Да ли је нација вештачка

Можемо чути да су неке нације вештачке (видећемо један пример), па онда и да је свака нација вештачка. Ако неко жели да избегне извођење, могао би да види закључак на крају. А дотле ћемо размотрити све аспекте овог питања.

Природно и вештачко уопште

Али шта уопште значи да је нешто природно или вештачко?! Видећемо да ту не треба давати вредносне судове.

Када је Србија стављена у карантин причало се како је лепо отићи викендом у природу, а не бити затворен у згради. Епидемиолошки безбедно, пошто је тамо мање људи. Такви људи нису пешачили са шатором на леђима до прве природе, него су ишли својим аутомобилом до своје викендице, дакле користили су техничке артефакте у приватном поседу. Шта је требало да плачем што то немам, или да искористим време, па имао сам друге планове... Речено учињено и не мислим да сам био уопште неприродан, дапаче!

Ако узмемо западну варијанту српског језика (другачије названу рвацки) видећемо да тамо има речи umjetno i umjetnost, дакле у уметности има нечег вештачког. Па ни ми обично не мислимо на етимолошке сличности у речима вештина и вештачки. Добро је имати неку вештину, бити вешт у нечему. 

Или реч техника долази од грчког τέχνη, што значи јопет вештина. Тако имамо технике лова, рецимо. Јери неко природнији ако убије животињу стрелом, него ако то учини из пушке!? Или можда треба то да уради голим рукама, да би био природан... А шта ако дође до "вештачког" закључка (разумом) да му месо није неопходно да преживи?!

Дакле у техници нема ничег неприродног. Долазимо до парадоксалног закључка да је вештачко врста природног. Уосталом, постоји по природним законима, ништа што им пркоси не може опстати...

Народ и нација

Сад ћемо увести разлику народа и нације. Први би ваљда био природни, а друга вештачка. Можемо рећи да је народ (етнија) скупина људи који обично имају заједнички језик, религију и историјско искуство. Ово последње је нека представа у најширим слојевима, шта се мисли да је било (а не мора да значи да је тако било), може се рећи и национална митологија, у принципу свест о заједничком пореклу.

Али најзначајнији је заправо језик (који се опет кодификује и стандардизује кроз процесе настанка нације). Мало је примера да има народа чији припадници имају више матерњих језика, ако је тако он би настао "повратним путем" од нације, након постигнутог државног јединства. Швајцарска је изгледа једини пример који знам - Канађани и Белгијанци живе одвојено, па не можемо говорити о јединственим народима. Белгија тешко и да је нација, али не морамо сад о томе.

Кад занемаримо вредносне судове који често стоје иза речи, а томе је служио претходни параграф, видећемо да је нација вештачка зато што се може историјски испратити начин њеног настанка, он везати за конкретне људе и догађаје. Код народа одлазимо у даљу прошлост, па имамо само теорије о његовом настанку, када се неки језик појавио и слично...

Етногенеза је издвајање народа из већих скупина. Понекад званична историја ту затаји, нпр. како словенско име постоји тек од неког шестог века, могло би се барем спекулисати о томе којим већим скупинама (Скити, Сармати) су припадали преци Словена (мора да их је било!) али ту "критичка историја" наилази на зид. 

Постоји теорија да се етногенеза развија око истакнутих појединаца, уосталом богови настају сећањем на такве ликове, око којих се окупља скупина која касније постаје народ. Тако је за Мојсија речено је водио "разнолико мноштво". Могло би се рећи да је он био творац нације (у савременом смислу?) али онда бисмо морали стварно веровати да је Библија историја јеврејског народа. Овако, он је ипак митска личност, које је можда историјски постојала (по Сигмунду Фројду био је то египатски, Енхатонов, свештеник) али о чијем стварном живот не знамо много.

