Проблеми са дуализмом, материјализмом, и нешто треће

Недавно сам одгледао занимљив клип о односу материје и ума. Пре него што ће да представи "своје", предавач је у духовитој критици изложио како су у основи исти именом веома различити погледи на свет. На тако нешто сам већ раније указао, односно признао сам себи да би свој поглед на свет могао назвати и сасвим другачије, уз неке ограде. Па да видимо онда да ли су ум и материја сасвим раздвојени, или можда прво произилази из другога, или како већ. Како је тај проблем "решаван".

Дуализам је у филозофију увео Рене Декарт. Проблем интеракције духа и тела, односно ума и материје, ако су већ они одвојени он није решио. Не, није пинеална жлезда, иако се доста "мистике" може исплести око ње. Барем то није јединствени посредник између "духа" и "тела", а ако има више места међусобних контаката, како можемо тврдити да то нису две стране истог новчића!?

Ипак, дуализам је некако "дубински" опстао у погледу на свет савременог човека, иако се мало људи данас декларише да су дуалисти. Треба знати да овај поглед на свет никада није био искључив. Сам Декарт је дошао до домишљатог закључка како је Бог прва супстанција, што је касније Спиноза озбиљно схватио. А како Бог нема ограничења, иста (на ум и материју) му се не могу ни наметати, реч је о атрибутима исте супстанције. Али ти атрибути ипак постоје и код Спинозе (протежност и мишљење, материја и ум, што је људима познато, а Бог као неограничен има безброј других атрибута...). 

Дакле, видимо да извесни дуализам увек постоји, уосталом свуда у природи имамо поларитете: плус и минус, мушко и женско, одбојне и привлачне силе, јанг и јин. Барем док смо у царству узрока и последице (још један поларитет!) не можемо свет свести на "монистичку кашу" (занимљив израз на који налетох кад сам читао о будизму и квантној механици). Са друге стране, ако неко види у настанку или постојању света Један Узрок (што се иначе назива Бог), он није тиме апсолутни дуалиста, па то није био ни Декарт. Верски дуализам, познат касније као манихејство је нешто друго. Иако је сасвим могуће да сам пророк Мани није уопште био искључив (читам сам леп роман о томе), данас је манихејство погрдан израз за црно-бели поглед на свет, што ми наравно није прихватљиво. Кад причам о Декарту не мислим на то... Међутим, има Декартовом дуализму један други проблем...

Мој омиљени математичар, физичар, и слободно могу рећи мислилац, Роџер Пенроуз ме је мало, само мало, изнанадио кад је рекао за себе да је атеиста. Свој став је објаснио тиме да ако би могао прихватити да је неко биће створило свет, он не прихвата терет познатих религија, те је у том смислу атеиста. Узгред, ја сам тај проблем "терета" другачије решио - тиме што сам практично свестан да у мојој средини доминантно хришћанство није једина (могућа) вера. Међутим, постоји терет дуализма који ми је сасвим неприхватљив.

Дуализмом се прошверцовала потреба да се Природа не сагледава у својој целовитости, да се подразумева како истом не владају исти закони, посебно ако се дотакнемо људи и њихових творевина. Лично не видим нешто посебно мистично у Човеку (изван мистике целокупне Природе). Човек је "само" најопаснија животињска врста. Сам Декарт је тврдио да животиње немају душу, да су обични аутомати. Можда је и људска душа "нешто треће", детерминизам нам говори да смо и ми аутомати (мада ко је видео Манделбротов скуп који настаје из једноставне формуле тешко да би мислио да је то нешто досадно)... Међутим, онај кога је неки сисар погледао у очи тешко да би се могао сложити да он "нема душу", ако већ мисли да је сам има. Начелно би се то могло рећи и за друге животиње, биљке или чак минерални свет (који немају очи), само што су наше разлике превише велике да би наше "душе" биле међусобно уочљиве.

Други терет дуализма је у правој паници код "лево-либералних" која настаје када се природни закони логично примене на оно што они зову "друштво". Како је углавном реч о атеистима (или доследним секуларистима, што се своди на исто) тешко да они Човеку приписују неку "метафизику". Што доводи до симпатичне конфузије код њих. То води дотле да само на постављање питања панично реагују. Тако кад сам једном питао чије гене преноси свако кад се размножава, добио сам шлајфне текста о томе како је социјал-дарвинизам зло. Зато што је и тај знао одговор - свако преноси СВОЈЕ гене и бори се да они даље опстану, што доводи до конкуренције и борбе за опстанак међу људима, као и међу осталим животињама.

Како стоје ствари са филозофским материјализмом? Овде таквог терета нема. Најпознатији још увек нам је дијалектички материјализам. Овај поглед на свет практично одбацује метафизику у корист дијалектике, мада има неке "помоћне хипотезе" - теорија вечне материје у доба Стаљина, или посматрање света као скупа љуштура у НР Кини (атом је изразито празан јер је његово језгро веома мало, али сам протон има много мање саставне делове, ови имају своје, и тако у бесконачно). Но, у складу са 11. тезом о Фојербаху, циљ је да се свет измени, а не да се тумачи. Тада ћемо имати прелазак из царства нужности у царство слободе. У суштини симпатична овоземаљска религија. Утопија чије смо спровођење видели у пракси, што потписник ових редова не посматра црно-бело, но будући да се он већ расписао...

