Валис Филипа К. Дика

У роману, односно серијалу, Хронике Амбера имамо причу од Узору на основу којег, у стилу филозофије Платона, настају светови. Али нешто није у реду, и деда принчева Амбера у једном моменту каже. "Мислим да је време да то учинимо". "А шта то?" "Па да уништимо свет..." (Цитирам по сећању, давно сам читао)
Следи, рекли бисмо, рационално објашњење зашто свет треба уништити. Могли бисмо га "купити", али на крају наратор (један од принчева, писано је у првом лицу) једноставно закључује: Треба имати у виду да ово прича сасвим луд човек
Пре него пређем на роман поменут у наслову блога, осврнућу се на још једну ствар. У претходном блогу о стваралаштву Филипа К. Дика поменуо сам став његовог пријатеља Нормана Спинрада како је Дик пао испод свог нивоа романом као што је Валис, те оптужбе - истина више се односе на његове тада новије следбенике - за њуејџерство. Потписник ових редова се већ бавио тиме да ли је он сам Њуејџ. По већини питања оног упитника јесам, но оно има нешто што ме одбија од оних који су славу стекли овим покретом. Нисам читао Капру или Чапру, његов Тао физике. Сасвим могуће да је у праву што се тиче многих ствари; међутим приметио сам неартикулисање падање у ватру, када сам гледао дуеле на тјубу. Хоће то од проповедничког жара. Смисао за хумор близак нули... Све то се не може рећи за Филипа К. Дика. Иако је његов пријатељ Спинрад рекао да је тек у последњем роману Трансмиграција Тимотија Арчера се вратио себи, поставши ироничан према "тим глупостима"... могу рећи да ако је оно иронично у односу на Валис, онда могу тек мислити какав је то урнебес!
Поменути Капра лако губи дуеле од ригидних неоатеиста, оних по којима постоји само оно што се исере и испиша. Потребан је неко са здравом дозом цинизма да их победи. Али не може се остати на цинизму. Потребно је нешто и понудити... Између цинизма и тог нечега природан прелаз је аутоиронија. У роману Филипа К. Дика има доста цинизма, иако не од стране њега (писано у првом лицу) или његовог алтер ега. Има наравно и оног нечега. Али највише има самоироније, која се већ види из имена тог лика, насталог преводом имена писца са грчког и презимена са немачког. Коњољуб Дебели. Horslove Fat.
Филип К. Дик је имао мистично искуство ружичасте светлости која му је марта 1974. (истог месеца сам се ја родио!) саопштила информације које су спасле његовог сина од урођене мане, о чему доктори појма нису имали... Роман Валис плод је његових метафизичких трагања. 
У роману он дели своју личност на трезвеног романописца Филипа Дика и Коњољуба Дебелог, боготражитеља (или би у складу с романом могли рећи зебротражитеља) који је тотални распад система! Мозак спржен дрогама, а ту је и шизофренија коју је сам дијагностиковао (доктори се с тим не слажу). Доктор му је забранио дрогу и да помаже другим особама. Престао је да се дрогира, а боље да је урадио оно друго...
Има ту још нечега. Коњољуб подсећа на (још једног?) христоликог лика - Северијана из Књиге Новог сунца Џина Вулфа. Као и Северијан и Дебели страда јер помаже женама. Код првог су оне осуђене на смрт (Северијан је из еснафа мучитеља), код другог оне које су себе осудиле. Глорија се убија, он јој није могао помоћи. Шери умире у рака (једно време је у ремисији, привремено залечена) и трује своју околину мржњом. Можда није далеко од тога ни његова жена Бет која га је напустила и одвела њиховог сина, очекујући да ће он покушати самоубиство (које је тек прича за себе, коју свакако ваља прочитати). 
Коњољуб Дебели има разне способности. Проговорио је латински као да му је матерњи и цео дан причао о Deus Irae - што је иначе наслов романа који је Дик писао са Зелазнијем (аутором Амбера, поменутог на почетку). Није ми се претерано свидео овај спој два лудила, могуће да га нисам разумео... Причао је и на непознатом му језику, који није сматрао за језик (да ли је мислио да једноставно бунца?) који је његова тадашња девојка разумела као коине, вулгаризовани грчки који се причао на Блиском истоку почетком наше ере. Дакле, језиком којим је писана Библија... Са својим друштвом на почетку романа води теолошке расправе које се знају завршити са оним "Јеби се!". У расправама учествују и Дик сам и његов (алтерего?) Дебели, који су и за његове пријатеље две особе...