Нешто је друго Теодор Херцл, за кога бисмо могли рећи да је творац савремене јеврејске нације, односно ционизма, тј. Израела. О његовим идејама знамо доста тога, рецимо данас сигурно чудну идеју да у Палестини немачки буде званичан језик "јер како би неко отишао на железничку станицу и купио карту користећи хебрејски" (тај језик је тада мало ко знао). Касније је променио замисао - да званични буду немачки, јидиш и хебрејски, а у арапским кантонима (тада предвиђеним) наравно арапски.

Занимљив би био пример Србима наравно неомиљених Бугара. Бугари су били турско племе које се сасвим сјединило са Словенима остављајући само своје име (постоји слична теорија за сарматске Сербое). Направили су моћно царство, а саму царску титулу је једном од канова подарио ромејски цар вођен себичним и краткорочним циљевима. После акције Василија Бугароубице практично престаје да постоји сваки бугарски идентитет. Месни Словени који ће се побунити када тзв. Византија почне да опада тешко да су знали за неког претка који би се сматрао Бугарином. Али имали су сећање на то царство па рекоше - ајде да будемо Бугари. 

Слично се догодило када настаје модерна нација. Историјска Бугарска, практично Тракија, под будним је оком Османлија, будући најближа Цариграду. Тамо нема ни нечег сличног аутономији (у Србији је тога било, више пута). Бугарска нација настаје уз помоћ Срба (видети Начертаније, такође споменике на Ташмајдану), касније Руса. Заправо заслужује поштовање колико брзо ова нација постаје претња, кроз њено свештенство (културни рат, бугаризација) и наравно војску.

Сада актуелни пример

Рекосмо да се настанак нације може везати за историјске људе и догађаје. У више случајева могли бисмо открити некога ко би био претеча модерне нације, па онда њене осниваче који су деловали у сфери културе (језика и образовања) и наравно војске. У српском случају би претеча могао бити Мехмед Соколовић (Соколу), ако бисмо разумели његов значај за стварање Пећке патријаршије (касније СПЦ) која је утицала оно што горе рекосмо свест о заједничком пореклу (заправо се појмови народа и нације преплићу, зар не...). Уочимо да значај Соколовића остаје невезано с тим да ли се он уопште изјашњавао као Србин. Али творци модерне српске нације су Карађорђе и Доситеј - дакле они који су деловали у војно-политичком и просветно-културном смислу.

Било би занимљиво причати о "вештачким нацијама" насталим од Срба какви су Црногорци и Бошњаци (Босанци?), али намеће се актуелност приче о томе јери украјинска нација вештачка. Слика лево је гуглована са "украјинци", занимљиво да ми не долазе слике њих у народним ношњама, нити неке историје, већ само ове из актуелног рата...

Претечом би се свакако могао сматрати козачки хетман Богдан Хмељницки, невезано с тиме да ли се он сматрао Украјинцем, а вероватно није, осим можда у неком смислу географске ознаке земље на граници - У-Крајина, некад се користио и израз марка за такве крајине, рецимо Ост-Марк. Он је подигао устанак против Пољака, повезао се са архинепријатељима Татарима, али када је њихов кан побегао у сред вишедневне битке и изазвао тако пораз, разматрао је савез са Османлијама или Русијом и одлучио се за ово друго. Козачка земља је у оквиру Русије имала аутономију која је све више сужавана, да би била сасвим укинута у време Кате Велике (ова Немица је изгледа била највећа могућа Рускиња) која је саму идеју "козачке републике" сматрала опасним леглом антидржавних идеја.

Наравно да не треба посебно ни истицати сличност са руским народом, па чак и у имену етничких одредница као што је Рутенија или Русини (они постоје у данашњој Србији). Најтврдокорније језгро украјинског идентитета настаје у Галицији коју су још називали Руска земља, док је њихов књаз Данило од папе добио титулу Rex Rusiae.