Дијалектичком материјализму се не може придати оно колоквијално и пежоративно значење јурњаве за новцем (неки су то покушали са хришћанских позиција, ругајући се жељи да сви људи имају обезбеђену егзистенцију, но они су се тиме ругали и нивоу беде у земљама у којима су се догодиле социјалистичке револуције, беде против које њихова матера Црква није много учинила, као што не чини много ни против нове беде у коју води повратак капитализма). Нешто је другачије са данас доминантним атеистима западне провинијенције. Они обигравају око неке врсте нихилизма (Лоренц Краус, затим они који тврде да је и "ја" само bundle, колекција особина) и онога што зову материјалистички редукционизам, о којем говори Кристина Рад.

Овде није реч о неком "терету" у односу на свакодневну етику и поглед на свет, мада би се и о томе могло говорити (рецимо када се сви друштвени проблеми покушавају свести на "проблеме у мозгу"). Материјализам би могао бити прихватљив под условом да се прихвати неколико услова. Прво, човек је далеко од тога да све зна, а можда постоје и неке фундаменталне границе могућности људског сазнања. То што нешто не можемо објаснити, не значи да не постоји. Постоје истине које се не могу доказати (ни порећи), што не значи да нису истине (Геделова теорема). Дакле, не можемо знати да нема неке свести и после физичке смрти (на пример), то се наравно не може изрећи као научна чињеница, но неко ко у то верује није тиме будала.

Друго, како већ рекох - што бисмо свест редуковали на неуроне, сматрали да она тиме почиње?! Ако је свест обрада информација (како вели Сем Харис, један од променентијих неоатеиста), парамецијум који има само једну ћелију поседује неку свест. Дакле, ако ћемо већ редуковати морамо ићи много дубље - барем до субатомских честица. И треће, сама "материја" (појавни свет) се састоји од "нематеријалних" честица. Барем од онога што се не уклапа у свакодневно поимање "материје". Од непросторних елемената. Треба признати предност а приори закључивања (чист разум, без мерења) по којем је још Лајбниц закључио да све што заузима неки простор се може даље делити, ерго основне компоненте света су монаде, математичке тачке без просторних димензија. Управо то нам говори стандардни модел честица од којих је састављен свет, дакле то је актуелна научна парадигма. 

Дакле, ако ћемо приватити да је могуће којешта што нам данас не изгледа могућим, да свест "настаје" на много нижем нивоу од ћелија мозга и да је тај ниво без просторних димензија (у том смислу "нематеријалан"), можемо свој поглед на свет звати комотно и материјализам.

Најзад, шта је то "нешто треће"... Један од назива је емпиријски реализам, и ово име није претерано амбициозно. Просто зато што све што знамо о свету око нас, знамо преко перцепције, тако што нешто видимо, осетимо, измеримо, сазнамо... Кант је говорио да не можемо знати "ствари по себи", на шта је Шопенхауер дао примедбу да постоји само једна ствар по себи, која би била воља. Воља код њега може бити и безлична, па можемо рећи да стварно постоји само енергија. За Ничеа "ствар" постоји само у односу са осталим стварима, ерго не постоји "ствар по себи". Ми не можемо знати шта је иза онога што је наша представа, можемо само наслутити. А то онда не би био ни дух ни материја...

Овакав поглед на свет назива се и неутрални монизам. Нема редукције на појединачне "ствари", већ само на међусобне односе, оно што будисти називају Индрина мрежа (позајмивши појам из ведизма). Када испразнимо свет од појавних "ствари", остаје нам оно што стварно постоји, а то ипак није ништа, него чиста присутност (pure presence) или садашњост (nowness). До тога не стижемо научним путем, него медитацијом.

Овакав поглед на свет ми није непознат. Још је Спинозин поглед на свет могао да се опише тиме да Бог (или Природа) није ни дух ни материја, него нешто треће. Ипак, на основу предавања остају неки проблеми, који су можда већ и разрешени, а да мени то није познато. Основана је критика да остали покушаји разрешења "проблема ума и материје" подразумевају искрсавање свести на неком нивоу (emergence). То се односи и на панпсихизам (мени близак), по којем је свест унутрашње својство Природе. Али како то "нешто треће" долази у везу са појавним светом?! Питање итекако има смисла с обзиром да се "нешто треће" као једина реалност жели потврдити (ако не и доказати) актуелним научним сазнањима, посебно квантном механиком. Онда би то "нешто треће" ипак могли описивати у научним, а не медитативним терминима (рецимо као Шредингерову функцију), при чему би смо преузели сав терет неразумљивости, контраинтуитивности и различитих интерпретација квантне механике.

Иван Вукадиновић