Шта је Стаљин Русима

Било је то у време "под сенком русомрзилачке власти", која се звала перестројка, кад је Драгош Калајић на московском булевару, "прешироком и предугачком, као да га је Јосиф Висарионович одмеравао и отварао за потребе подстицања преображаја људи у џинове", наишао на девојку "чије су лепо лице наружили знаци глади и промрзлости, одевену у сиве дроњке мушког капута". На двадесет испод нуле "седела је, на троношцу, пред празном картонском кутијом, по којој је, дирљивим осећањем за лепоту симетричног поретка, разастрла, као неку лепезу, једнолисте примерке Радничке Русије, са фотографијом Јосифа Висарионовича преко целе прве странице. У левом углу стајале су значке са златним профилом Стаљина на црвеној основи а у десном значке са симболима укрштеног српа и чекића". 
По одећи човека који је стајао пред њом девојка је закључила да је западњак, "дакле један из хорди пљачкаша и крвопија што наваљују на Русију, лишену одбране, да би се богатили њеном несрећом". Из све њене беде, странац је стреља погледом који је "био прожет најдубљим презиром, какав никад у свом животу ниси искусио" и имала је снаге да одапне стрелу пркоса, "затегнуту на луку понижености али и несаломивости бића": "I like Stalin!"
Онда се ту на лицу места потврдила народна изрека да "одело не чини човека" и "пред московским Тргом Револуције преко туге словенског саосећања" до девојке је стигао одговор: "Ја тоже љубљу Стаљин!"
Странац, каквих није много свраћало тих година у Москву, узео је примерак Радничке Русије и значку са ликом Стаљина, коју је "истог часа заденуо за ревер црног вечерњег одела, плативши за то највећом расположивом новчаницом" а она је "хтела да врати превелику новчаницу и да поклони лист са значком". Али човек у оделу странца је "објаснио да је то само скромни прилог покрету за рехабилитацију Стаљина, који је разорену руску државу успео да обнови, изјаловивши све науме њених душмана".
Перестројка је већ историја, а ова епизода показује да ко Русију гледа очима Достојевског, да су презрени и бедни из простог народа, у ствари, они који "чувају оно што су изгубили најбољи људи интелигенције" (Соловјев) може рачунати да разуме куд иде овај свет. Две деценије касније (2017), кад су питали Русе ко су најважнији људи у историји света, они су на прво место ставили - товариша Стаљина. Испред Пушкина, Лењина, Петра Великог, Ајнштајна, Њутна, Гагарина, Толстоја. И Владимира Путина, чије дело "презрени и бедни" нису морали потајно да воле.
Јосифа Висарионовича Стаљина рехабилитовао је народ. Добитници "новог времена", среброљуби и горди зналци пожељних истина, ту су затварали очи и нос. Неупитно су знали да "часни људи" у томе не учествују. Резултат их је понизио.
Слободан Рељић
п.с. Хух... Београдски синдикалци би рекли "јеси сад схватио шта је еверласт мислио кад је рекао ајв гат литл мед вајт кидс вишин деј куд би ми". Па јесте ли схватили "десничари"?! Зашто је мој рођа за Црњанског рекао да је био стаљинистички фашиста. Или зашто, наравно, Илија Чворовић каже "мене данас кад питају ставим руку на срце и каже: јесам, волео сам га!"
пс. пс. "Много ће гована бити просуто на мој гроб, али ће ветар историје знати све то да помете." Јосиф Висарионович

Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Винчанска култура и систем вредности