Неколико разлога за славље

У овом разматрању искључићу неке високо-емотивне разлоге због којих славим, а најлакше их је описати речима "да им видим фаце". Па видео сам, идемо даље (уз славље у ходу!). Такође, нећу помињати некакво препознавање које сам имао од како на тјубу открих "нову десницу" која је листом стала уз Трампа - Лудог Стеву, Лорин Саутерн, Блекпиџн (који управо слушам), оног лудака који виче како је у току светска националистичка и популистичка револуција, Шуонхед (или тако некако), исл. Још увек ми је контроверзан концепт по којем би се могла "Америка поново учинити великом", што је била Трампова парола. Хоћу рећи, далеко од тога да сам уверен како би било добро да чак и "Трампова Америка" буде велика. Добро, можда на својој хемисфери...

Са друге стране, рационално ћемо сагледати шта Трампова победа може да носи у будућности. Но пре тога три глобалне могућности Америке и светског естаблишмента, без обзира колико је тај естаблишмент утицао на ову велику победу (а јесте да се не лажемо, никад народ сам не бира, погледајмо рецимо понашање ФБИ). Дакле, две могућности би биле везане за евентуалну победу Клингонке, трећу имао овако.

1. Наставе као Обама до сада, што води постепеној пропасти хегемоније глобалног Запада. Обама, који је добио чак Нобела унапред, имао је килаве перформансе, и поред неких успеха (рокнуо Осаму) и "успеха" (тзв. Арапско пролеће). Но, будимо реални, неко трећи не би прошао боље. Јер које опције уопште Америка има, ако жели остати светски жандарм?! Прелазимо на то, само ћу рећи: да је Хилари прошла кроз иглене уши, имала би много гору стартну позицију од Обаме.
2. Светски рат. Историја нас учи да кад једна сила опада, и не жели с тиме да се помири, она покреће РАТ. Мало је изузетака, рецимо кад су Британци предали Америма палицу (гледао сам недавно клип о "Плану Црвено") за рат Америке против УК 30-их прошлог века. Да је Хилари победила Трећи светски рат би био сасвим могућ.
3. Детант. То ће изгледа бити политика Трампа, он сам је говорио како би радио што и Никсон, који се срео са Брежњевом и Мао Зедонгом. Сада су Русија и Кина у добрим односима, али треба се пазити смицалица.

За даљи текст, иако смо искључили емоције, остављамо аксиоме (или постулате, јер овде их нећемо доказивати), који су услов за пристрасност. Другим речима, да ја јесам пристрасан, имам одређене циљеве и рационално сагледавам како догађаји воде или не воде тим циљевима. Ти циљеви могу бити мултиполарни свет, ослобођање од окова либералистичке идеологије, или нешто много конкретније. Да се Америка не бави много остатком света, посебно не нама у Србији; да се не прави завада Европе и Русије; да се не меша у унутрашње ствари Русије, Кине, било кога трећег; да опадне моћ међународног капитала, посебно у Србији; да национализам не буде ружна реч...

Па да видимо из угла онога што је Трамп говорио, а богами и реакција на његову победу. Не знамо куда све то може да води, али ипак ево неколико тачака:

1. Губитници неће спортски прихватити пораз, а да се не лажемо ту су припадници одређених "етничких група" које су склоне насиљу. Предвиђам пораст насиља на улицама, што значи да ће Сједињене Државе, барем, више да се баве саме собом, а не остатком света. Што је по дифолту добро по остатак света...
2. Трамп је победио и поред оптужби да је практично руски агент. Он се није баш "опрао", од тих оптужби, ерго добар број гласача је то пречуо, или је гласао за Трампа иако је "руски човек". То значи да је плашење Амера Русијом једнако плашењу мечке решетом, и то ће утицати убудуће на америчку политику (јер сваки кандидат се обраћа гласачима). Како већ рекох у блогу о тајни успеха руске пропаганде, просечан Американац нема разлога страхује од Русије. Он има разлога да страхује од краха америчке "Империје", али то је већ друга и дуга прича.
3. Ово је ветар у леђа европским националистима колико је то и Брегзит био, па барем на квадрат. Већ је Трамп, а и они луђаци које поменух у почетку, користио ефекат Брегзита, нејасно са коликим утицајем на коначну победу (многи Амери нису ни знали шта је Брегзит). Сада ни победа Националног фронта, или Алтернативе за Немачку не делује немогуће.
4. Један од примера декларисане Трампове политике је прекид преговора са Ираном, обнова санкција, исл. То по логици ствари значи још већу повезаност Ирана са Русијом. А ако Европа икако буде следила америчку политику, било која алтернатива руском гасу може бити заборављена. Ако не буде следила, ето теме за разговор преко Атлантика...
5. Слично може бити и са Кубом. Што смањује могућност да ће Амери ући на мала врата и тамо срушити социјализам.
6. Ипак, ствари не иду добро по јужноамеричку левицу и Русија и Кина ту мало шта могу да ураде. Но, ако Америка поврати контролу над "задњим двориштем", то може бити надокнада за геополитичке губитке другде. За почетак би Русија имала већу слободу у Сирији и Украјини. Како даље буде ишло можда се са пројекта "америчког света", остане на Монроовој доктрини.
7. Не верујем да ће Америка тек тако напустити НАТО, али победа онога ко је рекао да други морају платити америчку одбрану, а у осталом могу и сами да се бране, говори доста тога о стању духа у самој Америци. И шта њени "савезници" могу да очекују у будуће.
8. Некога је недавно Клинтон, супруг поражене, тапшао по рамену. Мислим на аутора рецензије чувене књиге о Тонију Блеру. Ништа, само се мислим кад им тако господари пролазе, која ли судбина чека сатрапе...

То су само неки разлози, размислите о томе и да допишете неке своје.

Иван Вукадиновић