Тамо у претпрошлом веку настаје модерни украјински идентитет, везан за радове песника, писаца, револуционара, какви су били Тарас Шевченко и Иван Франко. Аустрија је подржала настанак новог етничког идентитета насупрот сепаратистичким елитама Пољака и Мађара. То би им била добра противтежа у најнеразвијенијој покрајини - Галицији. Будући унијати (гркокатолици) они нису били заинтересовани за уједињење са Русијом. У Великом рату Аустријанци су организовали добровољачке одреде Украјинаца, мада су на њих гледали са неповерењем. Касније, царства се распадају и Украјина проглашава своју самобитност, испрва у федерацији са Русијом, а потом и независност. Украјинске националистичке песме, као што је Червона Калина настају тада, нису новокомпоноване. 

Колико је тај идентитет био "природан" у смислу да се запатио у ширим слојевима народа, а не само да је плод неке елите или авантуриста, наравно подржаних од страног фактора? Тешко је рећи.

Ако погледамо период "настанка нације" кроз руске грађанске ратове, видећемо да су бољшевици чак четири пута лако заузимали Кијев. Касније су дизани сељачки устанци, али то је било због њихове класне (економске) а не националне политике. Слично би се могле посматрати последице гладомора, који неки виде као Стаљинову личну освету пошто је из Лавова једва извукао живу главу у рату са Пољацима.

Тачно је да су Немце дочекивали са хлебом и сољу, али то је било на самом почетку рата у поменутој Западној Украјини (Галицији), која је тада први пут прикључена СССР (никада није била део Русије). Кијев је пао нешто касније после тешких битака и највећег окружења војске у историји. Било је Украјинаца који су се на страни Вермахта борили за "националну слободу", злогласна УПА се борила до 1954. године, али међу етничким Русима је била такође сва сила издајника, што је феномен који се мора расветлити. Ако је револт био против СССР, он је био због опште политике, не толико због националног питања.

А национални идентитет, кроз језик и нека виђења историје, афирмисан је управо у Совјетском Савезу, истина никада као нешто сасвим одвојено од Руса. Народ ССР Украјине гласао је прво да остане у Совјетском Савезу, па тек после за незалежност - али тада је и РСФСР, будућа Руска Федерација под вођством Јелцина одабра државну дисолуцију. Истина, раздрагана маса је на Мајдану поздравила истицање украјинске заставе, али колико су они бил хардкор националисти, а колико само привучени "бољим животом", тј. западњачким излогом како би то рекао др Неле Карајлић?

Украјински идентитет као сасвим одвојен од руског настаје тек после 2014. - после пуча у Кијеву и руског присаједињења Крима, те рата у Донбасу. Злобници би рекли да је овај идентитет створио управо Владимир Владимирович, баш као што се у другој половини деведесетих причало како је Слободан Милошевић створио независну Хрватску.

Закључак

Ако бисмо могли нешто закључити о причама да ли је нека конкретна нација вештачка или не - то је да су оне непотребне. Од некадашњег немачког народа (и ентитета названог Свето римско царство) настале су три нације - холандска, немачка и аустријска. Немци и Аустријанци су углавном у блиским односима, као што су (ван политике!) данас и Срби и Црногорци. Холанђани су добри са Немцима ако забораве на новију историју. Није ли боље тежити таквим односима?!

А на неком општем или идеолошком плану? Укратко би се могло рећи да је нација вештачка колико су то порно или хорор филмови. Наравно, творевине конкретних људи, али оне које одговарају природним (психолошким, инстинктивним) потребама људи. Нпр. потреба за заједништвом. Наравно, она се може решити и ван нације, али уочимо да је нација веома растегљив појам. Она се односи на Србију са једним језиком (али више говора, дијалеката) или Индију која има стотине језика, а и за хиндуизам је питање је ли религија или западни конструкт настао ради лакшег разумевања верске праксе тих људи... 

Нација је државна власт или барем покрет за узимање такве власти која има неки осећај идентитета. У некој будућности, можда планете или скупине небеских тела буду одвојене нације, можда би се могло говорити о стварању нације, као што имамо у серији The Expanse.

Иван Вукадиновић