Подземље је спас

Одгледао сам други пут Џокера и, што би реко Луди Стева - ово је уврнутије него што сам мислио. Послушао сам савет да гледам добро огледала и телевизоре... Занимљиво је да Флек види "краља комедије" само кад је сам са мајком. То нам већ нешто може рећи. Прича његове комшинице је доста климава - ради у банци, живи сама са ћерком у таквој згради и не закључава врата. И пре ће бити да је убио "комшиницу" (чују се сирене, види ротација) него "своју мајку". Наравно, и оно са усвајањем је доста чудно. Зашто би ментално болесној жени дозволили да задржи усвојено дете?! Но ако би прихватили тако нешто као могуће (а свега има) онда Томас Вејн испада жестоко ђубре јер знао је, а није жртвовао ни мало свог богаташког комотитета да детету помогне (зато сам у прошлом блогу и рекао да је он ђубре). Тешко је разликовати кловновске маске, али изгледа ми да је иста маска (исти човек) први "демонстрант" којег види (лик који се идентификује са кловном - убицом ја…

У последње време сведоци смо чудног култа смрти, везаног за климатске промене. Осим ширења панике ови весељаци нису ништа учинили. Нити шта конструктивно предложили. У принципу, ако изузмемо бизарности типа јешћемо бубашвабе/лешеве/бебе, њихови предлози се своде на то да политичари морају да "учине нешто", а то нешто је прво опорезивање потрошње нафте и с њом повезане потрошње, онда тзв. негативни раст (што је еуфемизам за пад стандарда), и слично. Да не говоримо што сва та либтард елита и не помишља да сама спроведе оно чему аплаудира кад им подвикне тинејџерка - икона те "зелене" и остале геј сцене, канадски премијер Џастин Бибер Трудо, користио је чак два авиона за своју предизборну кампању... Како се дошло до такве популарности паничења?! Делимично кривим и научну, тј. академску заједницу. Ако изузмемо токове новца и сличне теорије завере, доста тога се може описати самим начином на који "Наука" долази до својих истина. Пре свега, наука треба да нам …

Недавно сам поделио текст Марка Танасковића и већ на основу насловне слике почео да размишљам о одласку Николе Ђуричка и Николе Која, што је иначе тема која се провлачи већ неко време "свуда", па и у мојим мислима. Како то бива, мој ток мисли је ишао на другачију страну од Танасковићевог, посебно што је он поставио ствари доста шире, што се из његовог наслова може видети. О малограђанштини сам рекао шта сам имао, а недавно пренео и шта је неко други рекао.  Ја ћу се бавити баш овом двојицом као примером, и то не њима посебно (зашто би то заслужили?) него њиховим професијама и менталитетом из којег они долазе, дакле покушаћу да извучем опште закључке. Ја не пишем само зато што имам одређени став (мада се утицај личног става не може избећи), а посебно не зато што неки став очекујем од циљане публике. Ја пишем за свакога и ни за кога, како би то Ниче рекао у Заратустри. И покушаћу да овај текст делимично напишем из угла "њихове политичке опције", како би рекао Танаск…

Шта ако неко само каже "Ја лажем"?! Да ли је рекао истину? Ово је најчувенији софизам, познат као лажљивац. Постојали су разни софизми и Гајо Петровић (средњошколски уџбеник Логика) каже да је већина "раскринкрана", али неки као овај откривају дубље логичке проблеме. Урсула Легвин је једном рекла (или написала, ако је то био есеј) да јој не верују. Она лаже. И то, наравно, није рекла за себе као персону, него за себе као приповедача. То раде они који причају приче. Да је ово нека интернет расправа можда би ми неко тражио извор (линк). Не, немам га. Тако сам давно чуо, односно прочитао. Можда сам погрешно чуо, или погрешно запамтио. Можда и ја свасно лажем. Остаје ти да ми верујеш или не, или можда сам провераваш... У овом тексту бавићемо се различитим нивоима истинитости у књижевним делима. Професор књижевности Владушић роман (претпостављам аргументовано струком) сврстава у жанр. С тиме се не бих сложио, из своје "свакодневне" перспективе. Ако је роман ж…