Постови

Приказују се постови за 2018

Волите ли планинске реке?

Слика
Као и многе друге разорне глупости, и ова нам долази од наше драге ЕУропске уније. "Србија је као потписница уговора о оснивању Енергетске заједнице земаља југоисточне Европе и Европске уније у обавези да до 2020. из обновљивих извора подмирује 27 одсто својих потреба за електричном енергијом". У позадини свега је, наравно, она ложњава око глобалног загревања. Нећу улазити сад у питање неке научне оправданости целе те приче. Погледајте део Фрогс ен грандмадрс, где сам раније рекао (са другим примерима) како се бркају ствари. У страху су велике очи, па "нешто мора да се уради". А неко од тога зарађује. Онда се заборавља да нису сви обновиљиви извори енергије заиста еколошки. Пример тога су и ове деривационе мини хидроелектране.  Осим што уништавају природну средину, најлепшу планинску природну средину Србије, ове хидроелектране нам се не исплате. Нама, грађанима ове земље. То је зато што струју добијену из обновљивих извора, тзв. "зелену струју", повлашће…

Глогов колац и, си кларо, вампири

Слика
Како је настао обичај убијања вампира глоговим коцем? Према мом виђењу, кривудав пут који је водио његовом формирању прошао је кроз следеће етапе и преокрете: У својој прапостојбини, за коју Порфирогенит каже да се зове Бојка, наши су преци спаљивали мртве, а то су наставили да чине и пошто су, за владавине цара Ираклија, населили делове Далмације и Илирика, и формално се покрстили.У време ефикаснијег преобраћања народа у хришћанство, које је започео кнез Мутимир уз подршку цара Василија I, грчки свештеници, као организатори црквеног живота и промотери хришћанских обичаја, захтевају да се погреб спаљивањем замени сахрањивањем у земљу, ослањајући се на инструменте државне репресије, што у почетку изазива жесток отпор.Током времена присилна христијанизација даје резултате, па и укоп мртвих све више постаје правило, мада ломаче, ту и тамо, још горе. Ипак, незадовољство и даље тиња, нарочито у сеоским срединама, које су конзервативније и стога у већој мери привржене отачким обичајима. Реа…

Милан Ракић, Косовски мит и национално самоубиство

Слика
Ја знам добро, Боже, мане твога дела, Но ништа не могу замислити боље. Милан Ракић
У свом делу Национално самоубиство наш филозоф Александар Пражић се подухватио тешког задатка да утврди и објасни шта нас Србе води као народ ка самопоништењу. Још ћемо видети колико је филозоф у том задатку био успешан. Књига је објављена 2009. (наводи се и рачун по "ромејском календару" који користе родноверни, Старославци - 7517). Први део, којим се овде бавим, писан је раније у време НАТО агресије на Србију. Али кренућемо од краја, од неке врсте објашњења мотивације за такво дело, а мотивишући догађај се збио четврт века раније. Пражић се као студент друге године филозофије бавио Лајбницовом теодицејом. Према немачком филозофу (лужичко) српског порекла, људско виђење је огранично, а када би људи могли сагледати са становишта тоталитета онда би свака промена у божјем космичком плану, "свака мисао о промени набоље ма ког детаља у свету довела до јављања противречности", те би тако би…

Како слободна воља може постојати

Слика
Пре него почнемо, рецимо нешто о самој методологији коју овде користим. Иако сматрам да разум није све, напротив, да има своје границе, те границе испитивао сам управо рационалним методама, рецимо у свом филозофском делу. Тако је разум сам себи поставио ограничења. И мада тако оправдавам потребу за мистиком, ја не пишем као мистик, рецимо Мајстор Екхарт. Питање је колико се такве ствари уопште могу пренети речима, а ко није посебно инспирисан боље да се тога прихвата... У том смислу јасно је да ни Бог не може да ради ствари које су логички противречне, или боље рећи - ми тако нешто себи не можемо представити. У зену је могуће имати аплауз са једном руком, дати исказ који није ни прихватање ни негирање, али ово није зен. Што не значи да се од истог не може доста тога научити. Дакле, као што Бог не може да створи камен који не би могао подићи, или да направи округли квадрат, тако не може ни да створи биће чије поступке неће "унапред" знати а да остане свезнајућ (посебан пробл…

Енграми

Слика
Иако је уобичајено да лаици већ деценијама понављају реченицу како је највећи део људског мозга неистражен, наука у тој области, а поготову психологија, психијатрија и неурологија, напредовале су крупним корацима. Сада је увелико доказано да у сивој кори мозга, у виду биохемијских молекула постоје такозвани енграми. Њихова функција је несвакидашња. Они су одговорни за сећање на давне претке. Подвлачим, не на сећања из сопственог живота, већ на оно што су преживљавали они који су живели пре нас. Пракса нам је показала да људи који су преживели изузетно стресне ситуације или су, опет, имали тешке, механичке повреде мозга, умеју да проговоре језиком својих дедова, за које смо поуздано сигурни да га не препознају. Однекуд из њих почињу да извиру реченице које никада раније нити су изговорили, нити су у стању да их разумеју. То је језик, мета језик, којим су говорили људи које ови пацијенти никада нису могли да упознају јер су, заједно са својим начином живота, упокојени већ неколико веко…

Марсов кратер Миланковић

Слика
Тамо где дувају ледени урагани, горе на северу у близини вечно залеђене беле капе и северно од џиновског планетарног горостаса у имену Олимпус Монс налази се једна уснула српска територија или усамљени планетарни објекат под именом кратер Миланковић. Владо Милићевић
Један маркантни објекат на површини Марса носи име српског научника Милутина Миланковића. То је кратер пречника сто километара, најуочљивија ствар између огромног угашеног вулкана Олимпус Монс (према ономе што тренутно знамо највеће планине Сунчевог Система) и северне поларне капе. Писати књигу о томе било би можда "нешто ни из чега". Не сумњам да би научна студија о самом кратеру могла имати двестотињак страница, колико има књига Владе Милићевића. Само што би то били научни и технички подаци не много разумљиви широј публици... Међутим, постоји разлог зашто је Миланковић, одлуком међународне агенције, добио "свој" кратер. Као што се бавио циклусима осунчавања на Земљи и тако дао допринос коме не могу ни …

Гробљански обичаји старог Београда

Слика
ТОКОМ 1855. године Роман Заморски, пољски књижевник, описивао је старо гробље. Из онога што је писао и бележио, извирао је чудноват сплет паганске традиције, тако дуго сачуване међу Србима и Пољацима да му није било тешко да препозна. Стари богови су, изгледа, имали још нешто да кажу.  Он бележи, описујући место Палилула, као "гробље с малом црквицом, недалеко од Београда. Због положаја, који заузима на високој, стеновитој обали Дунава, то место је поприлично омиљено као шеталиште. Нарочито живо постаје овде за време црквене славе, која, ако се добро сећам, пада на св. Марка (према старом календару), и траје неколико дана. Тада Палилула по подне  пружа заиста редак призор. Цело, пространо гробље, поље које се граничи с њим и сви путеви који воде ка њему испуњени су шароликом многохиљадитом гомилом из града и околних села. Под тремом гостионице подигнуте уз гробљанску капију часте се вином и ракијом веселе гомиле, а у шаторима и кућицама подигнутим унаоколо одржава се прави вашар.…

