Узајамна помоћ - фактор еволуције

Укратко, врховно правило унутар племена је „свако за све“, све док одвојена породица не раскине племенско јединство. Али то правило се не односи на суседне кланове или племена, чак ни кад су у савезу за узајамну заштиту. Свако племе, или клан, је посебна јединица. Баш као међу сисарима и птицама, територија је грубо подељена међу одвојеним племенима и границе се поштују, осим у време рата.

Петар Кропоткин, Узајамна помоћ

Много давно нашао сам Mutual Aid by Peter Kropotkin на интернету, и одштампао на матричном штампачу. Нисам стигао да прочитам, тако на енглеском, и то остаде да пожути. Тада ме је занимао анархизам. У међувремену сам развио идеје за које сам мислио да су супротне, и да би можда у нечему другачије мислио, е да сам ово "капитално дело" прочитао. Недавно сам нашао на српском, уз веома српско име издавача MEDITERRAN PUBLISHING, Нови Сад. 

Ово јесте радикално другачија прича од оне Херберта Спенсера назване социјалдарвинизам. Тешко је преценити значај тог резоновања на савремена дешавања, јер оно је дубоко уткано у поглед на свет који је тријумфовао победом капитализма у Хладном рату. Либертерски део деснице је склон да га назива "објективна реалност" (о којој сам рекао шта сам имао овде). 

Међутим, социјалдарвинизам је истовремено ружна реч - псовка или клетва, како се узме. Они побожнији "десничари" причају о страхотама дарвинизма, у оквиру својих теорија завере. Наравно да Маркс, Велики Мао, Коба страшни, извесни бечки акварелиста, као ни извесни Бенито не би постојали да нам зли Дарвин није сасвим безбожно објаснио како је човек саможива јединка која је узгред настала од мајмуна... Са друге стране била је теорија настала играњем Сид Мајер Цивилизе по којој је схватање да је човек себична јединка мотор даљег прогреса. Барем је тако то постављено у тој "игрици", а рекло би се да тој поставци новија историја даје за право...

Са друге стране, неодарвинисти су апсолутно посвећени доказивању да Бога нема, осим што је исти њихов највећи непријатељ. Протезања дарвинистичке еволуције на људску историју међутим не сме бити. Они довољно "левичари" међу њима одбациће с гађењем саму такву идеју, остали контају да им је боље да ћуте, да им не би накачили социјалдарвинизам или нацизам нешто горе. Они који нису поделили SJW догму већ су били жестоко нападани, уосталом није ли и онај Докинс само матори бели мушкарац... 

Међутим, овај "левичарски" поглед на свет има мало тога заједничког са Петром Кропоткином, а видећемо и зашто. Исти углавном не воле ни Чомског, који је писао о Узајамној помоћи, као што га не воле ни остали неодарвинисти и неоатеисти (сви неки НЕО као у реклами ВИП-а).

Кропоткин каже да је међусобно изгладњивање до истребљења само један аспект дарвинистичке еволуције која је код Спенсера и касније узета здраво-за-готово као једини аспект, иако томе подаци нису давали за право. Постоји и други аспект, то је борба за опстанак као сарадња живих бића (у принципу једне популације) против фактора сурове средине који их угрожавају, те на тај начин праве еволуциони притисак. Иако Кропоткин признаје значај оба аспекта, он признаје да ће у свом делу инсистирати само на другом, како би се изборио за признање његовог значаја. Даље, он аргументовано тврди да је изгладњивање, ако га има, реткост у свету (природи и међу људима), јер постоје фактори који спречавају пренасељеност. Сурова клима и болести убијају жива бића пре него што стигну једна другима да науде, односно неки варијетети (и врсте) ће нестати пре него што други варијетети исте врсте успеју да их изгладњивањем (отимањем ресурса) истребе. 

У том смислу је занимљиво погледати новији развој науке, која је већ успела у овом домену да уђе у неки шири фонд знања и тако постане општа култура. Када сам ја учио школу, рекли су нам како су рани сисари крали јаја диносаурусима, што је уз постепене климатске промене довело до њиховог изумирања. Актуелна научна теорија је да они нису преживелу катастрофу коју је изазвао ударац астероида. Уопште, много шта се данас објашњава катастрофама, рецимо и настанак човека, односно убрзање развоја еволутивним притиском. То све индиректно даје за право Кропоткину, иако он није могао знати па није ни поменуо катастрофе као фактор еволуције.

