Постови

Вршњачко насиље у доба љуЦких права

Слика
Уз сваку нову појаву вршњачког насиља извлачи се статистика, пишу радови, конкурише за истраживачке пројекте, радионице, крше руке, опомињу родитељи, наставници, школе. Све док се и даље омаловажава породица, породични живот, школа, ваншколске активности деце и жмури пред бестидном промоцијом насиља у медијима.  Увек је било и биће малих локалних "силеџија", који тероришу "добру децу". Истина, пре пола века отац би пратио своје дете, уверио се ко га малтретира, припретио малом злотвору који би се обично повукао, а ако би наставио следиле би оштрије, васпитне мере. За мало старије, жестоке момке, постојала је и мера служења војног рока у морнарици. У то, према садашњим мерилима некоректно време, било је сијасет могућности да се деца после  школе забаве "социјализују" на племенити начин: школске секције, млади горани, извиђачи, планинарске дружине, спортска и културно-уметничка друштва, и све то бесплатно. Ни "т" од тржишног диктата. Са садашњим …

Махмуд-паша Анђеловић

Слика
Писао сам праву „алтернативну историју“ о Мехмед-паши Соколовићу, једном од најзначајнијих везира Османског царства, и једном од најзначајнијих (свакако и најмоћнијих) Срба историје. Коју ћемо можда видети на блогу, рађена је према свим правилима жанра. Аутори обично имају инстинктиван однос према тзв. ефекту лептира. И најмања ситница може изазвати несагледиве последице. Писац контрафактуалне (односно „алтернативне“ или „паралелне“) историје понекад пише под претпоставком такве ситнице, али много чешће све нуспојаве онога што је замислио једноставно игнорише. Можете мислити колико би „ситница“ нека крупна промена – другачија одлука или исход – изазвала, па тешко да би било онако како писац жели. Но, њему (односно мени) се може да све то игнорише. Уосталом, „алтернативна историја“ се углавном пише зато што у ствари жалимо (бар понекад) што исход није био другачији, или што смо захвални што до таквог исхода (црног сценарија) није дошло. Некад се жели проблематизовати оно што сад имамо…

Споменик коњу проте Јефимија Поповића

Слика
Замислите, тамо је некоме пало на памет да на кружном току, у оквиру рекламе новог (реновираног) хотела Славија подигне бисту словенском богу Перуну. Тако би се, наиме, имао звати нови (реновирани) туристички објекат. Црква је анатемисала предлог, одлучна да лакше прихвати џамију од тог паганског знамења. Такође, успут су се решили и споменика двојици партизанских вођа, јер ће на том месту нићи вештачки водопад, као онај у Јагодини. Зглајзали су и Перун и народни хероји Миодраг Чајетинац Чајка и Жика Ваљаревић. Уместо њих, предложено је да споменик, ако је по правди и првенству, добије коњ проте Јефимија Поповића који је према предању био на самрти, па оздравио пијући бањску воду. До овог тренутка име тог ата је непознато ТВ Манијаку и редакцији "Времена". Ајд' да не буде само спрдња од предлога, неко је придодао и Крцуна, ред је. Тај гневни отпор прасловенској традицији, која је према Веселину Чајкановићу управо уклопљена у хришћанство код Срба, мало ме подсетио на мрж…

Српско писмо под Турцима

Слика
Писмо, којим су се служили ти муслимани, била је ћирилица, која се још у наше дане звала "стара србија" и "српско писмо", и која је била у општој употреби све до краја XIX века. Извесни научници давали су том писму назив босанчица, а један се трудио да докаже како је настало без везе са ћирилицом осталог српског подручја, што је скроз погрешно. То писмо примили су и сами цариградски Турци, и то непосредно од Срба, и служили су се њим у општењу не само са словенским суседима него чак и са млетачким и угарским властима. Знали су добро да  је то писмо било освојило цели Балкан сем грчког подручја; њим су писали Срби, Бугари, један део Хрвата, Румуни и извесни албански господари и то, у ово време, претежно у српској редакцији. Прво султаново писмо, са царском тугром, писано српски и ћирилицом, упутио је султан Мурат II 10. јула 1430. Дубровчанима. Таквих султанских писама до Сулејмана Величанственог има очуваних преко стотине, и то понајвише у дубровачком архиву. Српс…

Не-свети Цар Душан

Слика
Један наш јавни радник у последње време се прославио позивом на стварање постмодерногДушановог Царства. То царство у новом тумачењу није занимљиво спроћу територије коју је оно историјско (једино српско) царство имало, него у својој “духовној” димензији која би значила доследну примену старозаветних правила (наводници јер Стари Завет је скоро у потпуности “спољашњег” карактера, он даје низ правила за овоземаљски живот, нема ту мистике, тиме ни онога на шта многи прво помисле кад кажу – духовност). Ново Душаново Царство тако би било можда као оно Соломоново. Али не баш... Соломон иако мудар владар јесте око неких ствари грешио, што је забележено, а апологети Библије већ знају да га оправдају. Ново “Душаново Царство” требало би бити нешто као митска “теолошка држава Израел”, која је Свети Грал наших нововерника (неојевреја).

Можда паралела са Соломоном има смисла из разлога односа званичне религије према обојици владара. И ту долазимо до теме овог текста – Цар Душан Силни или Стефан Душ…

Тајна почетка

Слика
У почетку... научници су веровали да Свемир постоји одувек, да је суштински непромењив. Кад кажем да је то било веровање, то значи да та теорија никада није доказана. Међутим, све је указивало да је тако, а знања физике су била тако заокружена да су неки већ тврдили да се нема шта ново пронаћи. Занимљиво је како је ово научно веровање повезивао са својом религијом, рецимо, Исак Њутн који је био познат протестантски фанатик. Свеједно, почетком прошлог века слика је почела да се нагло мења. Ајнштајн је такође веровао у непромењивост Свемира, теорија која је касније названа Steady State ( насупрот њој је Bing Bang или Велики Прасак). То се уклапало са његовим филозофским (и верским?) ставовима – веровао је у „бога Спинозе“, за њега је бог био хармонија Свемира. Хармонично је да свет постоји одувек, непромењив. Уочимо овде да за религију уопште није неопходан почетак света, заправо постоје религије, рецимо хиндуизам, које играју на карту бесконачних циклуса Природе. Међутим, из опште тео…

О човеку и науци (Светац и грешник)

Слика
Чудан наслов за научно-популарну књигу, мада дело Предрага Слијепчевића није само то. Заправо, када сам видео ивент, како се то српски каже, позив на промоцију, нисам био сигуран да ли је реч о научној књизи или роману. Ни након читања не бих стављао у фијоку, ако већ треба опис рекао бих да је оно филозофско дело које се може читати као роман.  Слијепчевић баш почиње од своје (научне) филозофије коју описује као научни индетерминизам. С обзиром да себе сматрам детерминистом, али у ширем филозофском смислу, проверих своје погледе. Верујем да је на неком нивоу све одређено, али човеком владају мрачне и непознате силе. Фројд је то открио на нивоу психе, квантни механичари на нивоу физике, и наставља се у том смеру новим открићима (нпр. тамна енергија). Психоанализа се данас сматра псеудонауком, Слијепчевић је ту у праву, али баш зато што је хтела да компликоване узроке сведе на један именитељ. Код Фројда је то, наравно, био секс... Како човек не може спознати све узроке најбоље да се п…