Да ли Трамп само лупета

Актуелни председник Сједињених Држава побуђује огромну пажњу од како је дошао на положај, а у последње време та пажња је још већа. И пре сусрета у Хелсинкију са Владимиром Путином глобалисти су се згражавали, а сада је дошло до експлозије. При свему томе се доста психологизује, односно његови мотиви се тумаче неким слабо потиснутим афектима а не рационално, што сматрам да је грешка. Мало више имају смисла идеолошка тумачења, која иду за акцијама и идејама његових бивших сарадника.  Но мишљења сам како Трамп тамо где јесте није ни упао "као индијанац", односно да није усамљени јахач који је само имао среће нити део мале идеолошке групе. Биће да је бар део естаблишмента од почетка иза њега, а то је и сада, мада се пред критикама крије. А пре наставка текста могли бисте видети мој блог на дан после избора, односно шта сам тачно онда сматрао разлозима за славље.
Е сад, идеја коју овде разматрам није моја. Немам проблема да признам да ценим начин размишљања, односно излагања, нових мислилаца које сам гледао на тјубу. Ценим што се позивају на логику и чињенице, док је актуелна "левица" више него ирационална. То не значи да ћу се у свему сложити са алт-рајтом или алт-лајтом, како неки зову оне који су ми на објашњени начин блиски. Интерес Америке, макар и рационално схваћен, није мој интерес! Ја и не волим да им буде баш добро... Такође, нисам присталица врлине себичности, погледа на свет Ејн Ранд, који заступају бар неки од њих. Што не значи да не треба рационално размотрити шта кажу. Оно о чему овде говорим рекао је неколико пута Блекпиџн и укратко значи промену глобалне парадигме са светског полицајца на систем осовине и паока, односно точка. У оба случаја се Америка види као главни актер.
Уочимо да полицајац брани неки систем, који није нужно сам креирао. Ослања се у послу на систем вредности, односно идеологију. Насупрот томе центар точка само одржава једнако одстојање (и користи га) у односу на све остале играче, који се окрећу око њега. Не треба ни причати како је овде огољени прагматизам изнад сваког идеализма или глуме идеализма. Да скратим чекање нестрпљивима, проблем (наравно по архитекте таквог новог система) је што на дужи рок то не може успети. На средњи рок би Америка имала неке добитке, као и неки други играчи, антагонисти, дакле супарници да не кажемо непријатељи Америке (на тој страни сам). На кратак рок Трампу ваља да политички преживи - а са њим и тој идеји, мада сва је прилика да би падом Трампа Америка прошла кроз период хаоса пре него би се уопште могло размишљати о неком новом глобализму. Наравно, досадашњи систем глобалног жандарма такође није давао резултате, иначе не бисмо данас гледали Трампа него Хилари.
Погледајмо прво неке елементе нове спољне политике која је дошла са Трампом...
Трамп је у старту показао да не воли трговинске уговоре као што је ТТИП, НАФТА, исл. Предност је давао билатералним. А до њих би се дошло агресивним преговарањем. У последње време је то довело до трговинских ратова, за које Трамп тврди да су добри. Како Сједињене Државе обезбеђују већину ресурса који су им потребни нема сумње да могу (мада баш и не морају) да "добију" један или више трговинских ратова, што би значило да прекроје уговоре о трговини како им више одговара. Наравно, дошло би до пораста цене роба које се јефтиније производе другде. Већи проблем је што се поуздано руши систем Бретон-Вудса (ММФ је његов познати део), до кога иначе није много стало Трампу, ваљда ни онима који су га довели. У том случају остали играчи, од ЕУ до Кине губе сваки интерес да долар користе и на било који начин подржавају. То даље значи  да нема штампања пара из ваздуха, тачније да би се свака таква емисија у Америци осетила кроз инфлацију, која се више не би делила са остатком света.
Пример како би нова парадигма могла одговарати Америци на неко време је у односима са НР Кином. Она је главни изазивач америчке хегемоније. Иако по некима кинеска привреда тек треба да престигне америчку, по реалнијим показатељима од "обичног" БДП-а она је то већ учинила. Међутим, Кина нема војску као Америка, и њен војни буџет је вишеструко мањи. У случају америчке војне присутности практично свуда, Кина може да се фокусира на њој битне тачке и тамо изазове Америку. Међутим, ако се Американци фокусирају само на оно што им је у ужем интересу, Кинези не могу имати већу концентрацију снаге. На неки начин Америка већ дуже времена поступа према новој парадигми. С Вијетнамом је водила крвав рат, па ипак овај с њом има данас добре односе. Нико тамо није тражио промену режима, доста је што Вијетнамци не воле Кинезе. Међутим, Вијетнам је и Руски савезник (иако Русија има одличне односе са Кином). И ту већ наслућујемо проблеме будуће вона-би осовине.

