Десет типова који шкоде српској десници, први део

Пре свега појам "десница" је изабран између њих неколико; тако би се могло ставити и патриоте, евроскептици, антиглобалисти, или зашто да не - нормални. Међутим, ово име за заједничку одредницу не само да је најкраће (најједноставније?) него указује на нешто чега већина наших "десничара" нису свесни, а требало би да буде главна одредница ове струје, оно по чему се разликује од левице пре него економски или културни програм. Реч је о антрополошком песимизму. Или на српском - десница не би требало да верује у бајке, посебно не бајке о људима који нас окружују. 

Но рекли бисмо да је управо то проблем са онима који би се у нас називали десницом. За нас који смо тога свесни поставља се питање шта нам ваља чинити? Подсетио бих на неколико мојих разматрања, након последњег одмеравања снага која су резимирана стратешко-оперативним планом за родољубе. Оно што се нисам тада питао је са којим људима се намерава овако нешто постићи (мада је ту већ јасно ко не би требало да представља неки фактор у догледној будућности).

Сада ћемо видети конкретне примерке фауне за избегавање. Само још једно да појаснимо... Ми наравно не можемо некоме забранити да износи своје ставове, све и кад би хтели. Не можемо забранити ни да се изјашњава као родољуб, десничар, евроскептик или антиглобалиста. Оно што можемо је оно за чим се указује потреба. Изградити платформу ослобођену од ових дечијих болести. Кажу да смо народ најстарији, па јасно је шта нам онда не приличи - да будемо наивни, нити да наседамо шатро-наивнима. Ипак треба бити флексибилан. Ако неко спада само у једну, или чак две наведене категорије, а да није у томе задрт, може бити добродошао. Остали, жао ми је! Па да кренемо...

1. Псеудопатриоте, политички коректне патриоте, русофили (у том смислу). Препознају се по томе што избегавају да помену, а посебно да критикују особу иницијала АВ, у даљем тексу Премудри или Месија. Неки га стално хвале, други се ограничавају на критику свих осталих. Нама су овде занимљивији ови други. Могу ли "жути" и даље бити криви за све шест година пошто нису на власти!? Или "невладини", Сорош с чијим се сином иначе онај виђа!? Кад тако нешто долази од припадника владајуће странке, ајде... "жутима" су за све биле криве "деведесете", а некада је било "пре рата нисмо имали ништа, дошли Немци и све нам одузели". АНАЛитичари, ко их шљиви... Ал' да неко користећи режимску инфраструктуру загађује простор и издаје се за алтернативу...

Што се последњег болдованог тиче, далеко од тога да сам љубитељ извесног Маршићанина, заправо сад га се само сећам по дуелу који је имао са Вучићевићем. В: Откад сте ви то русофил!? М: Ја никада нисам био. В: Ја сам то одувек! М: Баш ме брига.

Примери: Ако изузмемо тоалетоидне раднике, то су Заветници, Наши, Ваши (Вацић), Паровић, Глишић и још многи... Једина корист од ових је у томе што је Премудри предалеко отишао у ширењу русофилије како би прикрио своје потезе. Не сумњамо да се комбинацијом моралне гимнастике, патетике, директива подобнима исл. може извући. Већина ових ће га следити по топ-даун систему. Биће занимљиво, посебно ако Русија не остане неутрална...

2. Млађи партнери. Схватио си да је Месија лажњак, као патриота, и наравно као Месија. Сматраш да је нужно сменити га, уосталом риба се чисти од главе, не од репа. Једини проблем је што (ако ти је то превасходни оперативни циљ) мораш да улазиш у коалиције са "демократском опозицијом". А сви они су имали неку власт током 12 година владе досманлија. Учествовали су у упропашћавању Србије. Осим тога, по свим кључним питањима они се не разликују од Премудрог. Само лицемерно чекају да се он саплете о непопуларне потезе "који се морају урадити", па да дођу на власт и на готово... и наставе да нас усрећују, рецимо "путем у Европу". 

Теби ће бити дозвољено да останеш националиста, можеш показивати камен с Косова. Али јасно је да јеси и бићеш млађи партнер у тој причи. Гласови и паре тако говоре. Смеши ти се судбина Драшковића. Не треба занемарити тежњу човека да оправдава себе. А то ћеш радити тако што ће ти национализам "осталих" бити лош. Укључујући и твоје дојучерашње ставове. За нас је битније што ћеш сво време давати подршку глобалистима. 

Примери: Бошкић (ваљда и остатак Двери), Санда Рашковић... Оне који су за отворено за НАТО из "прагматичних" националних разлога, не рачунамо. Једина корист од ових је у томе што практично ипак легитимизују неке теме. То што легитимизују себе је ипак небитно. Рецимо, Двери су се некада залагале за "сталешку монархију" и Евроазијски савез им је ваљда и даље у програму. Ако су они са таквим идејама добри Саши Јанковићу и Саши Радуловићу, како мени неко може да приговара што сам за исто?!

3. Институционалисти. Каже се да српство не би постојало без православне цркве. Они који су прешли у друге званичне конфесије нису више били Срби. СПЦ је томе допринела инсистирајући на томе да само православац може бити Србин. Ипак је чињеница да би Србија била другачија да нема православља, мада може се и о томе говорити. 