Евроазијство не русофилија

Слика
Претресали смо ћаскајући у нашем удружењу грађана ко се све бави сличним стварима, дакле превасходно евроазијством. Речено је да евроазијство (чега нема много међу Србима) није исто што и русофилија (чега има колко хоћеш). Што ме је навело на думање... Евроазија се као појам може тумачити на разне начине. Лично мислим да је исправно баш онако како Њики то чини, мада је некима Евроазија синоним за бивши Совјетски Савез (у територијалном смислу), плус још неке територије (па би се искрено надали да је ту и Србија). Неки чак користе израз Русија - Евроазија. Међутим, још су први евроазијци уочили кључни геополитички значај Русије на целом континенту, као стожера без којег се конструкција распада. Дугин, много више геополитички опредељен, развио је ту идеју. По њему (од како нема царства Џингис Кана) други народ и не може да уједињава Евроазију. То би могли покушати Немци или Кинези и мимо Руса, међутим они би кренули са једне стране огромне копнене масе, што би водило до распада на друг…

Узајамна помоћ - фактор еволуције

Слика
Укратко, врховно правило унутар племена је „свако за све“, све док одвојена породица не раскине племенско јединство. Али то правило се не односи на суседне кланове или племена, чак ни кад су у савезу за узајамну заштиту. Свако племе, или клан, је посебна јединица. Баш као међу сисарима и птицама, територија је грубо подељена међу одвојеним племенима и границе се поштују, осим у време рата. Петар Кропоткин, Узајамна помоћ
Много давно нашао сам Mutual Aid by Peter Kropotkin на интернету, и одштампао на матричном штампачу. Нисам стигао да прочитам, тако на енглеском, и то остаде да пожути. Тада ме је занимао анархизам. У међувремену сам развио идеје за које сам мислио да су супротне, и да би можда у нечему другачије мислио, е да сам ово "капитално дело" прочитао. Недавно сам нашао на српском, уз веома српско име издавача MEDITERRAN PUBLISHING, Нови Сад.  Ово јесте радикално другачија прича од оне Херберта Спенсера назване социјалдарвинизам. Тешко је преценити значај тог резонова…

Чомски о Кропоткину (Узајамна помоћ)

Слика
Постоји социјалдарвинистичко становиште које је развио Херберт Спенсер и по којем је он познат. Оно каже да у капиталистичком систему влада природа "са крвавим канџама и зубима", како у њему "најјачи опстају", и тако даље. А Голдман Сакс нам се нуди као пример, или можда IBM, али они нису пример тога; они су примери како моћна држава-дадиља, коју воде главни архитекти политике, осмишљава и креира политике на такав начин да богати и привилегује креаторе политике. Какве то везе има с капитализмом? Наравно, постоји нека врста капиталистичке маргине у томе. Али шта ћемо са Хербертом Спенсером? Мало после Херберта Спенсера дошао је одговор, много мање познат, наиме Петар Кропоткин, историчар природе који је написао књигу Узајамна помоћ: фактор еволуције. Он је развио потпуно супротну аргументацију.  На дарвинистичким основама, Кропоткин је тврдио да је развој сарадње и узајамне помоћи који воде у правцу заједнице, радничке контроле, и тако даље, нешто што се може очеки…

Старатељство, квоте и бројке

Слика
Не тако давно, када се почело радити на феминистичком "Закону о родној равноправности" појавила се штуро описана иницијатива да се у тај закон унесу квоте за додељивање старатељства очевима. Иако су поменута и нека боља решења (о којима би се тек могло дискутовати), подносилац иницијативе је све њих практично одбацио, и као пречицу предложио решење којим ће се од судова тражити "посебне мере којима ће се поступно обезбедити најмање 40% представника мање заступљеног пола у додељивању вршења родитељског права" (према Уставу је судство независно). У расправи са потписником ових редова подносилац је изнео низ података који би требају да оправдају овакве квоте, а деловали би алармантно или апеловали на рационалност. Према тим подацима тек 40 одсто очева уопште жели старатељство (кад се разводе), док то жели 90 одсто мајки, а у 90 одсто случајева очеви остају без деце. При томе није јасно да ли очеви добијају старатељство само ако то њихова бивша неће, без и једне одлук…