Старатељство, квоте и бројке

Не тако давно, када се почело радити на феминистичком "Закону о родној равноправности" појавила се штуро описана иницијатива да се у тај закон унесу квоте за додељивање старатељства очевима. Иако су поменута и нека боља решења (о којима би се тек могло дискутовати), подносилац иницијативе је све њих практично одбацио, и као пречицу предложио решење којим ће се од судова тражити "посебне мере којима ће се поступно обезбедити најмање 40% представника мање заступљеног пола у додељивању вршења родитељског права" (према Уставу је судство независно).

У расправи са потписником ових редова подносилац је изнео низ података који би требају да оправдају овакве квоте, а деловали би алармантно или апеловали на рационалност. Према тим подацима тек 40 одсто очева уопште жели старатељство (кад се разводе), док то жели 90 одсто мајки, а у 90 одсто случајева очеви остају без деце.

При томе није јасно да ли очеви добијају старатељство само ако то њихова бивша неће, без и једне одлуке суда позитивне по очеве; или можда само у десет одсто од оних четрдесет очеви добијају старатељство, дакле само у четири одсто случајева... Ја знам за неколико случајева да су очеви при разводу добили старатељство, а немам баш више десетина пријатеља који су разведени са децом. Знам, знам, "анегдотални доказ"... зато ајмо да видимо ослањајући се на добијене податке, рачунање и логику.

1. 40 одсто очева жели старатељство (60 одсто не жели)
2. 90 одсто мајки жели старатељство (10 одсто не жели)
3. Судови у 10 одсто случајева додељују старатељство очевима.

Ако 40 одсто разведених очева жели старатељство, они могу рачунати да ће га добити у оних 10 одсто случајева кад други родитељ не жели, и у 10 од 30 одсто "спорних ситуација", дакле још три одсто. Дакле у 10 + 3 = 13 одсто случајева. Рецимо да у један одсто старатељство се додељује неком трећем или одузима, поводом ситуације развода. Дакле 12 од 40 одсто очева који желе старатељство добијају га. То значи да трећина, тачније 30 одсто очева који желе старатељство исто добијају. Што је далеко од равноправности, али није тако алармантно као само десет одсто.

Имајмо у виду да у ову статистику уопште не улазе постојећи случајеви заједничког или подељеног старатељства. (Ситуација у којој оба родитеља не желе старатељство се не узима у обзир, а да су то статистички независни догађаји било би таквих 10 од 60 одсто случајева, дакле шест одсто. То је зато што појмове као што су "жели" и "не жели" не одређују нека лична хтења, него спознаја нужности или својих ограничења, која је могућа и без суда).

Међутим, ако би се прихватиле квоте за спорне ситуације, онда би очеви добијали старатељство у десет плус дванаест (40 одсто од 30 одсто случајева), дакле 10 + 12 = 22 одсто, од 40 одсто који то желе. То је нешто више од половине. Питање је да ли би били подобнији родитељи, али такве су квоте...

Али шта ако се жели да баш 40 одсто свих разведених очева добија дете на старатељство. То би значило да практично сваки отац који то жели добија дете, па би била добољна и његова изражена жеља (онда ајде да очева жеља буде извршна, што да се завитлавамо са квотама). Такође, ако би се доследно држали такве квоте могло би се догодити да не можемо "нахватати" очеве који желе старатељство, па би се оно додељивало и некоме ко то не жели.

Уопште одакле тих 40 одсто? Да ли зато што 40 разведених очева жели старатељство, или зато што онај закон помиње квоту од 40 одсто "слабије заступљеног пола" у управним структурама? Вид'ла жаба да се коњ поткива... 

У образложењу предлога пише да је ово "привремени корак" који би у коначници требало да помогне институцију брака јер "кад жене не би више биле сигурне да им следује старатељство, стан и алиментација по разводу... ређе би се одлучивале на развод". Погледајмо то у светлу бројки. Према тренутном стању (сво време баратамо подацимо подносиоца иницијативе) жене добијају старатељство у 87 одсто случајева, да би у случају промене закона и примене добијале у 77 до 78 одсто (100 - 22 = 78). Да ли је то толико драстичан пад да би довео до масовне промене расположења?!?

Мада, могуће је да би се променило расположење очева који се разводе, а сасвим је могуће да би било и пропагандне кампање. Шта ако би половина очева желела старатељство? Онда имамо 40 одсто ситуација које решава суд, и 40 одсто гарантованих додељивања очевима. Додајмо и случајеве кад мајка не жели статељство. 10 + 16 = 26 одсто случајева. Ако би шездесет одсто очева тражило старатељство, имали бисмо тачно половину ситуација када то решава суд, 40 одсто од тога је тачно 20 одсто и оних десет одсто добијамо тридесет одсто случајева кад отац добија старатељство. Тек тада би тачно половина очева који то желе добили старатељство. У седамдесет одсто случајева старатељство би и даље добијала жена. 

Предлагач помиње у тексту "родне стереотипе" што је тачно фразеологија феминизма (рекох ја да би то била добра зајебанција). Не помиње се "контрукт матријархата", ваљда се тога није сетио... Имамо квоте, које уосталом треба да се убаце у закон који предлажу феминисткиње. Још само фали пропаганда, па да утисак буде потпун! (Заправо ње већ има на нивоу мимова, за остало ваљда фале грантови).

