Још неки аспекти индијанског геноцида

Већ сам написао блог о књизи Ди Брауна Сахраните ми срце крај рањеног колена. Добио сам критике како сам неке ствари изоставио. Ценим да је то неминовно у једном (ипак само) блогу, међутим признао бих да није реч о самој књизи (њеном приказу) него и о теми коју обухвата, геноциду над правим Американцима. Изостављањем нечега створио би се утисак да се то није догодило, чак и ако је изостављање ненамерно, али ипак на неки начин оправдано... 
Са друге стране, нешто рекох што и није у књизи, што је моје сагледавање шире слике, рецимо обе Америке. Тако на слици (миму) десно имамо податак који многима смета, па се покрећу расправе рецимо о природи тих сто милиона - не играмо ли се онда богова ако пресуђујемо да ли су заслужили да живе (онако како су живели), што јесте антихришћански, уосталом записано је - Не суди да ти не би било суђено. У сваком случају, о томе има у претходном блогу.
Једна замерка се односи на то што нисам поменуо издајнике у индијанским редовима. Ди Браун говори како су Пони Индијанци прикључили непријатељу (плавим блузама), и они доследно играју улогу извидника америчке војске и учесника у неким сукобима. Прикључили су се Америма због ранијег непријатељства са Сијуима (Сијуксима). Један њихов поглавица је назван Убица Понија. Овај акт издаје би подсетио на неке новије догађаје, рецимо однос Шиптари против Слобе или Туарези против Гадафија.
Признајем да сам заборавио то да поменем, што ће рећи да нисам сматрао кључним. А нисам сматрао кључним просто зато што би бледолики и без издајника домородаца њих истребили, однос снага је то говорио - како у оружју, тако и у бројности. Са друге стране без Шиптара и Туарега (и не само њих) не би било рушења ни Слобе ни Гаше, просто зато што планови Амера у Старом свету не укључују њихову колонизацију него балансирање са локалцима по принципу завади па владај. Али колико уопште Шиптари и Туарези могу имати данас сличну улогу?! Другим речима, колико ону издају могу да препознам као нешто актуелно...
Не бих рекао баш у том случају јер су разлике Шиптара и Срба превелике у смислу језика, вере и фенотипа, док су Туарези различите расе него Арапи. Пони су ипак издали себи много сличније (ако су им језици били другачији могли су се споразумети универзалним језиком знакова, који су делили сви Индијанци). Друго питање је пошто су Понији нестали чак и више него Сијукси, другим речима од њих због издаје није остао ни помен док од других племена јесте... Туарези би ту били доста слични (односно њихова судбина после "увођења демократије"), док се за Албанце (Шиптаре) то не може рећи. Можда је још рано доносити закључке, али за сада ми изгледа да је Клинтон Бил заслужио споменик у Приштини.
Ако бисмо тражили паралелу боље је наћи у бившим Србима, или пореклом Србима, што јесте већина "Бошњака" и Хрвата. Мој сајбер другар, некада зелена беретка је у једној дискусији рекао да је Алија од Амера добио курац да избије очи. Идентичне речи употребила је Ведрана Рудан за оно што је Хрватска добила од ЕУ. Подсетио бих на књигу Словени - Индијанци Европе, која се бави прећутаном историјом, међутим сам наслов даје осећај због којег уочавамо неку блискост са овим далеким народима аутохтоне Америке. 
Можда је још боље тражење паралеле код наших саплеменика, односно рекли бисмо сународника, оних који се пишу као Срби, мада нису превише задовољни својим пореклом или окружењем "које нису бирали". Они практично граде другу политичку нацију коју зову "грађанска Србија". Овде је опет јасна разлика - без Понија би Јенкији урадили свеједно оно што су наумили, без домаћих издајника су успели једино на некадашњој Војној Граници (пад Крајине више има везе са ондашњим патриотским режимом, али то је тема коју не бих сад отварао). Јасно је да планови данашњих светских владара са Србијом нису још окончани, чим се и даље "преговара". (У поштовању договора и уговора са Србима паралела апсолутно стоји!)
Сличност би се могла наћи у постхумној судбији ових племена. Као што ми данас (осим неког историчара којем је баш то експертиза) не знамо имена поглавица Понија, али знамо за Бика Који Седи и још неке, тако су сада већ скоро све досманлије (све осим Ђинђић, доктор Зорана) предате забораву, док се ипак сећамо Милошевића, Краџића, Младића... (На страну што има доста лидера ДОС-а и експертских прилепака који заправо желе да их се заборави, да не би одговрали). Но! Будимо реални - оно што је данас Србима највећи проблем, а где политички Запад види шансу не да се не може поредити са издајом Понија, него уопште није издаја у класичном значењу те речи! О томе нећемо сада...
Друга ствар је уско грло у расподели ресурса. Признајем пропуст што о томе нисам више причао. Занимљиво је да би ондашње понашање америчке владе данашњи политички активни Американци листом сматрали антиамеричким (наравно ако нису довољно лицемерни), без обзира где су у политичком спектру. Влада је насилно отимала ресурсе, војном силом, да би касније вршила прерасподелу. Гро је ишао приватном сектору (белаца), док су први Американци добијали само мрвице. Оно прво је антикапиталистички (мада карактеристично за колонијализам и првобитну акумулацију). Друго би се данас сматрало антилибералним, посебно од стране разних SJW-ева, антифа...
Ипак чињеница је да је америчка држава од старта развијала институције Републике, по којима држава и није имала претерана овлашћења, али јесте систем контроле да не буде злоупотреба. Како онда објаснити ендемску корупцију? Треба знати да Американци до краја 19. века немају неку расну доктрину, она ступа на сцену са еугеником. Ропство је брањено као својинско право. Ипак се подразумевало да без обзира на оно што пише у Декларацији Независности једнака права је Творац дао само белим мушкарцима. Након Грађанског рата црнци су формално (суштински цео век касније) изједначени у правима, црвенокошци су експлицитно избрисани из америчког држављанства. У том случају, ако су им већ уговорима додељена нека права (мрвице према стварној вредности земље) бледоликим Американцима је било углавном свеједно да ли ће их неки бирократски патазити позобати. Такође, тамо где су бели копачи, сточари или фармери били страна у спору, закона се није држало као пијан плота. Далеко од тога.