Реч је о томе што овако смишљен светски точак не може бити фиксиран. Другим речима, нико не гарантује да би неки други центар могао постати алтернатива, некима примамљивија... Што се већ догађа. Односно догађало се у блоковском систему, чим је једнополарни свет показао знаке опадања. Власти којима је већ ближа Русија или Кина тешко да ће се предомислити пуким америчким одрицањем од идеологије, посебно што то одрицање тешко напредује због притиска "јавности" ("либерални" медији арлаучу како су Трампу блиски тамо неки диктатори...). Русија и Кина не морају да се окрећу око Америке, мада ће још дуго морати да је респектују као центар гравитације...
Заправо, имамо историјски пример, управо у Уједињеном Краљевству (које Блекпиџн наводи као пример). Као земља која је прва спровела индустријску револуцију, Британија је заиста имала ту прилику да се свет окреће око ње. Уочимо да је њена предност над чак великим царствима (као што је Кина Чинга) била квалитативна а не квантитативна. Односно, са релативно малим снагама могли су их матирати. Насупрот томе, Америка у сукобу са било којом већом силом данас може да се узда само у квантитете - већи војни буџет, већу тонажу флоте, итд. Док су они на њеној страни и где сме да их користи. Зато Америка никада и не напада неку већу земљу.

Енглези су могли да потисну европске изазиваче тиме што би све остале окретали против њих, како је било са Наполеоном или касније против Руса у Кримском рату. Могли су да неформално учествују у лабавим савезима, као што је онај који је створио Бизмарк не угрожавајући британску таласократију - Британија се сматрала "придруженим чланом" Тројног савеза што јој је на прелазу векова помогло против колонијалних такмаца Француске и Русије (Фашода, Велика Игра).
Све се променило када су Немци заиграли озбиљно. Ту се посебно мисли на њихов план железнице Берлин - Багдад. Британија је отказала помоћ Османлијама и престала да задржава Русију. Чак је ушла у савез (Антанту) са својим историјским ривалима. Иако је добила два рата Британија је на крају изгубила Империју. Занимљиво је да иако су у првом рату британски губици били већи (750 према 450 хиљада), у другом су претрпели серију пораза - Денкирк, Тобрук, Сингапур - после чега је колонијално царство постало неодрживо, а неке последице се осећају и данас (одличан филм Денкирк слави јуначко енглеско напуштање Јевропе, баш кад је изгласан Брегзит).
Вратимо се односима са Америком, односно чињеници да они нису заковани, мада тек треба видети је ли промена могућа. Иако ће се руски историчари подсетити да је Русија подржала Унију у Грађанском рату (за разлику од Енглеске и Француске), мало ко ће се на то критички осврнути. Руски бродови су упловили у њујоршку луку, ако се не варам 1864, праћени одушевљењем присутног народа. Занимљиво када се имају у виду данашње историјске симпатије национално опредељених Срба, а вероватно и Руса, па и рецимо чијој застави неодољиво личи застава Новорусије. Три године по окончању рата у Америци, Русија јој продаје Аљаску за бедних седам милиона долара...
Потписник ових редова заправо има разумевање за понашање ондашњег руског цара. Значајније је што је продаја Аљаске дошла деценију после руског пораза у Кримском рату. Пацифички поседи су постали тешко одрживи и постојала опасност да их Енглеска некако приграби. Накнадном памећу можемо доконати шта би било боље, али онда су они предати новој сили са којом Русија није имала лоше односе, и која је два пута ратовала против руских непријатеља Енглеза. Руски однос према ропству има везе и са унутрашњим реформама - укидањем кметства.
Заправо су некакви фиксни савези пре аномалија него правило. Света Алијанска, савез трију царева, распала се око Балканске кризе. Чим су интереси играча дошли у супротност. Она је имала неко идеолошко усмерење у отпору грађанско-либералним револуцијама, али то није било довољно. Уопште сукоб парадигми, као што је рецимо телурократија против таласократије, пре је однос два главна супарника, него њихових савеза. Рим против Картагине или Спарта против Атине (погледати крај блога).
Какви су типични односи сила можемо видети из једне епизоде коју описује Ћоровић у својој Историји Срба. Суочена са неповољним окружењем тада (крај 18. века) релативно слаба Аустрија је планирала да углави савез са Турском. Међутим, чим би то сазнали Руси вратили би се свом савезу са Пруском, против којег Аустријанци и Турци не би имали шансе. Због тога је Аустрија одлучила да са Русијом макар подели плен и ушла у савез с њом, припремајући рат против Турске...
Најзад, шта оваква Трампова политика доноси другим играчима, пре свега Русији? Добри ефекти се већ сада уочавају због нарастајуће подељености Америке и параноје у истој (ко би све могао бити руски шпијун или трол... лооолчина!). Ако Трамп успе да спроведе своју политику, то је баш у складу са вековном руском политиком по којој је боље имати посла са појединачним европским (уопште западним) државама него са јединственим Западом. Русија би требало да се у некој будућности чува две ствари - било каквих уговорних обавеза (дефинисаних савеза) на Западу и нарушавања савезничких односа на Истоку (пре свега оних које има са Кином). У не тако далекој будућности ће и тврдокорнијим америчким империјалистима постати јасно да они нису Сунце, па да се свет окреће око њих.
Иван Вукадиновић


Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део