Proročica
Počneš da čitaš knjigu, od početka je pisano dosta maglovito i onda zamišljaš aktera, akterku, junakinju, posebno ako priča u prvom licu. Iz nekog razloga pomislih da je reč o mršavoj baki... Zapravo, nije neki razlog, nego tako izgleda Margaret Atvud, a nju često viđam na jutjub reklamama (ako će čitateljka ovog teksta pomisliti da ne znam ko je ona, naravno da greši, ovo je četvrti roman Atvud koji sam pročitao). Dakle, napisano je u prvom licu, pa što ne bih zamislio autorku dela. Drugi razlog je godina izdanja 1976. (što nisam odmah video). Skoro pola veka i skoro koliko je star potpisnik ovih redova. Prema mestu i toku radnje, makar početka ove knjige, dosta je nezavisno od tehnologije (nešto kao odmor u Italiji), dakle moglo bi biti da nam sad pripoveda to neko stariji, onako starinski. I stil Margaret Atvud jeste takav, čak i kad se čitaju neka novija dela.
No pre početka čitanja imamo koricu, a ona zna da zavede, uostalom to joj je i cilj ("hardkor je mrtav, marketing je sve" BS). Pa šta će potencijalni kupac pomisliti kad pročita: Proročica je roman koji pokušava da odgovori na pitanje šta je istina kada različite vizije isitne postoje u jednom čoveku. Imamo li vizije budućnosti, možda "paralelne istorije" junakinje (ako bi uradila ovo ili ono)?! To sam i očekivao da se tako "pređe na radju". Ništa od toga, mada rečenica u kurzivu nije netačna.
Ovo je drugi roman Margaret Atvud koji sam pročitao a da nije fantastika (naslov Život pre čoveka takođe može da zavede). Istina imamo trunku natprirodnog u smislu da se pojavljuju osobe koje se bave nekakvim spiritualizmom (izgleda i same u to veruju), a junakinja kao spisateljica (ne volim izraz, ali videćemo da ovde ima smisla) piše svoj poznati roman, po kome je cela storija dobila ime, eksperimentišući sa automatskim pisanjem. Duh njene majke, vizija. I to je to. Sad kad rekosmo šta roman (i junakinja) nije, dvidimo šta jeste.
Junakinja je suprotno od onoga što pomislih. Nije mršava, naprotiv imala je problema sa ekstremnom debljinom, i mnogo je mlađa, mada već ima jedan brak "iza sebe". Posle prvog poglavlja u kojem zapravo nju ne upoznajemo, samo dobijamo neku sliku situacije u kojoj se našla, ulazimo u njenu životnu priču, od ranih školskih dana.
Ta priča bi se mogla objasniti parabolom koju rado koriste neki od "sektaša" na koje je naišla, o gusenici koja očekuje smrt da bi postala leptir, minus naravno romantizacija (i patetika) koju osetimo kad nam se nešto tako kaže. Prosto je, junakinja prolazi kroz životne transformacije, više njih.
Još kao mala sklona debljanju, što njenu perfekcionističku majku dovodi do ludila (kao i inače, perfekcionizam je posledica nerešenih frustracija), ona postaje pravi kit po svojim rečima (setimo se istoimenog filma, mada je priča Aronofskog sasvim drugačija), sve više opterećena ne svojom debljinom (sa kojom funkcioniše) nego onim što se zove mommy issues. Otac je tu negde prisutan (mada sam prvo pomislio da ga neće biti kao aktera radnje), ali je na neki način udaljen, kao i ostali muškarci koji se pojavljuju (o tome kasnije).
Imamo i prva "seksualna iskustva" (tako napisano) junakinje, tada već starije tinejdžerke. Kada je dečko koji je jurio njenu drugaricu kleknuo pred nju i zario svoju glavu u njen ogromni stomak, na primer. I druga dva tri su slična tome, gubitak nevinosti dolazi ipak kasnije.
Indikativniji je događaj kada je bila tek devojčica, upozorena od majke na nepoznate muškarce, egzibicioniste. Kada se jedan takav pojavi ona vidi da mu nešto visi, njene "drugarice" (koje je redovno maltretiraju) se razbeže a ona ostaje tamo, na šta ovaj "manijak" reaguje - postiđeno - preda joj buket cveća koji je držao u ruci i pobegne. Kasnije će je isti muškarac (da li?) spasiti kada je drugarice vežu i ostave tako... Tu već vidimo dve stvari koje će biti konstanta ovog romana - dvostrukost muškaraca i izvesnu naivnost junakinje koja pripoveda.
U ovoj fazi ona je lišena problema sa dečacima za koje zna da postoje (druge devojčice ili devojke ih imaju) jer je za njih nevidljiva, zaštićena oklopom sala. I kasnije, kada je omršavila i neko u autobusu drži ruke na njenim nogama ona ne zna kako da se postavi (zapravo ni šta da misli). Ovaj deo romana je neverovatno dobar ulazak u psihu (barem čitaocu tako izgleda, potvrda nekog ko ima te probleme bila bi dragocena) veoma gojaznih ljudi, u ovom slučaju najmlađeg uzrasta. Tu saznajemo i nešto o njenom ocu, a mnogo više o njegovoj sestri - tetka Lu, ostavljam čitateljki (nadam se romana) da sama sazna.
