Она такође и пробај да не будеш кретен

Покрет #MeeToo је по свему судећи извојевао још једну победу - према извештају Блумберга Волстрит је усвојио "правило" - избегавати жене по сваку цену! Наравно, није то ништа званично, али се већ шире савети, почевши од потпреЦедника Сједињених Држава Пенса који је рекао да иде на ручак само са својом женом. За све остало може бити тужен...
 Сталне притужбе на сексуално насиље које укључује узнемиравање довеле су до, рекли бисмо, очекиване реакције. Мушки сада избегавају сваки пословни састанак са женом насамо, што укључује избегавање ручкова и било каквог дружења без сведока, на пословим путовањима собе на различитим спратовима, исл. То значи практично гетоизацију жена тамо где нису већина - међу берзанским ајкулама, и у осталим врховима капитализма. Не треба посебно истицати да тамо нема обавезујућих квота, какве се нама намећу, а и како би квоте за "родну равноправност" биле наметнуте у приватном сектору?! Неки иду чак толико далеко да избегавају запошљавање жена (то може укључити тужбу за дискриминацију, али може се и добро упаковати...) како би избегли проблеме. 
Блумберг наравно не жели да буде политички некоректан (читај: реалан) па је понудио берзанским мушкарцима друго решење из уста једног од њих: try not to be a jerk (покушај да не будеш кретен). Наравно да овако афористично "решење проблема" вуче за собом контраодговор (или контрапитање) - а шта ако морам бити кретен?!  Наравно, ни таква реплика није сама по себи нека мудрост, али мало домишљатије би се могло рећи - а шта ако ћу увек бити кретен по нечијим критеријумима?!? 
То опет само по себи није катастрофално. Сто људи, сто ћуди - увек некоме нећеш бити по вољи, ма шта радио. Али шта ако ће нечије пренемагање стално подржавати закони и јавне акције, све до нивоа да се праг кретенства стално мења!? То је најреалније искусио Слободан Милошевић док је био добар са Америма. У тренутку добре воље, уз цирку и вечеру, питао је некога (Холбрука?) да му напише на салвети шта све треба да ради. Овај му је одговорио да то не функционише тако - листа захтева се увек може продужити...
Цео тај #MeeToo покрет почео је од Холивуда. Било је доста поетске правде видети како су "либералне" иконе постајале кретени, оптужени за злостављање жена (не сумњам да је већина тих оптужби тачна - "левичари" су велики лицемери). Тамо, наравно, сада важе другачија правила. Како је то кад је жена директор, можемо видети из онога што каже Сандра Булок. Ако неко сумња да потписника ових редова нешто лично жуља, добиће одговор. Лично се не дружим са колегама без обзира на спол, из разлога које је навео др Протић.
Међутим то је све део много ширег проблема. Многи мушкарци избегавају контакте да не би били оптужени за нешто. Како рекох најсигурније је онанисати у четири зида, барем док нам не уведу видео надзор у домовима. За тако нешто уопште не мораш бити декларисани миг-тау (погледати како они "рационални" гледају на тај покрет). 
Ипак, лепо је речено у Библији - не ваља човек да буде сам. Иако се тамо мисли на мушкарца, који је добио "човечицу", нема разлога да то данас не тумачимо тако да важи и за жену и за мушкарца. У том смислу живот ће пронаћи решења, и проналази их уз помоћ технологије.
У последње време имамо бум апликација за упознавање (сајтови већ дуго постоје, као и остатак интернета и овде смартфони све интегришу дубоко у свакодневни живот). Чуо сам причу "дејтинг експерта" - девојка наводи баш те апликације као један од шест разлога зашто је излажење постало тешко. Стварају превисока очекивања. У остале разлоге спада и онај који горе наведох, зашто мушкарци неће да стартују (спада и што жене неће да прве начине корак, јер у патријархату нису морале)...
Али не мора то тако увек бити. Очекивања ће вероватно пасти, али ће постати "стандардизована", јер разноразни савети ће кружити интернетом. Можемо претпоставити како ће развој ићи. Док је мушкарцима (код непознатих особа) најважнији изглед, за жене изгледа то не важи, чак ни тамо где је феминизам постигао своје циљеве. Ко не верује, нека гледа Секс и град (види под - Зверка, и запитајмо се шта би било да је он сиромашан). Битни су "статусни симболи", наравно материјални. И наравно свака част изузецима! О томе је писао филозоф Божидар Маслаћ, описујући оно што он зове либерално-аристократски морал. Ја сам о томе писао разматрајући различите мушке и женске морале. У сваком случају, биће да "традиционалне вредности" опстају и у постмодерним временима.
Ове апликације за упознавање и "сударе" су заправо модерни еквивалент некадашњег проводаџисања, запамтите то. А сада ћемо се вратити на она ограничења око "унапред датог пристанка". Џордан Питерсон је у разговору са једном старом (анти) феминисткињом рекао да се приликом плеса (тзв. стискавца) тражи пристанак пре хватања за задњицу - много романтично, иронисао је Џордан. Дакле, имамо решење које не укључује никакву романтику (приликом упознавања) и оно које романтику можда директно не забрањује, али је итекако обесхрабрује - забрањујући спонтаност
Једно решење, да би се у некој будућности заједнички живот у двоје могао водити могли би бити уговори (и то не само предбрачни). Чуо сам од маскулиста да би такви уговори могли бити решење неких проблема на које они указују (неравноправност код додељивања старатељства после развода). Не мислим да је то добро, али можда ће постати неминовно. Ако се већ тражи унапред пристанак код сваког корака, а тај пристанак начелно има право да тражи и друга (мушка) страна... Дакле, бракови, па и "обичне" везе, могу у скорој будућности постати тешко регулисани.
Време је да сад неко пресавије чаршав преко руке и имитирајући конобара упита - шта смо оно имали (они су тако видели састанке путујућег циркуса - преЦедника република док се распадала СФРЈ). Дакле имамо:
  • проводаџисање (путем апликација)
  • ограничења чије кршење ствара моралну панику
  • све више регулисану област онога што зовемо љубав ( Έρωτας, на грчком, а не ἀγάπη).
Ако ово не личи на стари лоши патријархат, ја не знам шта личи. Уочити да нисам рекао да је исто - постоје сличности, а и разлике. Наравно да овде мушкарци нису "привилеговани" - дакле немају погодности као некада, али не би требало ни да имају обавезе. Клатно је можда (исувише) отишло на другу страну, али нећемо се тиме овде бавити...
Апликативно проводаџисање није исто као некад кад су родитељи уговарали бракове. И то стоји. Млади (пунолетни?) људи имају "слободу" да одлуче с киме ће. Али видесмо да ту слободу (и све више ће бити тако) води неки друштвени консензус, ко ваља а ко не. Ако овај систем потраје (о томе ћемо на крају), можемо се кладити да ће нека будућа генерација следити неписана правила својих родитеља. Наравно, ако (под претпоставком опстанка некакве цивилизације која би следила данашњу западну) не оде све у пичку материну, путем галаксизације
Но колико је ово слично некадашњем патријархату "природно", или да кажемо органско? Давно сам имао расправу са неким про ЛГБТ (ако не активистом, онда "пријатељем") који ме упита шта ми толико смета Врли нови свет, кад је тамо кастински систем који ја подржавам... Зар смета само то што се деца одгајају колективно? Као противника егалитаризма, то ме је навело на размишљање. Јер не каже ли неко у роману иначе тачну реченицу да не могу сви бити Алфе. Пробали су, пропало је у хаосу и крвопролићу... Онда сам себи поставио питање - а шта ако би систем страдао у некој катастрофи, шта би од њега преостало, под условом да неки људи преживе? Од артифицијелног система (какав је описан у тој дистопији) не би остало ништа, од неког другог хијерархијског доста тога. (Упоредимо аграрни социјализам Инка који је корен и данашње популарности левице на Андима, насупрот сличном систему који су покушали језуити у неким јужноамеричким енклавама, а који је заборављен како су они отишли). Тако можемо проценити колико је ова нова конзервативност којој води култура политичке коректности заиста "природна", тиме и одржива.