Оно што сам заиста заборавио назначити је однос Индијанаца према властима, заправо целој америчкој држави. Неки су наивно поверовали бледоликима, неки су имали вековни сукоб са Шпанцима/Мексиканцима, па су у америчкој застави видели заставу слободе. 
Индијанске поглавице су одлазиле у Вашингтон, где су примани са почастима. Тешко је судити о мотивима политичара у Вашингтону (мотиви локалних и војника у књизи су описани). Да ли су им ови Индијанци били егзотични, да ли су оваквим склапањем мира и уговора који су касније гажени хтели себи умирити савест, или лакше хендловати ситуацију, данас не знамо. Могуће да је сво троје. 
Мотиви Индијанаца су били међутим искрени, у складу са погледом на свет који не бежи од насиља, али оно барем није скривено маском лицемерја. Занимљиво је да су Индијанци били сасвим свесни чија је земља, да су они на њој одавно. Излагања неких поглавица на ту тему и данас се цитирају. Међутим, као да су у неком цивилизацијском смислу, суочени са надмоћним освајачима, себе сматрали млађим од њих. То би можда објаснило зашто су америчког председника називали Велики Отац. Али тај отац се понашао маћехински...
Занимљива је судбина Индијанаца у смислу односа према белцима. Они који би им веровали и чак излазили да се са војском разјасне носећи америчку заставу, неки чак у униформи, бивали су убијани на лицу места. Коњица је буквално газила властиту заставу! Они који би уочили али прекасно за војну припрему тешко су страдали. Убили би понеког цивила, али нису могли да се одупру војсци. Њима су допала суђења, рецимо планирана егзекуција триста Индијанаца која је милошћу Линколна смањена на тридесет. Преживели су сатеривани у логоре резервате. Они који су успевали да победе војску, Бик Који Седи или Џеронимо, стицали би неко поштовање и бар су могли испричати своју причу. Остарели Бик Који Седи је ипак на крају завршио са метком у глави. 
У сваком случају Индијанци су били осуђени технолошким и демографским диспаритетом, што није реткост у историји. Ниво лицемерног "хуманизма" потомака оних који су их истребили ипак јесте новина... Издаја неких племена није бацила сенку на цео народ, односно све те народе. Ако су у понечему били наивни, а јесу, то може данас бити основа неких романтичарских представа. Ипак је боље поставити питање - нису ли ипак били у праву, и поред свих "успеха" Запада у привременим (материјалним) стварима. Из данашње перспективе то питање се све више поставља.
Иван Вукадиновић

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović