Римљани, фашизам и феудализам

Ова тема је већ начета разматрањем научнофантастичног дела, па ћемо се прво надовезати. 
Доста простора посветио сам разматрању система изнетом у делу Starship Troopers, либералне утопије, како је назива Саргон од Акада, и томе зашто је такав систем заснован на раздвајању бизниса и политике немогућ. То је утопија о којој говори Саргон, и могуће да је објашњава Хајнлајн (аутор књиге). Али шта заправо у филму видимо?
Тамо видимо класу бизнисмена који безбрижно живе, аполитични су и наговарају сина да му је то доста. Зашто би ризиковао живот!? Ако има неке неправде, статистички мало, велика је вероватноћа да се то неком другом догађа. Ако бизнисмен а цивил (званично без политичких права) утиче на државу, то се некако свари... Да ли је то у историји постојало?
Јесте итекако, и једини начин на који може дуже функционисати зове се империјализам (иначе оно што Саргон негира). Први (кшатрије) владају, други (трећи сталеж, вајшије, малограђани) се у то не мешају, докле год им послови напредују или барем нису узнемиравани. Трећи наравно све то плаћају. Енглески радник је могао имати принчевске приходе (у поређењу с Јевропом тог времена) јер је Империја над којом сунце не залази упрегла стотине милиона кулија. Рим (Хајнлајнов идеал) могао је плебсу обезбедити хлеба & игара, док се Империја ратовима ширила. Неки вајт треш у Сједињеним Државама може да живи од социјалне помоћи јер је долар резервна светска валута. Чак под Османлијама раја није имала већих проблема (харач од само десет одсто данас је непојмљиво мали рекет држави, мада је било тада и других издатака) док су јањичари могли да пљачкају оно освојено у ратовима. Кад је то нестало, окренули су се раји...
Дакле социјални мир и уопште друштвену кохезију лако је одржавати док све добро иде. У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци - рекао је мој омиљени владика. Ванредне ситуације тражиле су ванредне људе, вође, са ванредним овлашћењима, и тако је настао фашизам, или макар оно што је модерним фашистима био идеал...
Зашто је данас лако повезивати фашизам са Римљанима? Није тешко дати одговор. Фашисти су копирали Римљане, секира у прућу је римски симбол. Фашистички поздрав је био римски поздрав (иначе, користио се и у Америци приликом редовног поздрава застави у школама). Националсоцијалисти су целу представу довели до врхунца (слика лево). 
Са друге стране, Римљани јесу преферирали силу као начин решавања проблема, однос према другима био је цинизам са позиције моћи, и наравно измислили су диктаторска овлашћења ради спаса нације. Међутим, постоји једна велика разлика - у Риму је закон био бог, а не било који појединац. Она хришћанска прича да су цезари проглашавани за богове је једноставно претеривање. Постојала је апотеоза након смрти владара, један је умирући рекао "мислим да постајем бог". Али да то буде живи владар, била је реткост, а проглашавати то за правило је анегдотални доказ. Такве владаре је Сенат пре хришћана опањкао (Нерон, Калигула, Хелогабал), па је питање и јесу ли заправо били толико лоши. У сваком случају, Царство их је надживело, што за познате случајеве фашизма није познато. Режими у Немачкој и Италији страдали су са својим лидерима у рату; они који су сачували мир, Шпанија и Португал, такође су пали после смрти Франка, односно Салазара. Фашизам је пре жал за јаком државом, него јака држава сама, нешто о томе рекао сам овде
Ипак, ни римски систем није могао вечно да траје (заправо се треба питати како је та држава толико дуго опстала, пре него зашто је пропала), па имамо у трећем веку кризу царства и распад институција, што је Шпенглер добро описао - предвиђајући то и на данашњем Западу. Тада имамо војничке цареве, већином Србе са територије данашње Србије. Најзад, Диоклецијан и Константин радикално реформишу систем, који по Шпенглеру више није заснован на античкој, него на магијској или "арапској" култури. Државна религија постаје веома битна, што раније није случај. Практично тек тада имамо Светог Цара (мада смо империјални принцип већ имали). 
Овде прелазимо у феудализам у ширем смислу. Треба рећи да је овај појам, како га историографија често и даље види, заправо конструкт марксистичких школа. Доказивано је већ да систем Ромејског царства (односно "Византије") не може бити сматран феудалним због неких одлика као што је могућност сељака да се суди са земљопоседником, односно "простирања" државног суда до најнижег нивоа. Себри су имали таква права према Душановом законику... Међутим, у зависности од дефиниција, опсег феудализма може бити много шири - може се применити на периоде значајно изван Средњег века - феудализам је могао бити у Кини у периоду зараћених држава, или у древном Египту, Персији, по некима у јужњачким државама САД (пре и после грађанског рата, што не мислим да је тачно)... И што може бити битно - феудализам се везује за постапокалиптична уређења измишљених светова научне фантастике - рецимо филм Поштар.  
Овде нећемо за најбољи пример феудализма узети онај компликовани систем настао слабљењем централне државе, који је на неки начин утро пут буржоазији да стиче гарантована права и сама поново централизује државу. Фокусираћемо се на оно пре, период познат као мрачни Средњи век, у којем се власт монарха спуштала да сваког појединца али заправо није била неограничена. То је ленски систем, у којем се вазалу може дати или одузети земља. Али овај може да свргне краља, што се и дешавало (дакле слично филму Поштар).
Ако би поредили феудални однос са робовласничким (уочимо да овде не говоримо о систему, и то је с разлогом) могао би нас изненадити закључак колико је овај други био више заснован на легалности. Робовласнички односи постојали су у веома правно уређеним државама, као што је поменуто Римско Царство, или рецимо Сједињене Америчке Државе. То је зато што су  прве државе које су називане робовласничким настале из првобитне заједнице, односно раног егалитаризма. Већина становника нису били робови (тек на врхунцу у Римском Царству другог века имамо 40 до 50 одсто робова), него слободни сељаци. Неједнакост и односи моћи правдани су тако што је вођа државе био потомак богова, тотемски вођа клана. У некој мери то је важило и за његове вазале (уочити феудални израз). То што је неко био роб, био је пре изузетак него правило - ситуација настала заробљавањем, неплаћеним дуговима, издржавањем казне, чак продајом властите деце... - и требало је прописати зашто је то тако.
Насупрот томе, феудални однос дефинишу пре односи моћи него стриктна правила. Ниво изнад имао је по правилу делимични суверенитет над онима испод њега. То се односило чак на односе према кметовима, Кропоткин је писао о томе. Чак је феудалцу било ограничено кад може доћи на земљу својих кметова. Они су имали сеоске скупштине. Наравно, силом је он могао прекршити таква (обичајна) правила. Али су сељаци могли да се побуне, а било је случајева када је маса сеоских утврђења боље подносила нападе Нормана, Мађара или Арапа, него што су у томе успевали изоловани феудални замкови...
Односи моћи су саставни део и савремених фашистичких система, за које се обично говори да су били тоталитарни. Режим је морао балансирати између група индустријалаца, банкара, врха Цркве. Било је ту и "трулих компромиса" - атеиста Мусолини који је изазивао Бога да га убије, љубио је руку папи касније. На неки начин је требало задовољити раднике и сељаке који су подржавали режим и после учествовали у ратним напорима. 
Ако би требало дефинисати ствари фашизам (опет у најширем смислу) је свака идеологија која оправдава суверенитет силе; феудализму не треба такво идеолошко оправдање, тамо је такав однос просто свакодневна реалност. То је оно што можемо прочитати рецимо у делима Карла Шмита. Данашња антифа ("лево-либерални", либтарди) повезала би и кикирики са фашизмом. Међутим, они су у нечему у праву - барем знају препознати своје непријатеље, непријатеље отвореног друштва, како нас је назвао Попер.
Римљани су, међутим, имали правно регулисани систем, чија је основа ипак била у односима моћи. Систем је својом стабилношћу дао невероватне резултате (упоредимо са Царством Инка које је због доласка Шпанаца много краће трајало). Но, немојмо се заваравати, основа таквог права су хијерархија и сила, а не никаква "природна права". Заснивати систем на тзв. природним правима је пре краткотрајна аберација, која већ показује знаке своје апсурдности и слабљења. У делу Служавкина прича Заповедник лепо каже да је пре ова постмодерна демократија одступање од природних токова, него што би то била Република Гилеад (која ипак није баш природна својом претераном нормираношћу). У том смислу ако нас који признајемо односе моћи и хијерархију која постоји пола милијарде година проглашавају фашистима, ми бисмо могли рећи да смо реалисти