A onda tetka Lu umire i testamentom ostavlja solidnu sumu za početak života, ali pod uslovom da oslabi (samoj junakinji je motiv nejasan, naravno da će tako biti i čitaocu). Tu već ulazimo u drugu fazu junakinje koja ubrzano slabi, u školi već ima problema, a posle svađe s majkom koja je uključivala njezino potezanje noža, odlazi od kuće.
U ovoj fazi ona će stići do Londona, gde upoznaje poljskog plemića kojem je švalerka, pa slučajnim pehom (naleteo je na nju i oborio je) i svog budućeg muža. Tada junakinja od onog plemića dobija ideju da piše herc romane (kako smo ih nekad zvali, ovde: romane sa bolničarkama) koje ovaj piše pod ženskim pseudonimom. Pseudonim koristi i ona, što će joj pomoći da kasnije to pisanje sakrije od svog muža.
Malo majstorstvo pripovedanja. Poljski plemić je u početku "liberalan", uostalom on i ne očekuje nešto mnogo od njihove veze. Ali vremenom postaje ljubomoran, ima i pištolj... Ona se od njega preseljava (beži?) kod svog budućeg muža, s kojim tad nije ni u "pravoj vezi", u stan u kojem nisu sami. I dok se pita da li će je Poljak pratiti, na vratima zatiče - svoju majku! Zapravo njenu astralnu projekciju, ili ipak duh (kasnije saznaje da je ona tad umrla), obučenu u neki stari kostim, kako stoji i ništa ne govori...
Treća faza je sa njenim mužem, Arturom, koji se pominje u prvom poglavlju kao neko ko treba "da je spase". U ovoj fazi ona već ima neku spisateljsku karijeru, to su više gotski romani, trudi se malo oko istorijskih činjenica, etc. Ali vodi dvostruki život jer to krije od svog muža koji bi o tome video nešto manje vrednosti, nedostojno, kapitalističku eksploataciju. Da, njen muž je levičar (levi nacionalista), ne zna on ništa o životima konkretnih žena koje to čitaju, tu vide neki eskapizam (a eskapizama ima raznih). Uopšte bi mu problem bio, kao i svim idelistima, spuštanje na zemlju, biti ovozemaljski...
Ovde saznajemo o njegovim fazama očaranosti i razočaranosti, društvu u kojem se kreće, od kojih će jedan neobičan par kasnije imati ulogu. Želja da se nešto uradi, promeni... tada, koliko znam sasvim normalna, danas već izgleda sasvim čudna, mada bi vam potpisnik ovih redova imao šta o tome reći.
Tu su i problemi junakinje sa inspiracijom, pa onda eksperimentiše sa automatskim pisanjem, piše knjigu Proročica, dosta ozbiljniju od muško-ženskim odnosima, ovoga puta pod svojim imenom, Artur za to već zna.
Najzad, četvrta fraza, rekao bih, počinje aferom sa Kraljevskim Bodljikavim Prasetom (kako je sebe taj umjetnik nazvao). Junakinju sve više stiže teret višestrukih života koje vodi, neuspeli pisac, takozvani novinar je već ucenjuje... događaj se neke čudne stvari (mrtve životinje na pragu, ćutanje u slušalicu, osećaj da je neko prati) i ona nema drugo rešenje osim da "pogine" - isceira svoju smrt i nestane. Ovaj deo je konfuzan koliko i prvi deo, ali sa mnogo više akcije, te ga ostavljam čitanju osobe koja ovo čita (osim naravno ako roman nije već pročitala).
Na kraju, stižemo do početka romana (budući da isti počinje od kraja radnje), njene dogodovštine u Italiji i neka vrsta zaključka koji me podseća na čuvenog Lovca u raži, iako je naša junakinja već dosta starija od Kolfilda.
Muškarci u romanu su konkretno ovde zanimljiva tema, s obzirom na autorku. Niko od njih neće ubiti našu junakinju, po svemu sudeći ni njenu majku (aludiram na jednu drugu izjavu Atvudove), mada u prvom slučaju postoji barem izvestan strah (opreznost), a u drugom sumnja. Ne, ovde neće biti nasilja, ni seksualnog ni inače (ona jeste mlatnula nekoga ko je došao na vrata jer je mislila da je neko drugi, to je onaj konfuzan kraj). Pa kakvi su onda oni?
Najbolje će reći sama junakinja (u svojim razmišljanjima): svi su imali dvostruku prirodu - otac koji je ubijao (u ratu) i spasavao živote (kao doktor s jednim od zaduženja da razgovara sa potencijalnim samoubicama); poljski plemić koji je možda imao i više uloga; egzibicionista koji joj je pomogao (ako je to bila ista osoba?); Artur na neki način... No i ona sama je više osoba u jednoj, neko ko krije svoju prošlost i sadašnjost - debela devojka i spisateljica lakih romana; poznata književnica i porodična osoba; ljubavnica i žena svog muža... Dovoljno da bi neko pomislio da je ucenjuje.
Naravno, pripovedanje je ono što čini roman, "meso" romana. Stil je ono što razlikuje ideju od realizacije. A on je naravno majstorski, od (možda namerno) usporenog ritma u prvom delu, ali koji nas navodi da saznamo šta je bilo, do nekakvog krešenda na kraju.
Ivan Vukadinović
p.s. Uskoro nešo više o seriji Handmaid's Tale, recimo kad odgledam drugu sezonu.
Коментари
Постави коментар