Постови

Приказују се постови за јул, 2018

Валис Филипа К. Дика

Слика
У роману, односно серијалу, Хронике Амбера имамо причу од Узору на основу којег, у стилу филозофије Платона, настају светови. Али нешто није у реду, и деда принчева Амбера у једном моменту каже. "Мислим да је време да то учинимо". "А шта то?" "Па да уништимо свет..." (Цитирам по сећању, давно сам читао) Следи, рекли бисмо, рационално објашњење зашто свет треба уништити. Могли бисмо га "купити", али на крају наратор (један од принчева, писано је у првом лицу) једноставно закључује: Треба имати у виду да ово прича сасвим луд човек.  Пре него пређем на роман поменут у наслову блога, осврнућу се на још једну ствар. У претходном блогу о стваралаштву Филипа К. Дика поменуо сам став његовог пријатеља Нормана Спинрада како је Дик пао испод свог нивоа романом као што је Валис, те оптужбе - истина више се односе на његове тада новије следбенике - за њуејџерство. Потписник ових редова се већ бавио тиме да ли је он сам Њуејџ. По већини питања оног упитника

Космогонија Коњољуба Дебелог

Слика
КОСМОГОНИЈА СА ДВА ИЗВОРА Оно јесте било и није било, истовремено, и жудело је да то није раздвоји од јесте. Зато је створило диплоидну кесу која је, попут љуске, садржала близанце, који су били андрогини, и вртели су се у супротним смеровима (Јин и Јанг таоизма, где је Оно Тао). Оно је имало намеру да оба близанца постану (бивање) истовремено; међутим, подстакнута жељом да буде (коју је Оно усадило у оба близанца), близнакиња која се вртела у смеру супротном од казаљке на сату је пробила кесу и превремено се одвојила; то јест, пре завршетка периода инкубације. То је била мрачна или Јин близнакиња. Зато је била фалична. Мудрији близанац се појавио по истеку целог периода. Оба близанца су створила по једну јединствену ентелехију, жив организам сачињен од психе и соме, које су и даље ротирале у супротном смеру једна у односу на другу. Близанац из целог периода, којег је Парменид назвао Форма I, напредовао је како треба у фазама развоја, али је прерано рођена близнакиња, названа Форма I…

Подземље Београда (Калемегдан)

Слика
Постоји тура која знатижељне води кроз Београд испод Београда, како га је у својој књизи назвао новинар Зоран Љ. Николић, иначе водич на тој тури. Ко крене треба да зна да је то мали, вероватно и мање занимљив део. Пролази и пећине, као рецимо она испод Ташмајдана нису довољно уређени за веће групе посетилаца. (У мом роману Јеретици Агарте јунаци се вијају од Ташмајданске пећине, преко разних пролаза, да би на крају изашли кроз азербејџанску фонтану, баш тим речима...) Тура креће од Римског бунара, који је сликан горе као "још један од улаза у Агарту", што беше шала мала... Бунар је у ствари аустријски, као и већина познатог нам Калемегдана. Одакле му онда такво име?! Николић каже да је то због аустријске опсесије Светим римским царством, тада само номинално постојећим. Раније сам чуо другачије - да је наш народ волео да у 19. веку све старе грађевине назива римским, па тако и ову... Бунар је рађен из јасног стратешког разлога. Београд се иначе снабдевао водом из Малог Мокр…

У високом дворцу

Слика
„Основна сврха операције 'Маслачак'“, рече господин Бејнс, „јесте огроман нуклеарни напад на Хоум Ајлендс, без икаквог претходног упозорења.“ Онда заћута. „Са циљем уништења краљевске породице, домаће одбрамбене армије, највећег дела Империјалне морнарице, цивилног становништва, индустрије, богатстава“, рече Генерал Тедеки. „Остављање прекоморских поседа да их апсорбује Рајх.“ Господин Бејнс не рече ништа. Генерал упита: „И шта још?“ Господин Бејнс као да је био у недоумици. „Датум, господине“, рече генерал. Филип К. Дик, Човек у високом дворцу
Није тешко хвалити Човека у високом дворцу, да за почетак употребим фразетину. Надам се да је читалац овог блога читао и роман, ако није топло препоручујем. Стога нећу почети од некаквог синопсиса или још штуријег, а шаблонизованог описа типа „неостварени пакао“, бла-бла-бла… Овде ћемо причати о неким аспектима овог романа, нечему што је можда читаоцу промакло, или је помислио па није знао да још неко тако мисли, или ни сам није знао шта мисл…

Последњи Обреновић и јавно мњење

Слика
Историја је аутобиографија моћи. Књига Увреда, бес и крв Новака Јовановића има релативно уску главну тему - писање српске штампе пред Мајски преврат, односно веза између тог писања и самог преврата. А писана је популарно, што значи да се морало ићи доста шире. Новак је ишао и дубље, чак филозофски. У том смислу ме је за почетак "купио" са три своје констатације 1) не постоји објективна штампа 2) људи (посебно око политике) обично не мисле, понављају шта им је речено и 3) претерује се у нашој историографији (и иначе) са одговорношћу појединих личности. Међутим, већ током Предговора виде се не мале симпатије према краљу Александру Обреновићу (ако штампа није објективна, не мора ни Јовановић да буде), те позивање на Константиновића и неке другосрбијанске историчаре. Ово ће бити занимљиво, рекох себи... Одмах да кажем, ја сам умерени републиканац који сматра да су Обреновићи били боља династија. Нису се заносили Југославијом, и барем су (етнички, наравно) очистили оно што су осв…