека према Природи, најбоље је завршити цитатом којим је Слијепчевић почео.

Ми људи смо исти као и наши планетарни рођаци. Не можемо уништити природу; можемо само нашкодити себи. Веровање да можемо уништити све што је живо, укључујући и микробе који расту у воденим котловима нуклеарних електрана, или у кључалим гејзерима на дну океана, смешно је. Слушам наше биљне и животињске рођаке како се зезају, „Могли смо без вас раније, можемо и сад“, певушећи хармонично. Већина њих, микроби, китови, инсекти, биљке и птице још увек певају. Тропске шуме тихо зује за себе чекајући да завршимо арогантну сечу па да се врате послу нормалног раста. И сви они наставиће какофоније и хармоније задуго након што нас не буде.
Лин Маргулис, Симбиотска планета

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Russellova hipoteza - svijet nastao prije pet minuta