Чему филозофија у образовном систему?

Није данас превелик проблем уклонити филозофију из средњошколског образовања, нарочито ако се њен леш раствори у киселини неког слабоумног оправдања типа: филозофија ничему не служи, она само додатно оптерећује ионако преоптерећене ученике (преоптерећене чиме?), те је одржавање филозофије у образовном систему, заправо, бацање пара. Такво убиство је готово савршен злочин: слабашни гласови филозофа (као гласови сиромашне и неутицајне родбине) ионако се не би пробили до јавности, нема пуно просуте крви, и то мало просуте текућине лако се спере са плочника глупости, па онда глупост блиста у својој раскоши. Отарасити се филозофије налик је убиству бескућника или избеглице: кога брига? Уосталом, хуманистичке дисциплине, укључујући и филозофију, никада нису биле у тежем положају у последњих двестотинак година: катедре за хуманистичке науке се, чак и у богатим земљама гасе а средњошколски програми редукују на "корисне дисциплине" припремајући на тај начин произвођење "корисних идиота", стручњака који се разумеју само у своју струку и ни у шта друго. Последице таквог погледа на свет колосалне су и не воде ничему добром. 
Прагматички обрт у образовању најдиректније засеца у ткиво заједнице која не производи самосвесне и слободне грађане већ шрафове једне друштвене машинерије која ради без сврхе, идеје и, наравно, слободе (машина се и дефинише својом аутоматичношћу, дакле неслободом).

Стручњак - плен манипуланата

Друштво које би се лишило "филозофске непотребности" после извесног времена заличило би на лепи леш: споља је све у реду, једино што је особа преминула услед обилног унутрашњег крварења изазваног некомпетентном хируршком интервенцијом. Друштво стручњака (експерата) који не знају ништа друго до оно за шта су обучени постаје друштво идиота - оних који не учествују у јавном животу јер нису у стању да мисле него само да раде. Стручњак се дефинише тиме што не мисли, него дела.
Улога филозофије, као везивног ткива једног друштва, не може се надокнадити нити заменити било којом другом дисциплином, техником, или оруђем, зато што се ниједна друга дисциплина не бави чистим појмовима. Ниједна се друга дисциплина не бави ничим тако конкретним као филозофија. Забуна коју изазива претходна реченица веома је делотворна. Филозофија се доживљава као најапстрактнија дисциплина која барата појмовима на тај начин да је искуство (емпирија, оно конкретно) не обавезује у мери у којој, рецимо, искуство обавезује грађевинског инжењера: ако инжењер на поштује законе грађења - његово здање се руши.
Ако се, пак, томе насупрот, филозофија не обавезује на стварност - утолико, што би рекао Хегел, горе по стварност: филозофско здање свеједно стоји. (Хегел је отишао и корак даље па је тврдио да здање стварности стоји управо захваљујући појмовном здању, али то је друга прича). Однос конкретног и апстрактног, међутим, нипошто није тако једноставан каквим се може учинити (иначе филозофија тешко да би преживела две и по хиљаде година). У енглеској речи за бетон, concrete, чујемо управо "оно конкретно", оно што одликује филозофски појам: чврстина и целовитост, за разлику од оног што је апстрактно, издвојено, одвезано (латинско abstrahere значи извући, издвојити из целине). Конкретно значи целовито.
Када за некога кажемо да нема појма о чему прича, то значи да говори апстрактно. То значи да није у стању да захвата целину и говори невезано, произвољно, прича шта му падне на памет, а то што му падне на памет обично није нарочито паметно и свакако је бескорисно. Појмити нешто значи захватити целину, оно конкретно. У латинској речи concept, што ми преводимо с појам, налази се capere, захватити. Отуд неповерење у стручњака чије знање је, напросто, издвојено (апстраховано, екстраховано) из целине: стручњак се разуме у једну ствар, а о целини не води рачуна. Утолико је лак плен манипуланата. Стручњаци су успели да поцепају атом, онда им је синуло да се, ето, то цепање може употребити и за прављење бомбе која цепа људе. Нису, дакле, док су цепали атом, успели да добаце ни до елементарне последице онога чиме се баве.
У спровођењу реформе средњег стручног образовања, дакле, филозофија се све енергичније протерује (јер "не служи ничему"), па је у том разорном таласу "обесфилозофљавања" дошло и до укидања филозофије као обавезног предмета у медицинским школама (јер "шта ће лекарима филозофија"), а најновија идеја је (овде би се требало обратити Заводу за унапређење образовања и васпитања) да се, уместо филозофије, у стручне школе уведе, и то као изборни предмет, нешто што би се звало "логика с етиком" (спајање логике и етике је као калемљење главе пса на тело камиле, на пример, или обратно). Уместо тако погубних идеја - било би много делотворније размислити о филозофским дисциплинама које би биле саобразне струкама, па бисмо у техничким школама добили филозофију технике, у математичким филозофију математике (то ионако проистиче једно из другог, само је потребно један језик "превести" у други), у туристичким филозофију туризма, у спортским школама филозофију спорта, у језичким филозофију језика, у медицинским филозофију медицине, док би гимназије задржале филозофију, али не више у облику логике која је изгубила смисао као засебна дисциплина (не постоји једна логика), већ као историја филозофије. Тиме би филозофија постала не само занимљивија ученицима већ би и посустали филозофски факултети, потпуно разорени суманутим "болоњским системом", живнули и тргнули се из самоскривљене летаргије.

Машина и слобода

Чему, дакле, филозофија у стручним школама? Одмах би требало прескочити неинтелигентне примедбе типа: да ли је једном лекару важније да научи да дијагностикује упалу слепог црева од тога шта је Гелен из Пергама рекао о црној жучи 180. н.е. Будући лекар који понешто зна о моћи што му је савремено друштво дало у руке (јер он одлучује о животу и смрти), а о чему би се обавестио на часовима филозофије медицине кроз текстове Мишела Фукоа и Жоржа Кангилема, не би се претварао у пуког механичара људског тела. Будући инжењер који би извесно време посветио томе да одговори на питање шта је машина, те уместо само да учи како то ради, не само да не би више био предмет грубих вицева о "коцкастим и немаштовитим машинцима" већ би, вођен инерцијом појма, одмакнут од машине, добио прилику да се развија као грађанин, уместо да и сам буде попут шрафа једне бесловесне друштвене машинерије. 
Филозофија технике изузетно је захтевна дисциплина која у своје средиште смешта појам посредовања: машина је посредник, протеза, оно што стоји између човека и природе, те у једнакој мери обликује како природу, тако и човека. Али да ли машински инжењер икада помисли у којој мери га машина обликује, све верујући (погрешно) да је он њен суверени господар? Тешко. Нико му такву перспективу и не нуди, јер она је "бескорисна". Најзад, суморно стање правне науке у Србији (као и читавог правосуђа), директна је последица немоћи - а можда и небриге - правних факултета да филозофију права, ту апсолутно нужну дисциплину унутар сопственог корпуса, уведу у живе токове правничког мишљења. Јер, наравно, чему филозофија уопште служи?
Иван Миленковић
Културни додатак, Политика
п.с. Поприлично коректно, иако ми потписани није близак по својим идејама, заправо сам критиковао његово виђење пост-истине. Што се тиче ове теме њом се (уопште - чему филозофија?) бавим у одељку Етика: Филозофија. Не знам колико би се Миленковић сложио са мојим закључивањем, а вероватно би му се моји примери не би много свидели...
 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део