Постови

Приказују се постови за јул, 2018

Чему филозофија у образовном систему?

Слика
Није данас превелик проблем уклонити филозофију из средњошколског образовања, нарочито ако се њен леш раствори у киселини неког слабоумног оправдања типа: филозофија ничему не служи, она само додатно оптерећује ионако преоптерећене ученике (преоптерећене чиме?), те је одржавање филозофије у образовном систему, заправо, бацање пара. Такво убиство је готово савршен злочин: слабашни гласови филозофа (као гласови сиромашне и неутицајне родбине) ионако се не би пробили до јавности, нема пуно просуте крви, и то мало просуте текућине лако се спере са плочника глупости, па онда глупост блиста у својој раскоши. Отарасити се филозофије налик је убиству бескућника или избеглице: кога брига? Уосталом, хуманистичке дисциплине, укључујући и филозофију, никада нису биле у тежем положају у последњих двестотинак година: катедре за хуманистичке науке се, чак и у богатим земљама гасе а средњошколски програми редукују на "корисне дисциплине" припремајући на тај начин произвођење "корисних…

Да ли Трамп само лупета

Слика
Актуелни председник Сједињених Држава побуђује огромну пажњу од како је дошао на положај, а у последње време та пажња је још већа. И пре сусрета у Хелсинкију са Владимиром Путином глобалисти су се згражавали, а сада је дошло до експлозије. При свему томе се доста психологизује, односно његови мотиви се тумаче неким слабо потиснутим афектима а не рационално, што сматрам да је грешка. Мало више имају смисла идеолошка тумачења, која иду за акцијама и идејама његових бивших сарадника.  Но мишљења сам како Трамп тамо где јесте није ни упао "као индијанац", односно да није усамљени јахач који је само имао среће нити део мале идеолошке групе. Биће да је бар део естаблишмента од почетка иза њега, а то је и сада, мада се пред критикама крије. А пре наставка текста могли бисте видети мој блог на дан после избора, односно шта сам тачно онда сматрао разлозима за славље. Е сад, идеја коју овде разматрам није моја. Немам проблема да признам да ценим начин размишљања, односно излагања, но…

Још неки аспекти индијанског геноцида

Слика
Већ сам написао блог о књизи Ди Брауна Сахраните ми срце крај рањеног колена. Добио сам критике како сам неке ствари изоставио. Ценим да је то неминовно у једном (ипак само) блогу, међутим признао бих да није реч о самој књизи (њеном приказу) него и о теми коју обухвата, геноциду над правим Американцима. Изостављањем нечега створио би се утисак да се то није догодило, чак и ако је изостављање ненамерно, али ипак на неки начин оправдано...  Са друге стране, нешто рекох што и није у књизи, што је моје сагледавање шире слике, рецимо обе Америке. Тако на слици (миму) десно имамо податак који многима смета, па се покрећу расправе рецимо о природи тих сто милиона - не играмо ли се онда богова ако пресуђујемо да ли су заслужили да живе (онако како су живели), што јесте антихришћански, уосталом записано је - Не суди да ти не би било суђено. У сваком случају, о томе има у претходном блогу. Једна замерка се односи на то што нисам поменуо издајнике у индијанским редовима. Ди Браун говори како с…

Валис Филипа К. Дика

Слика
У роману, односно серијалу, Хронике Амбера имамо причу од Узору на основу којег, у стилу филозофије Платона, настају светови. Али нешто није у реду, и деда принчева Амбера у једном моменту каже. "Мислим да је време да то учинимо". "А шта то?" "Па да уништимо свет..." (Цитирам по сећању, давно сам читао) Следи, рекли бисмо, рационално објашњење зашто свет треба уништити. Могли бисмо га "купити", али на крају наратор (један од принчева, писано је у првом лицу) једноставно закључује: Треба имати у виду да ово прича сасвим луд човек.  Пре него пређем на роман поменут у наслову блога, осврнућу се на још једну ствар. У претходном блогу о стваралаштву Филипа К. Дика поменуо сам став његовог пријатеља Нормана Спинрада како је Дик пао испод свог нивоа романом као што је Валис, те оптужбе - истина више се односе на његове тада новије следбенике - за њуејџерство. Потписник ових редова се већ бавио тиме да ли је он сам Њуејџ. По већини питања оног упитника

