Подземље је спас

Можемо чути да су неке нације вештачке (видећемо један пример), па онда и да је свака нација вештачка. Ако неко жели да избегне извођење, могао би да види закључак на крају. А дотле ћемо размотрити све аспекте овог питања. Природно и вештачко уопште Али шта уопште значи да је нешто природно или вештачко ?!  Видећемо да ту не треба давати вредносне судове . Када је Србија стављена у карантин причало се како је лепо отићи викендом у природу, а не бити затворен у згради. Епидемиолошки безбедно, пошто је тамо мање људи. Такви људи нису пешачили са шатором на леђима до прве природе , него су ишли својим аутомобилом до своје викендице, дакле користили су техничке артефакте у приватном поседу. Шта је требало да плачем што то немам, или да искористим време, па имао сам друге планове ... Речено учињено и не мислим да сам био уопште неприродан, дапаче! Ако узмемо западну варијанту српског језика (другачије названу рвацки) видећемо да тамо има речи umjetno i umjetnost , дакле у уметности има неч

Нисмо се суочили са неким новим стањем ствари, већ са тек препознатим односом између свести и ствари који омогућава дубљи увид у начин дејствовања моћи предвиђања. Пророчанство обликује једну пројектовану унутрашњу васељену како би из неразумних сила створило нове спољашње вероватности. Нема потребе да се те силе разумеју пре но што се употребе у пројектовању постојеће васељене. Древним радницима који су обрађивали метале није било потребно да разумеју молекуларну и подмолекуларну сложеност челика, бронзе, злата и калаја. Измислили  су мистичне моћи како би описали непознато, док су и даље ковали и руковали чекићима. Врховна мајка Тараза: расправа у Већу Ако бих тражио некакву идеју водиљу, или оно што је наравоученије овог дела, то је да у васељени ништа не нестаје (сасвим), такође ништа не остаје исто. Наравно да се овде не мисли на (тривијалну?) ствар као што је неуништивост материје/енергије која само мења облике - мисли се баш на опстанак дуговечних форми. Као што је Буда својевре

  Али прво морамо видети да ли је таква анализа могућа, посебно да ли је етички оправдана . Ако кажемо да се ради хладне главе, то би значило искључивање емоција. Могуће је тако посматрати рат. Један од мојих омиљених канала је Други светски рат , наставак серијала Велики рат . Рађен је занимљиво, па би се могло рећи да рат још испада кул . Наравно, Инди Најдел ће у оба серијала рећи да ће многи људи умрети. На ратне злочине ће се само указати, постоји посебан серијал Рат против хуманости (занимљиво, на обе стране). Овакав приступ може бити оправдан код историјских разматрања. А код актуелних? Зато ћу се прво осврнути на страдања, емотивни однос према њима, манипулације и застрањивања. Мада сам приметио да неки код нас у великој мери верују западној/украјинској пропаганди и стичу емотивну слику из извора информација који су скоро па једини доступни, нисам приметио да се у дискурсу тек тако понавља ова пропаганда са свим њеним рационализацијама. Она најзанимљивија (коју кажем код на

Заиста нисам мислио да ћу тако брзо поново да пишем о овој серији, чекао бих док је целу не завршим, или бар још две сезоне. Ипак, пишем после одгледане треће сезоне, не само зато што је она изванредна, већ и зато што се могу повући поуке у "овој ситуацији". У том смислу и ко је гледао могао би се подсетити... Рат изгледа лако у плановима, али како рече Фон Молтке ни један ратни план не преживи сусрет са непријатељем . То је просто зато што ће се непријатељ бранити и нападати, бираће свако рационално замисливо средство, а још чешће оно ирационално, да рат добије или макар избегне пораз. И то се догађа и кад губитак рата не доводи у питање сам опстанак... Уосталом, можемо замислити неког политичара како размишља да би и мањи пораз могао дати лош пример другима да те и они нападну, или одбију сарадњу, што онда доводи до "домино ефекта" и слично. Зато рат доноси низ промењивих које се не могу све предвидети, што ће бити описано речима једног нобеловца на крају ове бала

  Tema borbe za život koja je predstavljena kao "igra" česta je tema filmova i serija, sve od Konje ubijaju zar ne , preko Švarcijevog Trkača , Igara gladi , pa do prošlogodišnje Squid Game , koja će biti zgodna za poređenje. Samo što ovde nije reč o igri, već o ozbiljno shvaćenom delu sistema, ključnom delu, njegovoj osnovi, koja ide kroz nadmetanje koje će proći samo 3% najsposobnijih . Dakle, u Squid Game imamo nelegalno takmičenje koje može samo jedan da preživi (osim ako većina preživelih ne odustane) i odnese ogromnu nagradu. To što je nelegalno ne znači da ga zakon realno ometa, policija je uglavnom (ne i sasvim) nemoćna, kao i u drugoj koreanskoj seriji Hellbound . Cilj je ništa više nego bolesno uživanje bogatih & moćnih, zapravo to kad se oni prikažu je kliše i najslabija epizoda ove serije. Serija bi trebalo prikaže slabosti kapitalističkog sistema, gde čovek iz raznih razloga može biti primoran da se bukvalno (protiv drugih!) bori za život, no takođe i njegov