Остаје питање може ли се тако наметати источно-хришћанска догма, позивом на историјске заслуге да неко мора да у нешто верује. Међутим, нема теорије да се тако може правдати актуелно руководство СПЦ, посебно јер га и многи православци критикују - од зилота, до оних који подржавају Артемија.

Ја не знам да ли следбеници "епископа рашко-призренског у егзилу" њега зову Ава Артемије, како прочитах у једном тексту који је критиковао патриотске екстреме (зилоте и деретићевце) све да би оправдао мејнстрим СПЦ. И не занима ме. Чини ми се само да епископ са Косова и Метохије мало више зна о истим од шефа му који га је сменио. Пријатељица која није никаква екстремна верница је имала пријатан сусрет са Артемијем, и лепо је о њему говорила...

Ако врх СПЦ делује лоше у смислу националних циљева, треба га критиковати. Исто важи за САНУ, УКС, војни врх. Није дефетизам одбити оне који нас лоше воде. Када су током Великог рата 1917. француски војници масовно отказали послушност идиотском војном врху, можда су спасили Француску од пораза. Занимљиво да је каснији маршал Петен средио ствари. 

Не треба заборавити да и даље има часних људи у овим институцијама - академика, свештеника, официра. Још нису дошли преломни тренуци у којима је питање части напустити та места. Посебно се може имати разумевања за старије људе, рецимо неке академике, који су дугогодишњим радом (и борбом) стекли почасти. Не треба због институција нападати те људе, али не треба због њих штедети институције. 

Примери: Портали који нису "тоалетног" типа, него су као умеренији, рецимо СКК, НСПМ. Можете наћи овакво размишљање у разговорима, усмеравању дискусија, исл. Једина корист је што се институције бране и од "левице", када их ова напада. То може водити у расправу о вредностима, макар их заправо ове институције не поседовале у пуној мери. 

4. Парламентарни монархисти. Одавно, још почетком деведесетих, је српски народ научио да "без краља не ваља". Неке није поколебало ни када се "краљ" или ти "престолонаследник" лично појавио. Ни то што се и даље појављује... Осећање је да се увођењем парламентарне монархије могу вратити "стара добра времена", једино што се не зна баш која су. Дали је то период Краљевине СХС/Југославије, када нас је "витешки ујединитељ" са истом укопао. Или можда "Периклово доба српске демократије" пре 1914, када се Црна рука питала барем колико и Карађорђевићи (ради мене то није проблем). Има још по неког обреновићевца и са њима бих се сложио - беше то боља династија. Једино што у историји прошлог и претпрошлог века монархија у Србији никада није била парламентарна у данашњем смислу те речи - да се краљ не меша у политику.

И шта би то српски народ добио увођењем нове фигуре?!? Не верујем да са оваквим људским материјалом који имамо можемо рачунати на оно што видесмо у Шпанији, а шаховски би се то могло рећи - и краљ је фигура када гура. Не може Ацика ништа да погура... У временима када је преЦедник лавирао између протоколарне и политичке улоге (рецимо да је то дух Устава Србије), а "краљ" већ имао државно финансиране почасти, могло би се рећи да би се уштедело. Са Месијом на власти тај аргумент ми не стоји. Такође, мислио сам да би укидањем председничке функције Србија остала без икога кога народ директно бира. То би могло да наведе на реформу политичког система. Сада мислим да су са оваквом партократијом сви кључни играчи задовољни, па би им било без проблема да све води овакав "парламент".

Примери: Драшковићев се-пе-о се нешто не чује, ал' зато има неки нов монархистички покрет. Име ни скраћеницу нисам запамтио, не занима ме. Једина корист? Баш никаква...

5. Радикални монархисти. Али може ли се краљ нешто заиста питати?! Може, постоји чак и апсолутна монархија - у Саудијској Арабији. Понегде у свету можда још има случајева поделе власти између краља и странака, но заборавимо то - Србин никада није био за средња решења. 

Но наши апсолутни или радикални монархисти не мисле наравно на једину државу која данас носи име владарске куће. Они мисле на Русију Романових. Свету Русију, која је и даље легитимна, по некима. 

Тако један рече, не баш случајно после Путинове апсолутне победе на изборима, како је "руски народ одабрао пре сто година". Подсетио бих га да су на изборима за уставотворну скупштину одржаним пре тих сто година, већину имали есери (социјални револуционари), који тешко да су били за повратак цара. За повратак апсолутне монархије није била ни већина белих, само "црностотинаши". Сви они су свеједно изгубили грађански рат. Руски народ је тако "одабрао цара", можда у неком паралелном универзуму...

Примери: екстремистичке ложане, углавном по фејсбуку. Једина корист је што то може бити почетак расправе о "светом царству", односно Империји. Само што је империјалној идеји, ако гледамо суштину а не форму, пре одговарао Стаљин него последњи Романов. Но, дотле треба стићи... Пред изазовима који следе то ионако нису пресудне теме.

Ова прича се наставља.

Иван Вукадиновић