Дебели пише свој дневник до у четири ујутру (Егзегеза - огромно необјављено дело Филипа К. Дика). Одабрани цитати су у Валису, а на крају их имамо скупљене у трактат ефектно насловљен латинским - Tractates Cryptica Scriptura. Имамо ту и космогонију коју бисмо најједноставније могли описати као гностицизам на ејсиду. Свега ту има од таоизма до хришћанства, уз Грке као што су Хераклит и Асклепије, а "богови ванземаљци" из мита афричких Догона се подразумевају - односно "трооки освајачи" са издуженим лобања Ехнатона...
Према Коњољубу (односно Филипу К. Дику) универзум је информација, материја је илузорна, односно "пластична". Његови списи нису само спекулације о природи света (и о нашој природи), него и алтернативно објашњење историје. Но најбоље нека нам он сам то каже.
#18. Право време је стало 70.н.е. падом храма у Јерусалиму. Поново је почело 1974.н.е. (дакле време теофаније писца, и година у којој сам се ја родио - оп. А.) Период у међувремену био је савршена лажна интерполација која је опонашала креацију Ума. "Царство никада није пало", али 1974. године послат је шифровани сигнал да је Гвоздено доба завршено; шифру су чиниле две речи: КРАЉ ФЕЛИКС, што се односи на Срећног (или Праведног) Краља.
#19. Шифровани сигнал КРАЉ ФЕЛИКС није био намењен људским бићима него потомцима Ехнатона, раси трооких која је, тајно, постојала уз нас.

Поменуто Царство је оно што су растафаријанци звали Вавилон, а домаћи антиглобалисти "Империја" или Нови Светски Поредак. Наравно да је овај поредак увек "Нови", када се самим временом манипулише... Међутим, поставља се питање, шта ту човек да учини!? Ништа друго него да потражи петог месију (или шестог, или седмог, зависи како се рачуна). Дебели планира да га потражи у Кини, али наћи ће га (односно је) много ближе - у Калифорнији. 

Тек тад сазнајемо шта је сам ВАЛИС (Велики Активни Логички Интелигентни Систем, како је име романа (и система) иста скраћеница на енглеском значење је ипак нешто другачије - Vast Active Living Intelligence System). И ту почиње оно што обично дају у синопсисима, српски речено спојлујући (упозорење - на крају прикаченог линка који је унос на Њики имате баш спојлер, па ако вам је до читања романа, што топло препоручујем...)
Ја овде нећу спојловати, само ћу дати пар назнака. Писац, алтерего и још два другара гледају научнофантастични филм (!) који даје неку алтернативну верзију свргавања Никсона, у филму преЦедник има друго име. Филм има бројна сублимална значења и они одлуче да потраже бенд Мајка Гуска (чекај, чекај! стани сад! да ли неки самозвани гуру, њуејџер који смртно озбиљно схвата себе, каже да је сазнања о свету добио од неке гуске!? - ако то није иронија, не знам шта је!); спаситељ је Пистис Софија инкарнирана у детету од две године, помиње се и Мајстор Екхарт...
Данте је своје капитално дело назвао Комедија (оно Божанствена је додато касније) јер насупрот грчкој трагедији почиње од лошег да би се завршило добрим. Овде не можемо рећи је ли трагедија или комедија према таквој подели. Смрт је на почетку, смрт је и на крају... Али ту је оптимизам, ипак уз дозу скепсе. На читаоцу је да се определи.
Иван Вукадиновић


Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину