Где беше ти кад темеље света подизах ја

Ово јесте из Библије, тачније Књига о Јову. А видећемо како се још може читати Библија, по потписнику ових редова на најпродуктивнији начин. Цитирао сам по сећању, тако да нема смисла постављати питање чији је превод, итсл.

Као што сам већ писао, Књига о Јову је најдаље докле је стигла теодикеја (оправдавање Бога, објашњење откуд Зло у свету) у Старом завету. То објашњење је у потпуности овоземаљско, односно нема ту много трансцендентног (у конкретном случају онога што је иза биолошког живота). Каснији развој у Новом завету ионако је само донео манипулацију наводном божанском љубављу... 

Такође је занимљиво да иако је Сатан присутан у овом тексту, његова је улога помоћника, овај текст највише у Старом завету помиње баш божанску свемоћ. То ће рећи да се постојање Зла (или неправде) не оправдава постојањем Богу супротне силе, која му ионако не може бити равна. Узгред, не објашњава се ни слободном вољом, која се у Библији нигде не помиње (тим речима), а ствар је теолошких расправа колико се одређене ствари могу овом наводном појавом објашњавати... Заправо објашњење Зла можда није далеко од оног које сам ја дао, оно је конструкционо.

Јер не треба много да се удубимо у речи наслова овог блога. Зло постоји из разлога ситном човеку непојамних, с обзиром да он (или ти, или ја) није правио свет, не може ни разумети зашто се нешто догађа тако како се догађа. Нити његов приговор може бити смислен. (Са друге стране, нема много смисла ни таквом ситном човеку приписивати одговорност, посебно ако је као у случају Јова не можемо ни наћи). 

Логика нам се ипак, макар представља, као нешто изнад појединачног људског расуђивања. Она је као таква постала и део теологије. Одавно је речено да има ствари које ни Бог не може. Не, није оно да Бог "не може "бити зао"", како ми рече један апологета хришћанства. У Исаији лепо пише од кога је (и) зло, и књига о Јову то макар посредно признаје. Реч је о томе да Бог не може радити контрадикторне ствари, а да оне за нас остану у сфери логичног (остало је мистика, али се овде њом не бавимо). Дакле, као што рекох у свом блогу о Злу (део филозофског дела), Бог би могао направити свет без Зла, али нам он не би био много занимљив, питање да ли бисмо га могли светом назвати (јер све би било једнолично и непромењиво).

Постоји и много приземније, на људском нивоу, тумачење насловних речи. Али да бисмо дошли до њега треба видети како уопште читати Библију (Стари завет), а да бисмо дошли дотле ваља нам видети и како не ваља читати Библију. Ако у њој не тражимо оно што не можемо наћи, ово дело би могло да нам се свиди чак и ако нисмо хришћани (односно ако нисмо јахвисти). 

Погледајмо онда насловне речи. Оне се јасно надовезују на књигу Постања, односно оно како је Бог створио свет. Критике атеиста на оно "и виде Бог да је добро" имају смисла. Ако је Бог свезнајући шта има да гледа да ли је добро!? Неко би рекао да би се дивио (самом себи!?), али зар није све већ било у Његовом уму?! Ни одговор "може му се", није баш смислен, јер не би ли Бог требало да дела према Принципу довољног разлога, или према Принципу најмањег деловања, који спада у божанске принципе Природе - дакле, зашто би чак и бесконачно биће радило нешто што му ни по чему не доприноси?! (Али Бог је већ свеобухватан, па не мора ништа да ради јер нема шта себи допринети...)

Тако лако видимо како је бесмислен и онај најшире схваћен креационизам ("ја сам креациониста јер верујем да ме је Бог створио" - рече један верник), ако Стварање схвата онако како људи нешто стварају. Даглас Адамс, иначе атеиста, дао је можда најбоље објашњење "своје религије". Како ми људи нешто стварамо да бисмо преживели (рецимо одеремо животињску кожу да се не бисмо смрзли, не чекамо да еволуирамо па имамо своје крзно кад уђемо у хладније пределе), претпостављамо и да је начелно добро уређен свет неко створио. Сматра се да делфини и китови имају начин комуникације који би се могао звати језик. Ако је тако можда имају концепт божанског. Занимљиво би било видети како врсте које нису технолошке (данас бисмо рекли еусоцијалне) виде своје богове...

Тако видимо да је атеизам добар у рушењу (како би сад рекли, дебунковању) монотеизма, али биће да нема тако лак задатак у оповргавању политеизма. Богови јесу персонификације, начин објашњавања феномена, као што је наука један други начин објашњења... Међу њима нема свемоћних, а у нашој вери бог творац Сварог се толико мало помиње (што га не чини мање занимљивим), да неки формалисти сумњају да је исти уопште "постојао" (односно сматрају да наши стари за њега нису ни знали, да је он каснија измишљотина). Стварање није ex nihillo већ пре уређење света из хаоса. (Понешто бисмо могли објаснити и ако као Џозеф Смит тумачимо оно да је "Бог човеку удахнуо душу" тиме да је душа већ постојала, што је преегзистенција). Слично овоме не видим како би атеизам логички оповргао хиндуизам или сличну источњачку религију, где наравно није објашњено да је Бог стварао свет као да је зидао кућу. Наравно, неко и даље може да не верује, што је само лични став. 

Мало смо проширили тему о томе како Библију не треба читати, па да видимо како треба. Неко рече да је Стари завет историја јеврејског народа. Ни то није сасвим тачно. Ако бисмо гледали логички, много шта не би пило воду (у Егзодусу испада да трећина становника напушта Египат, а о томе у Египту немамо ни један једини писани траг!). 

Библију треба читати као фикцију. Лепши израз за то је мит. Исти израз хришћани ионако одбацују, а за не-хришћанина битно је како на мит гледа (не верујем да има много оних који се истима ругају међу мојим читаоцима). Ако на митове гледаш афирмативно, онда је на теби да одредиш меру у којој ћеш Библију поредити са неким другим делима (Илијада, Махабхарата, Еда, Келевала, Велесова књига...) и на тај начин је ценити. Уопште не мораш сматрати Библију вредносно блиском овим делима, да би из ње извукао неку поуку...

Јер на крају крајева, свака фикција јесте у ономе што она нама говори, о животу који живимо...

Погледајмо, најзад, шта ако би насловне речи рекао не Бог, него неко од нас. (Иначе бисмо Јахвеа могли сматрати не бесконачним бићем, какав по Фројду није ни био на почетку, него (полу)богом, узурпатором, лидером људи, Анунакијем...)

А факат смо сви творци (макар малим почетним словом), претварајући у свом животу нешто у нешто. Наравно, има и критичара, и оних који измисле ништа ни из чега... У том смислу, као што бисмо могли људски (одвише људски, додао би Ниче, но он је ваљда мислио на Нови завет), посматрати и оно кад Јахве каже - молили сте се другим боговима које не знате, сад нек вас они из гована ваде (добро, није баш тако речено...). Као у филму Национална класа "Може Жиле, рекли су може да се убуџи!" "Онда нека ти убуџи ко ти тако рекао, ја не умем". Сасвим нормална, животна ситуација, зар не...

То важи и за ове речи. Сви смо ми некада изложени критикама свог дела, од стране оних који исто нису радили. Одакле им право да уопште нешто кажу?!? Некад им закон, односно својина и хијерархија, дају то право (они би то видели чак као обавезу), али то ништа не мења на ствари. Јер можемо пожелети да таквом критичару саспемо у лице - Где беше ти кад темеље света (свог дела) подизах ја!

Иван Вукадиновић