Космогонија Коњољуба Дебелог

Слика
КОСМОГОНИЈА СА ДВА ИЗВОРА Оно јесте било и није било, истовремено, и жудело је да то није раздвоји од јесте. Зато је створило диплоидну кесу која је, попут љуске, садржала близанце, који су били андрогини, и вртели су се у супротним смеровима (Јин и Јанг таоизма, где је Оно Тао). Оно је имало намеру да оба близанца постану (бивање) истовремено; међутим, подстакнута жељом да буде (коју је Оно усадило у оба близанца), близнакиња која се вртела у смеру супротном од казаљке на сату је пробила кесу и превремено се одвојила; то јест, пре завршетка периода инкубације. То је била мрачна или Јин близнакиња. Зато је била фалична. Мудрији близанац се појавио по истеку целог периода. Оба близанца су створила по једну јединствену ентелехију, жив организам сачињен од психе и соме, које су и даље ротирале у супротном смеру једна у односу на другу. Близанац из целог периода, којег је Парменид назвао Форма I, напредовао је како треба у фазама развоја, али је прерано рођена близнакиња, названа Форма I…

Подземље Београда (Калемегдан)

Слика
Постоји тура која знатижељне води кроз Београд испод Београда, како га је у својој књизи назвао новинар Зоран Љ. Николић, иначе водич на тој тури. Ко крене треба да зна да је то мали, вероватно и мање занимљив део. Пролази и пећине, као рецимо она испод Ташмајдана нису довољно уређени за веће групе посетилаца. (У мом роману Јеретици Агарте јунаци се вијају од Ташмајданске пећине, преко разних пролаза, да би на крају изашли кроз азербејџанску фонтану, баш тим речима...) Тура креће од Римског бунара, који је сликан горе као "још један од улаза у Агарту", што беше шала мала... Бунар је у ствари аустријски, као и већина познатог нам Калемегдана. Одакле му онда такво име?! Николић каже да је то због аустријске опсесије Светим римским царством, тада само номинално постојећим. Раније сам чуо другачије - да је наш народ волео да у 19. веку све старе грађевине назива римским, па тако и ову... Бунар је рађен из јасног стратешког разлога. Београд се иначе снабдевао водом из Малог Мокр…

У високом дворцу

Слика
„Основна сврха операције 'Маслачак'“, рече господин Бејнс, „јесте огроман нуклеарни напад на Хоум Ајлендс, без икаквог претходног упозорења.“ Онда заћута. „Са циљем уништења краљевске породице, домаће одбрамбене армије, највећег дела Империјалне морнарице, цивилног становништва, индустрије, богатстава“, рече Генерал Тедеки. „Остављање прекоморских поседа да их апсорбује Рајх.“ Господин Бејнс не рече ништа. Генерал упита: „И шта још?“ Господин Бејнс као да је био у недоумици. „Датум, господине“, рече генерал. Филип К. Дик, Човек у високом дворцу
Није тешко хвалити Човека у високом дворцу, да за почетак употребим фразетину. Надам се да је читалац овог блога читао и роман, ако није топло препоручујем. Стога нећу почети од некаквог синопсиса или још штуријег, а шаблонизованог описа типа „неостварени пакао“, бла-бла-бла… Овде ћемо причати о неким аспектима овог романа, нечему што је можда читаоцу промакло, или је помислио па није знао да још неко тако мисли, или ни сам није знао шта мисл…

Последњи Обреновић и јавно мњење

Слика
Историја је аутобиографија моћи. Књига Увреда, бес и крв Новака Јовановића има релативно уску главну тему - писање српске штампе пред Мајски преврат, односно веза између тог писања и самог преврата. А писана је популарно, што значи да се морало ићи доста шире. Новак је ишао и дубље, чак филозофски. У том смислу ме је за почетак "купио" са три своје констатације 1) не постоји објективна штампа 2) људи (посебно око политике) обично не мисле, понављају шта им је речено и 3) претерује се у нашој историографији (и иначе) са одговорношћу појединих личности. Међутим, већ током Предговора виде се не мале симпатије према краљу Александру Обреновићу (ако штампа није објективна, не мора ни Јовановић да буде), те позивање на Константиновића и неке другосрбијанске историчаре. Ово ће бити занимљиво, рекох себи... Одмах да кажем, ја сам умерени републиканац који сматра да су Обреновићи били боља династија. Нису се заносили Југославијом, и барем су (етнички, наравно) очистили оно што су осв…