Романтична љубав је конструкт настао развојем младе буржоазије, грађанске класе, вероватно прво у развијеном Средњем веку у градовима северне Италије (време и место Ромеа и Јулије). Видесмо како овај крхки цвет не мора да преживи у некој будућности. Нешто слично рекао је командер у делу Служавкина прича. И не мора да се успостави нека модерна старозаветна теократија да би се испоставило да је тако. 
Међутим, није ли то само део повратка на старо, који нам иронично нуди постмодерна појачана четвртом индустријском револуцијом, свим модерним сајбер технологијама које иду до нивоа трансхуманизма. Велика је тема, коју овде нећемо обрађивати, да ли ће стварно доћи до гашења већине радних места развојем робота и вештачке интелигенције. Чини ми се да доста тога зависи од дефиниције радног места. 
Оно што је сасвим могуће је да ће рад, посао (макар онај регуларни) постати привилегија, све веће масе мораће да се задовоље универзалним приходом и повременим-привременим пословима (лумпенпролетери и прекаријат). Са првим се експериментише, питање да ли ће икада заживети, друго је увелико реалност. Ове масе можда неће живети у беди (сигурно не по некадашњим мерилима), али тешко да би могле потпасти под смислену дефиницију средње класе, о којој данашњи либерали (класични или "левичарски") испредају митове. Средња класа може бити само онај ко има иоле регуларан (сигуран, правно заштићен) посао, а таквих ће бити десет до двадесет одсто. Средња класа је исто што petite bourgeoisie, трговачки слој вајшија, трећи сталеж који је срушио феудализам. Ако пада слој који је срушио феудалну аристократију, да ли се уздиже неки нови феудализам, макар у најширем смислу. О томе можете више наћи проучавајући оне који себе данас зову неореакционарима...

Поставља се питање хоће ли ова политичка коректност, с њом и феминизам трећег (или четвртог?) таласа уопште "успети", тиме да ли ћемо бити сведоци онога што већ настаје, а потписник ових редова неки пророк... Ако гледамо њихову ароганцију (не римује се џаба са ингоранција) и самоувереност у победоносни поход Новог (не знам заиста да ли треба писати великим почетним словом, то је ипак тиме фалусно уздигнуто, што можда није политички коректно), сигурно ће успети. Међутим, све је јачи отпор таквим глупостима. За Трампа су већински гласале беле жене, што је активисткиње навело да их оптуже за издају. У Бразилу је победио Болсонаро који је отворено анти-геј и анти-феминистички (и за њега су гласале многе жене). Чак и ако ови ужаси постмодерне победе на Западу, не треба заборавити да је исти (ту мислим на Јевропу) под навалом таласа имиграције из хипермаскулизованих култура Блиског истока. Тешко да ће се ти "модернизовати". Тако да будућност, у сваком случају, остаје отворена.
Иван Вукадиновић


Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину