Постови

Приказују се постови за 2018

Космогонија Коњољуба Дебелог

Слика
КОСМОГОНИЈА СА ДВА ИЗВОРА Оно јесте било и није било, истовремено, и жудело је да то није раздвоји од јесте. Зато је створило диплоидну кесу која је, попут љуске, садржала близанце, који су били андрогини, и вртели су се у супротним смеровима (Јин и Јанг таоизма, где је Оно Тао). Оно је имало намеру да оба близанца постану (бивање) истовремено; међутим, подстакнута жељом да буде (коју је Оно усадило у оба близанца), близнакиња која се вртела у смеру супротном од казаљке на сату је пробила кесу и превремено се одвојила; то јест, пре завршетка периода инкубације. То је била мрачна или Јин близнакиња. Зато је била фалична. Мудрији близанац се појавио по истеку целог периода. Оба близанца су створила по једну јединствену ентелехију, жив организам сачињен од психе и соме, које су и даље ротирале у супротном смеру једна у односу на другу. Близанац из целог периода, којег је Парменид назвао Форма I, напредовао је како треба у фазама развоја, али је прерано рођена близнакиња, названа Форма I…

Подземље Београда (Калемегдан)

Слика
Постоји тура која знатижељне води кроз Београд испод Београда, како га је у својој књизи назвао новинар Зоран Љ. Николић, иначе водич на тој тури. Ко крене треба да зна да је то мали, вероватно и мање занимљив део. Пролази и пећине, као рецимо она испод Ташмајдана нису довољно уређени за веће групе посетилаца. (У мом роману Јеретици Агарте јунаци се вијају од Ташмајданске пећине, преко разних пролаза, да би на крају изашли кроз азербејџанску фонтану, баш тим речима...) Тура креће од Римског бунара, који је сликан горе као "још један од улаза у Агарту", што беше шала мала... Бунар је у ствари аустријски, као и већина познатог нам Калемегдана. Одакле му онда такво име?! Николић каже да је то због аустријске опсесије Светим римским царством, тада само номинално постојећим. Раније сам чуо другачије - да је наш народ волео да у 19. веку све старе грађевине назива римским, па тако и ову... Бунар је рађен из јасног стратешког разлога. Београд се иначе снабдевао водом из Малог Мокр…

У високом дворцу

Слика
„Основна сврха операције 'Маслачак'“, рече господин Бејнс, „јесте огроман нуклеарни напад на Хоум Ајлендс, без икаквог претходног упозорења.“ Онда заћута. „Са циљем уништења краљевске породице, домаће одбрамбене армије, највећег дела Империјалне морнарице, цивилног становништва, индустрије, богатстава“, рече Генерал Тедеки. „Остављање прекоморских поседа да их апсорбује Рајх.“ Господин Бејнс не рече ништа. Генерал упита: „И шта још?“ Господин Бејнс као да је био у недоумици. „Датум, господине“, рече генерал. Филип К. Дик, Човек у високом дворцу
Није тешко хвалити Човека у високом дворцу, да за почетак употребим фразетину. Надам се да је читалац овог блога читао и роман, ако није топло препоручујем. Стога нећу почети од некаквог синопсиса или још штуријег, а шаблонизованог описа типа „неостварени пакао“, бла-бла-бла… Овде ћемо причати о неким аспектима овог романа, нечему што је можда читаоцу промакло, или је помислио па није знао да још неко тако мисли, или ни сам није знао шта мисл…

Последњи Обреновић и јавно мњење

Слика
Историја је аутобиографија моћи. Књига Увреда, бес и крв Новака Јовановића има релативно уску главну тему - писање српске штампе пред Мајски преврат, односно веза између тог писања и самог преврата. А писана је популарно, што значи да се морало ићи доста шире. Новак је ишао и дубље, чак филозофски. У том смислу ме је за почетак "купио" са три своје констатације 1) не постоји објективна штампа 2) људи (посебно око политике) обично не мисле, понављају шта им је речено и 3) претерује се у нашој историографији (и иначе) са одговорношћу појединих личности. Међутим, већ током Предговора виде се не мале симпатије према краљу Александру Обреновићу (ако штампа није објективна, не мора ни Јовановић да буде), те позивање на Константиновића и неке другосрбијанске историчаре. Ово ће бити занимљиво, рекох себи... Одмах да кажем, ја сам умерени републиканац који сматра да су Обреновићи били боља династија. Нису се заносили Југославијом, и барем су (етнички, наравно) очистили оно што су осв…

Записи о геноциду

Слика
Сви знамо шта се догодило са изворним становништвом у Америкама, односно који је био исход. Међутим, око узрока постоје две супротстављене приче, које се условно могу везивати за "левицу" и "десницу".  Прича "левице" је како су домороци живели у рају на Земљи, који је инвазија белаца уништила јер само су хтели њихову земљу и њихова богатства. Прича "деснице" је како су они махом страдали од неотпорности према болестима, злочина према њима је било, али нису ли они жртвовали децу и потлачене својим крвожедним боговима, што је пракса коју је бели човек окончао... Чак и да не улазимо у нека верска разматрања, раније ми је "лева" прича била много ближе срцу, пошто сам био класични антиглобалиста (неко рече "водећи идеолог антиамериканизма") - знате оно другови Чавез и Ахмединеџад, пљување Израела се подразумева... Међутим, они који и даље фурају ту причу о изгубљеном рају, а подела око ове теме је разуме се увек актуелна у Сједињ…

Срања се догађају (зајеб безбедности)

Слика
Срања се једноставно догађају, и најбоље је помирити се с тиме да ће се повремено догађати. Наравно, волели бисмо да што је могуће више смањимо утицај нежељених непредвиђених догађаја (како насловни термин дефинише Њики), али параноичним избегавањем да се неко срање догоди, које све више добија законске оквире, постајемо закономерно жртве неког другог срања. Или стара курва судбина својим изузетним смислом за иронију нам ували управо оно почетно од кога смо бежали. Нужно је зато понекад опустити се... Међутим, да би се опустили можемо филозофирати, па ће се потписник ових редова сетити свог некадашњег посла - информатичке безбедности. У овој области имамо "свето тројство" које се представља занимљивим акронимом - CIA. Confidetiality, integrity, availabilitiy. Поверљивост, интегритет (веродостојност) и доступност. Податке треба да види само онај ко треба, не смеју се неовлашћено мењати, али наравно морају бити доступни ономе коме су потребни и за кога су предвиђени. У суштин…

Вршњачко насиље у доба љуЦких права

Слика
Уз сваку нову појаву вршњачког насиља извлачи се статистика, пишу радови, конкурише за истраживачке пројекте, радионице, крше руке, опомињу родитељи, наставници, школе. Све док се и даље омаловажава породица, породични живот, школа, ваншколске активности деце и жмури пред бестидном промоцијом насиља у медијима.  Увек је било и биће малих локалних "силеџија", који тероришу "добру децу". Истина, пре пола века отац би пратио своје дете, уверио се ко га малтретира, припретио малом злотвору који би се обично повукао, а ако би наставио следиле би оштрије, васпитне мере. За мало старије, жестоке момке, постојала је и мера служења војног рока у морнарици. У то, према садашњим мерилима некоректно време, било је сијасет могућности да се деца после  школе забаве "социјализују" на племенити начин: школске секције, млади горани, извиђачи, планинарске дружине, спортска и културно-уметничка друштва, и све то бесплатно. Ни "т" од тржишног диктата. Са садашњим …

Махмуд-паша Анђеловић

Слика
Писао сам праву „алтернативну историју“ о Мехмед-паши Соколовићу, једном од најзначајнијих везира Османског царства, и једном од најзначајнијих (свакако и најмоћнијих) Срба историје. Коју ћемо можда видети на блогу, рађена је према свим правилима жанра. Аутори обично имају инстинктиван однос према тзв. ефекту лептира. И најмања ситница може изазвати несагледиве последице. Писац контрафактуалне (односно „алтернативне“ или „паралелне“) историје понекад пише под претпоставком такве ситнице, али много чешће све нуспојаве онога што је замислио једноставно игнорише. Можете мислити колико би „ситница“ нека крупна промена – другачија одлука или исход – изазвала, па тешко да би било онако како писац жели. Но, њему (односно мени) се може да све то игнорише. Уосталом, „алтернативна историја“ се углавном пише зато што у ствари жалимо (бар понекад) што исход није био другачији, или што смо захвални што до таквог исхода (црног сценарија) није дошло. Некад се жели проблематизовати оно што сад имамо…

Споменик коњу проте Јефимија Поповића

Слика
Замислите, тамо је некоме пало на памет да на кружном току, у оквиру рекламе новог (реновираног) хотела Славија подигне бисту словенском богу Перуну. Тако би се, наиме, имао звати нови (реновирани) туристички објекат. Црква је анатемисала предлог, одлучна да лакше прихвати џамију од тог паганског знамења. Такође, успут су се решили и споменика двојици партизанских вођа, јер ће на том месту нићи вештачки водопад, као онај у Јагодини. Зглајзали су и Перун и народни хероји Миодраг Чајетинац Чајка и Жика Ваљаревић. Уместо њих, предложено је да споменик, ако је по правди и првенству, добије коњ проте Јефимија Поповића који је према предању био на самрти, па оздравио пијући бањску воду. До овог тренутка име тог ата је непознато ТВ Манијаку и редакцији "Времена". Ајд' да не буде само спрдња од предлога, неко је придодао и Крцуна, ред је. Тај гневни отпор прасловенској традицији, која је према Веселину Чајкановићу управо уклопљена у хришћанство код Срба, мало ме подсетио на мрж…

Српско писмо под Турцима

Слика
Писмо, којим су се служили ти муслимани, била је ћирилица, која се још у наше дане звала "стара србија" и "српско писмо", и која је била у општој употреби све до краја XIX века. Извесни научници давали су том писму назив босанчица, а један се трудио да докаже како је настало без везе са ћирилицом осталог српског подручја, што је скроз погрешно. То писмо примили су и сами цариградски Турци, и то непосредно од Срба, и служили су се њим у општењу не само са словенским суседима него чак и са млетачким и угарским властима. Знали су добро да  је то писмо било освојило цели Балкан сем грчког подручја; њим су писали Срби, Бугари, један део Хрвата, Румуни и извесни албански господари и то, у ово време, претежно у српској редакцији. Прво султаново писмо, са царском тугром, писано српски и ћирилицом, упутио је султан Мурат II 10. јула 1430. Дубровчанима. Таквих султанских писама до Сулејмана Величанственог има очуваних преко стотине, и то понајвише у дубровачком архиву. Српс…