Још један пример је згодно дати, а нема га у књизи. У спекулативном серијалу свет после људи (или тако нешто), речено је да би ако нестане човека, међу псима настала епидемија беснила која би трајала двеста година. После тога би број припадника ове врсте толико опао да не би могли лако једни друге да заразе, болест би постала ендемска, као што је у природи. Слично би важило и за мачке (50 милиона само у Сједињеним Државама), мада су ове животиње можда нешто безбедније због другачијих навика. Али ако би се негде у природи вуци и лисице довољно размножили не би ли они такође постали жртва епидемије? И не одржава ли их баш та болест, уз неке друге болести, климатски тешке сезоне и остало на нивоу довољно испод тога да уђу у клинч око ограничене ловине (ресурса)...

Но тек мањи део Кропоткинове књиге се односи на односе међу животињама (он иначе сматра овакву "дарвинистичку", односно спенсеровску борбу међу биљкама природном, јер биљка "нема где да оде", него се буквално бори са другима за место под сунцем, животиња међутим мигрира ка повољнијим срединама). Он креће од бескичмењака и ту мало пажње посвећује мравима и пчелама, јер сматра да је њихова сарадња већ добро описана (дато је доста тадашњих извора). Занимљиво је како за данашње прилике веома смело прича о интелигенцији мрава (и других животиња), па чак и њиховој индивидуалној креативности. За Кропоткина су успешније и интелигентније оне врсте које се заједнички боре против лоших услова средине. 

Више пажње посвећено је птицама него сисарима, јер су птице наведене као лакше за изучавање. Примери су углавном везани за сеобе међу животињама и њихову међусобну помоћ  томе - од лептира до птица и неких врста сисара. Мени је занимљиво да је мало пажње посвећено вуковима, чији чопор сам ја узимао (данас мислим грешком) као парадигму оних људских уређења у којима заједница само помаже у борби против других заједница, док између њених чланова влада беспоштедна борба. Као други пример имао сам кошницу или мравињак, где постоји рационална расподела. Међутим, како рекох у свом филозофском делу (када сам прелазио с метафизике на етику) то не пориче борбу за опстанак, само што кошница у већој мети него чопор посредује између јединке и спољног света.

У данашњој социобиологији и еволуционој психологији (дисциплине које могу свој настанак да захвале Кропоткину) разматра се модел сличан трци чамаца. Чамци се међусобно боре, али веслачи у оквиру једног чамца међусобно конкуришу, иако заједно доприносе победи тима. Можда је бољи пример фудбал. Играчи доприносе победи тима, али ако је буде свако ће имати своју цену, сходно процени доприноса који је дао. Велики мајстори, "крвави професионалци", могу себи да дозволе себичлук, кад су већ довољно урадили за тим и његово место на табели. Ако је Роналдо дао сто голова за Реал, и још толико асистирао, могуће је да неке шансе пропадну јер је хтео све сам. То ће га учинити неомиљеним код неких, али неће му смањити цену. Са друге стране, неки од оних сто голова падоше из себично вођених акција. Али треба бити Роналдо! Међутим, тај фудбалер је напустио Реал, док код животиња и традиционалних заједница људи такав одлазак је практично немогућ...

Прве људске заједнице, дивљака како их Кропоткин назива, су наставак сличних животињских заједница. Они су организовани у хорду или клан, у неком облику групног брака, који инцест избегава не толико због одвратности или страха од поремећеног потомства, него да би се избегла претерана популација. Наравно да је све заједничко и ни веома гладан дивљак неће јести пре него је понудио остале. Кропоткин одбацује како Русоову слику "племенитог дивљака" тако и ону Спенсерову. Рекло би се да је ипак ближи Русоовој мада наводи не тако лепе чињенице као што су чедоморство, остављање старих, крвна освета или канибализам. Ове појаве Кропоткин оправдава гладовањем (оне се не догађају када има хране), али оне касније улазе у верске обреде, када више немају непосредно оправдање. Но кроз верске обреде се касније ублажавају и добијају своје супституције, од којих неке постоје и данас.

Крај овакве заједнице дошао је развојем патријархалне породице какву данас знамо, она је средства прикупљала за себе, а не за цело племе. Нови облици узајамне помоћи настају код варвара, и они су везани за сеоске племенске заједнице. Оне варваре који су срушили Рим Кропоткин не сматра крвожеднима, они су напротив били углавном мирољубиви и хтели су да обрађују земљу, па су зато били спремни одбрану препусте за то вичнима (међутим то имплицира постојање таквих појединаца међу тим варварима). Овакве заједнице ратника су основа каснијег феудализма. Међутим, при продорима нових варвара (Нормана, Мађара и Арапа) ови ратнички покровитељи нису довољни за заштиту, па се сама села утврђују. Што ће отежати каснији продор феудализма, а сами феудалци мораће да се осврћу на древна племенска правила која су преживела.

У средњевековним градовима настаје облик узајамне помоћи којем Кропоткин посвећује доста пажње. То су гилде, које саме нису централизоване већ су пре федерација различитих занимања, често концентрисаних у појединим улицама. Гилде нису само професионална удружења (најпознатија су трговачка, која су најдуже опстала), него имају и судску и одбрамбену функцију. Кропоткин је изузетно склон овом облику организовања које безмало романтизује, заједно са целим периодом историје (у некој линеарној схеми посматрано као развијени феудализам, каснији Средњи век од 11. до 15. века), ханзеатским градовима, њиховим поморским правилима, исл. Стога наивно делују објашњења пропасти оваквих градова, њиховог потпадања под државно уређење. Такође, не делује ми прихватљивим сматрати 17. век за много гори од 15. - то би негирало научна, филозофска и економска достигнућа европског барока који је управо период кад Европа постаје кључни фактор на светској сцени. По Кропоткину је то време пропадања... 

Управо, што више идемо ка данашњим данима, то Кропоткин делује некако наивније. Тако кад дође до узајамне помоћи данас (писано у претпрошлом веку) он ће се прво вратити на сеоске задруге, које су некако преживеле феудализам да би их држава (понекад описана скоро као апстрактна сила) уништавала у својој параноји, док су њихови ресурси (пре свега земља) пљачкани. Забрањено је удруживање преко одређеног броја људи чак и у најнаивнија професионална удружења. Државна параноја би се могла објаснити деловањем тзв. тајних друштава (различитих облика масонства), али њих Кропоткин само узгред помиње, иако су баш ова друштва пример пар екселанс узајамне помоћи чланова (јасно онда би тек могли проценити каква је то масонерија била, оперативна или спекулативна, и сл).

Слично је и са радничким организовањем, које Кропоткин разматра само кроз узајамну помоћ, углавном не помињући штрајкове и друге облике класне борбе која се баш тада захуктавала. Признаје да оваква помоћ не мења кључно односе снага, мада многи без ње не би преживели. И многи међу богатијима не би могли схватити из колико ограничених ресурса је она могућа. 

Помиње се и оно што бисмо данас звали непрофитна удружења (мада она углавном то нису), хобизми настали баш у 19. веку као и културно-просветна удружења. Ово је добар пример како се не може пропаст таквих слободних иницијатива увек везивати за спољни притисак. Потписник ових редова је био сведок као се једно, иначе успешно, планинарско друштво претвара у проширену туристичку агенцију, односно српски речено - комерцијализује. Ако је дошло до пропасти идеала, они су били жртва властитог успеха, који је привукао нове и нове људе, појавило се све више пара. А паре људе кваре...

Најзад, о чему овде сво време причамо? Вратимо се на први цитат. Узајамну помоћ Кропоткин види пре свега у функцији заједнице. Та заједница по правилу није цела врста. Она може укључити чак припаднике више врста (рецимо две врсте мрава у колонији која обухвата и више хиљада мравињака). Биће да је ту територијални критеријум превасходан. И то је разлог што га данашњи SJW-еви не би следили, чак ако би њихово образовање допирало до неког од пре век и по, и када би им ароганција дозволила да је значајан неко осим њихових постмодерних узора.

Нисам фан цртања схема, то раде рецимо модерни проповедници. Ипак, мислим да би горња табела могла неке ствари објаснити. Можда смо навикли да егоизам изједначавамо са индивидуализмом, али то није тачна слика света. Слика би могла доста тога објаснити, ако бисмо прихватили да оштрих граница нема, те се често полако прелази са квадранта на квадрант, према личним светоназорима и идеологијама...

Кропоткин је, без сумње, пропустио један заиста маркантан пример узајамне помоћи. Можда је то због европоцентризма, или недовољних сазнања, тек није ни поменуто оно што је Луј Баудин описао у књизи Социјалистичко царство Инка. Иако критична према социјализму, та књига је дала скоро па идиличну слику царства које су створили ови Римљани Јужне Америке. А поменути су још неки примери древног социјализма на које се Кропоткин не осврће - периоди у Египту и Кини.

Цивилизација Инка је практично неписмена и са оруђем између периода неолита и бронзаног доба постигла фантастична достигнућа и да практично елиминише глад. Али како је то друштво (као и египатско и кинеско) било строго хијерархијско, ова узајамна помоћ која долази одозго је изгледа неспојива са оним како Кропоткин као анархиста види као узајамну помоћ. Само што су достигнућа тих култура факат постојала, а доста тога је дошло заправо одоздо. Аграрни социјализам, којег Кропоткин иначе описује постојао код јужноамеричких заједница пре освајања Инка, и он је после много векова видљив у импулсу левице тих земаља на почетку овог века. Инке су "само" систем довеле до савршенства. Но није ли ово пример узајамне помоћи која би била јерес за Кропоткина - помоћи државног апарате и заједнице којом влада!?

Најзад, ако "сурови дарвинизам" не описује односе у природи, међу животињама, можда ипак описује односе међу људима?! Чомски каже да "спенсеровски елеменат" нема везе са стварношћу света, већ са тим како систем фунцкионише. Али није ли тај систем баш непобитан део света данас, што би оправдало социјалдарвинизам на поприлично таутолошки начин. Што не би значило да другачији свет теоретски није могућ, само никако да се од теорије (утопије) пређе на праксу...

Сетимо се (утисак потписника ових редова), да Кропоткин делује све наивније што смо ближи (његовој) садашњости. Можда међу људима у (н)овом веку једноставно не важи оно што важи међу животињама. И заиста све је мањи утицај других еволутивних притисака на човека, осим човека самог - од епидемија се много мање умире, смртност деце је драстично пала, катастрофе ипак изазивају мање жртава, а више штете... Људска популација је порасла неколико пута, али температура само за један степен, или 0,3% - толико о тзв. глобалном загревању.

Неколико се речи може о томе рећи. Пре свега, док се трећина хране буквално баца, тешко ми је да прихватим малтузијанске теорије. Иначе, кривац за бацање хране су углавном трговински ланци и њихово погрешно схватање речи "најбоље употребљиво до..." Друго, имамо нове суптилне еволутивне притиске који делују на део човечанства који је у терминалном ступњу цивилизације. Реч је просто о егзистенцијалном нихилизму, губитку воље за животом, и практично жеље за довољним размножавањем. Укратко речено, људи неће једни друге изгладњивањем или борбом око хране истребити, али ће сналажљивији заменити оне мање сналажљиве.

Ово се може пренети са јединки на групне ентитете, међу којима такође постоји борба за опстанак. А данас је сваки комад копна осим Антарктика омеђен државним границама (ледени континент и отворена мора такође "покривају" међудржавни угвори). Можемо ли применити закључак да се природа ужасава вакума (а "друштво" је наравно њен део)... Ако рецимо постмодерни Европљани којима влада феминизам 3.0 и остали ужаси једноставно не желе да репродукују "своју" културу или је не сматрају битном тога (нпр. изјава француског преЦедника Макрона како не постоји француска култура, како онда постоји држава којом шатро влада?!) доћи ће они који свој начин живота и живот сам сматрају довољно вредним његовог обнављања, по цену жртвовања понеког "права" и понеке "слободе". Рецимо хипермаскулизоване културе Блиског истока.

Све овде изречено мислим да не негира оно што рекох с обзиром на Опстанак и Морал, али указује на једну могућност читања мог филозофског дела. Не бих да процењујем где сам на скали између Спенсера и Кропоткина. Светом влада сурова борба за опстанак (против разних "ствари" укључујући ту и саме себе) и баш због тога изгледа да индивидуа нема за себе много шансе. Надам се да је овај дужи текст више тога разјаснио, него додатно замутио.

Иван Вукадиновић