Има пошалица, наравно политички некоректна (прави хумор никада није коректан) како је жена инжењер као морско прасе. Као што та животиња није морска, а није ни прасе, тако ни она није жена, а није ни инжењер. Ипак, да би се баталили "родни стереотипи" имамо пропаганду да се жене опредељују за матиш и информатику и остале ствари у оквиру СТЕМ-а (ако сам погодио кратицу). О томе сам већ писао. Чување деце је "традиционално" женска улога, али неки мисле да буду модерни по том питању...

Вратимо се борби за институцију брака. Према предлагачу жене не само да не би биле сигурне у старатељство (видели смо шта бројке веле), него би биле у ситуацији да "невиђају" (спојено у предлогу) децу. Има канда "мало" осветољубивости у том образложењу. Контрадикторно томе, у другој тачки образложења се наводи да "очеви који према квотама добију самостално (старатељство), лако могу неформалним договором са мајком претворити у заједничко..." Не би ли такви очеви тиме слабили "преговарачу позицију" других очева (фраза се наводи у предлогу)?! 

Шта се у ствари овим жели, у смислу превазилажења ситуације и очувања брака, до чему је предлагачу макар на речима стало? Нисам се много бавио статистикама о разлозима развода. Делује ми логично што прочитах да се бракови (супротно неким предрасудама) не разводе због швалрације, него из финансијских разлога. Чак ни предлагач, бар не у "образложењу", не наводи да "жене" (о генерализацијама ускоро) желе развод само да би профитирале од алиментације. Могуће да желе неког бољестојећег, посебно ако га нађу... Још ће пре бити да лоша економска ситуација резултује у фрустрацијама и свађама које се подносе, или се брак разилази. И да, у ситуацији кад жена мисли да је закон штити, лакше се одлучује на такав корак... Али шта ако муж покрене развод брака?! 

У случају перцепције губљења привилегија како би жене реаговале? Овде молим читаоца да уместо "жене" замисли да пише "већина жена" или "у просеку", или чак довољна мањина која нешто мења у укупном случају... ја се не бавим генерализацијама у острашћености. Можда би покушале да ојачају своју позицију учесталијим документовањем насиља у породици (које према предлагачу постоји у првој предложеној алтернативи). Постојећи закони, а предлагач се бави само једним чланом једног закона, дају више него довољно могућности за то. Можда би загорчавале мужевима живот док они не одустану од брака... Не можемо унапред знати, а историја нам говори да се од привилегија не одустаје лако.

Само би укупна промена перспективе нешто битно променила. Очекивање неке романтичне среће и испуњења предоџби о заједничком животу које смо имали је буржоаски конструкт. У традиционалној породици, уопште погледу на живот, то се не очекује. Има она изрека "хеј животе робијо!" Али има ли неко од интелектуалног утицаја који жели отворено прелазак на овакво поимање породице, уопште живота!? Предлагачу вероватно тако нешто није ни пало напамет... Уосталом, интелектуалци не би могли променити перцепцију, само нека већа катастрофа, која уопште није искључена.

Најзад, сагледајмо целу конструкцију, како би додавањем "само једног члана" у оквиру предлога закона који је сада "актуелна тема", дошло до битних промена које би довеле до заједничког старатељство и/или очувања институције брака, није баш јасно. При томе је сам предлагач сасвим свестан да овај предлог нема никаквих изгледа да прође.

Оно чега није свестан је да управо оваквим предлозима даје легитимитет феминистичком закону. Сам предлагач говори о "побољшању закона". Ситуација слична оној којом се "Заједницом српских општина" жели "побољшати" криминална НАТО ТВОРевина "Kosova". 

"Закон о родној равноправности" је по себи лош и непотребан и његово побољшање, бар на овај начин није могуће. Оно добрих чланова које има у том предлогу закона већ се налазе у другим законима, а ако не треба их тамо (хитно) убацити (мисли се на забрану распитивања послодавца о породичним плановима запосленог или кандидата за посао). Став Евроазијског пута о овом предлогу можете видети овде. 

Шта нам онда ваља чинити? Могуће је да се "дизањем фрке" одустане од најпогубнијих одредби закона, ако власт процени да је превелика политичка штета. Тиме би закон, према речима маскулисте био "побољшан", односно бар би био мање лош. Али то није коришћење ситуације за испољавање личних фрустрација (које постоје у односу на стварно постојећи проблем), нити решавање истог у фазону малог ђокице. Потпинсик ових редова је своје решење проблема старатељства дао овде.

Могу се искористити и фрикције у самом гломазном апарату власти, владајуће странке (можда коалиције?). Министра за социјална питања већ нападају да кочи овај закон. Ако би га "подржали" на довољно циничан начин, то не би заправо била подршка властима. Само треба бити опрезан - власт зна да игра и на фрустрације патријархалних мушкараца, док многе жене које не занима феминизам нису биле одушевљене министровим помињањем Дучића...

На крају, комплетан утисак овим предлогом за "побољшање" предлога закона можемо представити речима које стоје у самом предлогу. "koja za žene traži stalno nove privilegije, bez napuštanja onih osvojenih u patrijarhatu, što je stvarna definicija lažne rodne ravnopravnosti" Питање за подносиоца предлога је ли би феминизам постао добар ако би жене напустиле привилегије које су имале у патријархату? ДА / НЕ. У сваком случају, онда бисмо имали потпуно и равноправно разорен патријархат, за којег се наводно залажу маскулисти...

Иван Вукадиновић

Напомена: Наравно да се она рачуница где се не рачуна укупан број, него колико је оних који стварно нешто желе и у томе успевају може применити и на жене и њихове жеље за учествовањем у техничким пословима, војсци, управљачким функцијама, или политици... 

п.с. Ко је сад "друштвењак"!