На крају, треба објаснити још једну ствар. И даље мислим да је добро објашњење фашизма које је дала Лорин Саутерн. Она је на крају клипа рекла да је од данашњих лидера фашизму најближи Путин. То је засметало многима, било је расправа...
Сада могу рећи да је Лорин ипак погрешила из само једног (али битног) разлога. Како рекосмо фашизам је пре жал за јаком државом, него јака држава сама. Осим тога, он настаје у католичком свету који нема традиције Светог Царства, али од тог сна (рецимо Фридриха Барбаросе) није одустао. Шарлемањ и Константин су остали у крајње нејасном сећању, али такав идеал није заменила нека лична рационална одговорност на којој инстистирају протестанти (зато међу њима није било фашизма, то што су неки расисти глорификовали Хитлера нема с тим везе, они нису никад били социјалисти као он). Међутим, Други Рим (Источно римско царство) је остварио такав идеал, иако у дефанзиви од 7. века није баш могао дозволити себи лоше цареве. Да не говоримо докле се могао развити идеал Светог Цара у Трећем Риму (Русији), када је он зацарио широком пространствима Евроазије (учећи се Империји и од Џингис Кана). 
Треба истаћи да свети цареви нису били само Романови, то је био итекако и Стаљин, па и његови наследници. (За разлику од фашистичких режима, СССР је надживео Стаљина, па чак и Брежњева, и понешто од тог система је реконструисано у данашњој Русији). Стога имамо континуитет који просто избија из Путина. Немамо код њега театралних гестова, као код Хитлера или Мусолинија. Он је чак лош говорник, као што је и Стаљин био. И не мора бити бољи, пошто кад се појави јасно је да је иза њега не само сила, него и непрекинута традиција. Оно што су се фашисти упирали да остваре, овде је природно. Зато у њему нема ничега карикатуралног (чак и кад је фотошопиран), као што ни у Стаљину тога није било. Већ сваким својим атомом као да говори - са мном нема шале!
Иван Вукадиновић




Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део